Šta će naš LLM za srpski jezik da radi sa našom intuicijom?

Kada čuješ vest „stiže LLM za srpski jezik“, vrlo je lako da osetiš dve stvari u isto vreme:

ponos – jer nas neko konačno shvata ozbiljno,

i nelagodu – jer ne znaš koja tačno svest će se ugrađivati u taj model.

Na Zapadu već decenijama postoje konsenzusi kako se pravi znanje: postoje okviri šta je „ispravan metod“, kako se pišu kurikulumi, kako izgleda naučni tekst. Mi taj okvir osećamo kao pritisak – ali najgori odgovor na pritisak nije ni kukanje ni slepa imitacija. Najbolji odgovor je da odrasteš i izgradiš svoj kostur, umesto da zauvek ostaneš izvođač tuđih metoda.

Naša svest ne radi samo kroz logiku i tabele. Imamo najmanje četiri sloja:

intuitivni – koji vidi celu sliku unapred i hvata smisao kroz simbole,

racionalni – koji raspoređuje definicije i dokaze,

etički – koji pita „za koga je ovo dobro, a za koga opasno“,

praktični – koji proverava „da li ovo uopšte radi u realnom životu“.

Ako nacionalni LLM za srpski jezik treniramo samo na racionalnim tekstovima i birokratskim dokumentima, dobićemo alat koji zna naše padeže, ali ne zna naše misli. Model će reproducirati isti obrazac u kome smo i sada: gde se naša intuicija proglašava „mekom“, „nepreciznom“ ili „previše emotivnom“, a onda se čudimo što rezultati tih projekata ne liče na nas.

Srpski jezik je pun prečica koje koristi intuitivni intelekt:

govorimo u paradoksima („i jeste i nije“),

skačemo kroz vreme u jednoj rečenici,

nosimo istoriju u jednoj metafori („ko je kome šta uradio pre sto godina“),

menjamo ton i značenje jednim „ma…“.

Za racionalni model to izgleda kao šum. Za nas – to je glavni kanal. Ako taj kanal ne uđe u podatke, LLM će stalno nuditi „ispeglane“ odgovore koji ne dodiruju pravu dilemu.

Zato pravo pitanje nije samo:

„Da li ćemo imati svoj model i svoj data centar?“

nego:

„Na koje tipove inteligencije ga treniramo?“

Intuitivni intelekt ima svoje ozbiljne metode, i vreme je da ih prestanemo gurati pod tepih:

– da počinjemo od paradoksa, ne od definicije – jer Balkan živi u naponu između suprotnosti;

– da gledamo problem u više razmera odjednom – od čoveka, preko porodice, do narativa naroda;

– da pišemo tekstove koji vode kroz sliku, a ne samo kroz bullet-liste.

Nacionalni LLM za srpski bi mogao da bude prvi model koji to poštuje. Umesto da samo „uhvati“ našu gramatiku, mogao bi da nauči i naše unutrašnje prečice mišljenja: kako zvuči ozbiljan, ali intuitivan poslovni plan; kako se pregovara kad je pola rečenice naglas, a pola u tišini; kako izgleda argument koji ugrađuje i podatke i osećaj za pravdu.

Ako taj model pravimo samo da bismo dokazali da i mi „imamo svoj AI“, postaće još jedan izvođač u orkestru tuđeg metoda. Ako ga pravimo da bismo napokon izgradili par, duetski odnos između zapadnog racionalnog kostura i našeg intuitivnog, onda je ovo šansa da prekinemo ulogu večitog učenika.

Pitanje za sve koji danas potpisuju sporazume i pišu strategije je jednostavno:

da li u vašem LLM-u ima mesta za intuiciju kao punopravnu funkciju svesti,

ili ćemo još jednu generaciju učiti da se odrekne sopstvenog načina mišljenja da bi „prošla na Zapadu“?