Робинзон Крусо

Прва глава – Моја породица и бекство из куће

Још као дете волео сам море. Сати сам проводио на обали, гледајући бродове.Отац је хтео да постанем чиновник и да живим мирно. Мајка се слагала са њим.Али ја сам маштао само о путовањима и далеким земљама.

Једном ми је отац рекао:– Ако побегнеш, биће ти тешко. Мисли на своју мајку, она неће издржати тугу.

Обeћао сам да ћу остати, али врло брзо сам заборавио обећање. После неколико недеља отишао сам у град Гул и тамо нашао прилику да отпутујем у Лондон бродом. Био сам деветнаестогодишњак када сам, без очевог и мајчиног благослова, кренуо на своје прво путовање.

Друга глава – Прве невоље на мору

Чим смо испловили, подигао се ветар и почела је страшна олуја. Никад раније нисам био на мору и било ми је јако лоше. Заклињао сам се да ћу, ако преживим, одмах да се вратим кући.

Али кад се море смирило, заборавио сам на обећања. Убрзо је дошла још једна олуја, још гора. Наш брод је тонуо, и тек у последњем тренутку нас је спасила једна мања лађа.

Могао сам да се вратим кући, али нисам. Стигавши у Лондон, наставио сам да тражим нове авантуре.

Трећа глава – У ропству и бекство

Један капетан ме је повео у Африку. Путовање је било успешно, али он је убрзо умро. Када сам поново кренуо на море, напали су нас гусари. Постао сам роб у Салеu, граду у Мароку.

Две године сам радио за свог господара. Са мном је био и дечак Ксури. Једнога дана добили смо прилику – господар нас је послао у чамац да ловимо рибу. Уместо тога, ми смо побегли.

Путовали смо уз обалу, борећи се са страхом, глађу и зверима. Али ја сам био решен да нађем слободу и наставим своја путовања.

Четврта глава – Сусрет са дивљацима

Једнога дана видели смо црнце на обали. Трчали су за нашом чамцем и показивали да хоће да нам дају храну.Ксури ми је шапнуо:– Не иди код њих! Опасно је!

Међутим, дивљаке нисмо могли да разумемо речима, само рукама. Они су нам оставили месо и зрна на песку, а сами се повукли. Узели смо храну и захвалили им.

Тада из планине излетеше два огромна зверa. Људи се уплашили и побегли. Ја сам опалио из пушке и убио једног – био је то леопард. Дивљаке је то зачудило: никада нису чули пуцањ. Дали су ми његову кожу, а ми смо добили воду и још хране.

Неколико дана касније угледали смо португалски брод. Сигнализирао сам и капетан нас је примио на палубу. Тако смо нашли спасење.

Пета глава – Бразил

Капетан је био добар човек. Није узео новац за пут и вратио ми је све ствари. Када смо стигли у Бразил, продао сам неке ствари и добио злато.

Одлучио сам да останем и почнем плантажу шећерне трске. Земља је била плодна, а комшије су ми помогле. Живот је постајао све бољи.

Али после неколико година опет сам пожелео море. Трговци из Салвадора предложили су ми пут у Африку по злато. Иако сам знао да је опасно, нисам одолео. Припремили смо брод и 1. септембра 1659. године кренули смо на ново путовање.

Шеста глава – Бродолом и острво

У близини екватора наишла је страшна олуја. Наш брод се насукао на песак и разбио. Једва сам допливао до обале. Сви моји другови су нестали у таласима.

Када сам се пробудио, видео сам да је брод остао близу обале. Пливао сам до њега и нашао храну, алате, оружје и одећу. Од дрвета сам направио сплав и превезао ствари на копно.

Схватио сам да сам сам на ненасељеном острву. Подигао сам шатор од једра, направио ограду од колаца и поставио своју прву постељу. Иако сам био жив, осећао сам усамљеност и страх. Али решио сам да се борим и организујем живот на овом новом месту.