Робинзон Крузо на сербском адаптированный для школьников 7-21 главы

ГЛАВА СЕДМА

Робинзон на новом станишту – Коза и јаре

Било ми је тешко да пренесем све своје ствари у моју тврђаву – храну, оружје и друге предмете. Кад сам завршио, морао сам одмах да направим велику и јаку шаторску кућу.

У тропским земљама кише трају данима без престанка. Зато сам подигао два шатора, један мањи унутра и већи споља, прекрио сам их платном које сам узео са брода. Тако сам могао да спавам сув, у висећој мрежи која је припадала нашем морнару.

Све намирнице сам ставио унутра, затворио ограду и улазио само преко лествица. Тако сам се осећао безбедно, као у замку.

Иза шатора сам почео да копам пећину у брду. Она ми је служила као подрум. Камење и земљу сам носио у двориште.

Једнога дана почела је јака олуја. Гром и муња су ме уплашили. Помислио сам: „Ако удари у мој барут, све ће нестати!“ Одмах сам почео да делим барут у мале врећице и кутије и крио их на различитим местима у стени. То ми је одузело скоро две недеље.

Једном приликом сам на острву открио козе. Биле су брзе и плашљиве, али сам одлучио да научим да ловим. Приметио сам да ме боље не виде кад сам изнад њих, па сам пуцао са брда. Тако сам убио једну козу. Поред ње је било мало јаре. Оно ме је пратило све до куће. Хтео сам да га одгајим, али није знало да једе траву, па сам га морао заклати. Имао сам меса за много дана.

Тако сам мало по мало уређивао своје ново станиште и учио како да преживим.

ГЛАВА ОСМА

Календар Робинзона – Уређење станишта

После неког времена сетио сам се да могу изгубити појам о данима и недељама. Одлучио сам да направим календар. Узео сам велико дебло, укопао га у песак на месту где ме је море избацило и написао:

ОВДЕ САМ ПРВИ ПУТ СТУПИО НА ОВО ОСТРВО

30. СЕПТЕМБРА 1659. ГОДИНЕ

Сваког дана правио сам једну црту на стубу. Седма црта је значила недељу, а дужа црта почетак месеца. Тако сам знао који је дан и месец.

Са брода сам понео многе корисне ствари: мастило, хартију, компас, мапе, телескоп, неколико књига, чак и мачку и пса. Пас је остао уз мене и био ми велики пријатељ.

Недостајали су ми алати. Нисам имао ни ашов, ни лопату, ни игле и конац. Због тога је сваки посао ишао споро. На пример, да бих направио ограду око шатора, требала ми је скоро година дана.

Да бих се охрабрио, једнога дана сам написао списак: с једне стране „Лоше“, а са друге „Добро“. Схватио сам да ипак имам много ствари за које могу бити захвалан: био сам жив, имао сам храну и сигурно станиште.

Касније сам проширио пећину и направио тајни излаз. Саставио сам себи сто и столицу, направио полице и све ствари сложио по реду. Моја пећина је изгледала као магацин. Од тада сам почео да водим дневник.

ГЛАВА ДЕВЕТА

Дневник Робинзона – Земљотрес

30. септембар 1659. Наш брод је потонуо у страшној олуји. Сви су се удавили осим мене. Ја сам избачен на ово пусто острво. Седео сам очајан, без хране и без склоништа.

1. октобар. Видео сам да је брод пришао ближе обали. Помислио сам да могу до њега и да спасем храну и ствари.

Од 1. до 24. октобра. Сваки дан сам пловио до брода и враћао се са стварима. Временом сам скупио пуно намирница и материјала.

25. октобар. Брод се распао. Од тада више нисам могао ништа да узмем.

31. октобар. Ишао сам у лов и убио козу. Њено јаре је ишло за мном до куће, али сам га морао заклати јер није могло да једе траву.

13. новембар. Јака грмљавина. Уплашио сам се за свој барут. После тога сам га све поделио у мале делове и сакрио.

17. новембар. Почео сам да копам пећину да бих имао више простора. Али било ми је потребно много алата које нисам имао. Успео сам да направим једноставну лопату и корито за земљу.

10. децембар. Док сам копао, један део се урушио. Схватио сам да је пећина опасна.

16. април. Завршио сам ограду око мога станишта и улазио лествама.

Али убрзо се десио страшан догађај. Земља се затресла! То је био земљотрес. Стена се срушила у море с огромним праском. Ја сам побегао напоље, уплашен да ће и моја пећина пасти. После тога сам дуго размишљао где да направим ново станиште.

Тако сам постепено, кроз опасности и страхове, учио да живим сам на острву.

ГЛАВА ДЕСЕТА

Робинзон налази ствари са брода – Болест и туга

1. маја. За време осеке видео сам на обали један бачвић. У њему је био барут, поквашен морском водом. Одгурнуо сам га више на обалу, да га не однесе талас. Потом сам отишао до олупине брода. После земљотреса брод је био још више разбијен, и море је стално избацивало на обалу различите ствари.

3. маја. Са пилом сам покушао да одрежем даске од брода. Успео сам да донесем неколико великих дасака.

5. маја. Ловио сам рибу. На крају сам ухватио малог делфина.

9. маја. Опет сам радио на броду и направио мали сплав од дасака.

До јуна сам још налазио различите ствари са брода. Једном сам ухватио велику корњачу и у њој нашао пуно јаја. Месо је било веома укусно.

Али убрзо сам се разболео. Неколико дана сам имао грозницу, дрхтао сам и био слаб. Понекад нисам могао ни воду да донесем. Покушао сам да се лечим мешавином дувана и рома. После дуге муке оздравио сам, али сам остао слаб.

Кад сам се опоравио, почео сам да истражујем острво. Дошао сам до потока са свежом водом, видео сам ливаде, дуван, шећерну трску и виноград. Гроздови су били слатки, одлучио сам да их осушим и направим суво грожђе.

Нашавши дивну долину са воћкама и хладовином, направио сам тамо мали шатор и ограду. Звао сам то своја „дача“. Свиђало ми се да проводим време у тој зеленој долини, али ипак нисам хтео да се преселим сасвим, јер само са обале могу да видим море и, можда једног дана, неки брод.

ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА

Робинзон наставља да истражује острво

Желео сам да направим корпе. Сетио сам се како је корпар у мом граду плетео. Нашao сам праве прутове и у време киша исплео сам неколико корпи – за храну, за земљу, за разне ствари. Ниjе било лепо урађено, али је било корисно.

Једном сам кренуо даље, са пушком, топорићем и храном. Моја пас је трчала за мном. Кад сам прешао западни део острва, угледао сам у даљини копно – вероватно део Јужне Америке. Помислио сам да је можда пуно дивљака и да бих тамо прошао горе него овде. То ми је донело чудно олакшање: моја судбина није најгора.

Видео сам попугаје и ухватио једног младог. Донео сам га кући и касније га научио да изговори моје име.

На западној обали било је много више животиња и птица него код мога првог станишта. Али ја сам већ навикао на своје место и нисам хтео да се селим.

Покушао сам да се вратим другом стазом, али сам залутао у долини. Три дана нисам знао где сам, јер је било облачно и нисам видео сунце. На крају сам ипак изашао на море и вратио се кући.

ГЛАВА ДВАНАЕСТА

Робинзон се враћа у пећину – Пољски радови

Моја пас је ухватила једно јаре, али сам га узео живо. Везао сам га канапом и повео са собом. Кад сам се вратио кући, био сам пресрећан да поново спавам у мом висећем кревету.

Јаре је временом постало питомо и ишло је за мном као пас.

У децембру су ми изашли млади изданци јечма и пиринча. Али појавиле су се козе и дивљи зечеви и уништавали су моју њиву. Морао сам брзо да направим ограду. Касније су долетеле птице и кљуцале класје. Убио сам неколико и обесио их као страшила. То је помогло – више нису долазиле.

Кад је хлеб сазрео, морао сам да га жањем сабљом, јер нисам имао срп. Жетве је било мало, али ипак довољно: добио сам два бушела пиринча и два и по бушела јечма. Одлучио сам да све оставим за семе.

Сада сам већ знао да ћу једнога дана имати довољно жита за хлеб. Али појавио се нови проблем: како да га самељем, просејем и испечем? То ће бити мој следећи задатак.

ГЛАВА ТРИНАЕСТА

Робинзон прави посуђе

Када је падао киша и ја нисам могао да изађем, учио сам мог папагаја да говори. После неког времена он је научио да изговара своје име и моје речи: „Бедни Робин Крузо!“

То ми је било забавно, али главни мој посао био је други. Хтео сам да направим глинено посуђе. Дуго нисам могао да нађем добру глину, али најзад сам је нашао и почео да правим лонце и чиније. На почетку су се сви моји судови ломили или пуцали. Два месеца сам радио и тек тада сам добио два ружна али корисна суда. У њима сам чувао суво зрно.

Једнога дана, када сам пекао месо на угљевљу, приметио сам да се комад глине који је пао у ватру стврднуо као камен. Тако сам открио како да печем посуђе. Од тада сам могао да кувам чорбу у својим лонцима.

После тога сам направио дрвену ступу и тешки тучак, да бих у будућности могао да мељем зрно. Коначно сам успео да испечем и хлеб. Направио сам плитке тањире од глине, на њих ставио тесто и покрио другим судом са жара. Хлеб је био укусан, и ја сам био поносан што сам постао прави пекар.

Тако је прошао мој трећи година на острву.

ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТА

Робинзон прави чамац и нову одећу

Често сам мислио о земљи коју сам видео са друге стране острва. Сањао сам да направим чамац и отпловим. На броду је остала једна велика чамац, али био је превише тежак да бих га могао сам померити.

Тада сам решио да направим пирогу, као што праве домороци. Срушио сам огроман кедар и месецима га дубио. На крају сам добио огромну пирогу која би могла да понесе двадесет људи. Али нисам могао да је спустим у воду! Све моје силе нису биле довољне. Чак сам хтео да ископам канал до мора, али схватио сам да би ми за то требало више од десет година. Морао сам да одустанем.

У исто време моја одећа се поцепала. Почео сам да шивем себи куртаке од старих бушлата и коже од коза. Направио сам и капу, а касније чак и кишобран од козије коже. Тај кишобран ме је чувао од сунца и кише.

Тако сам четврту годину провео радећи и учећи нове занате.

ГЛАВА ПЕТНАЕСТА

Робинзон прави нови чамац и покушава да оплови острво

Прошло је још пет година. Живео сам мирно, радио и ловио. Имао сам довољно жита и грожђа.

Најважнији мој посао био је нови чамац, мањи и лакши. Овај пут сам га успео спустити у воду и чак сам га опремио малим једром. Хтео сам да обиђем острво.

Али када сам стигао до источне стране, наишао сам на дугачку гребену стена. Морао сам далеко у отворено море да бих их заобишао. Ухватило ме је јако морско струјање и скоро сам изгубио живот. Ветар ме је однео далеко, и мислио сам да никада више нећу видети мој острво. Са страхом и надом молио сам се да се вратим.

Срећом, ветар је променио правац и ја сам успео да ухватим повратну струју. Вратио сам се на мој острво и срећно пристао.

Када сам стигао до моје даче, изненада сам чуо људски глас:

– „Робин Крузо! Бедни Робин Крузо! Где си био?“

Препао сам се, али онда сам схватио да је то био мој папагај. Он је научио моје речи и понављао их истим тужним гласом.

После тог искуства изгубио сам вољу за дуга путовања морем. Али постао сам вештији у свим занатима: научио сам да правим боље посуђе, чак и глинену лулу за пушење.

Једина моја брига било је то што је залиха барута све мање. Шта ће бити са мном, ако останем без барута и више не будем могао да ловим?

ГЛАВА ШЕСНАЕСТА

Робинзон приручује дивље козе

На једанаестој години мог живота на острву, када ми је барут већ скоро нестао, почео сам да размишљам како да ухватим козе живе. Највише сам желео да имам матору козу са јарићима.

Правио сам замке и јаме. Једном сам ухватио три јарића и однео их кући. У почетку нису хтели да једу ништа, али касније су почели да прихватају траву и зрневље. Постепено су се навикли на мене и постали питоми.

Тако сам почео да стварам стадо. После годину и по дана имао сам дванаест коза, а после још две године већ више од четрдесет. Направио сам ограде и пашњаке где сам их држао. Сада сам имао довољно меса и млека.

За трпезом сам често седео као прави краљ: испред мене стадо коза, око мене мачке, пас и папагај Попка, који је једини смео да разговара са мном.

ГЛАВА СЕДАМНАЕСТА

Неочекивана узбуна. Робинзон утврђује своје станиште

Једног дана, док сам ишао обалом, угледао сам у песку – људски траг!

Стао сам као укопан, срце ми је стало. Дрхтао сам и гледао око себе. Никога није било, али отисак стопала био је јасан: пета, прсти, табан.

У страху сам потрчао кући и затворио се у своју тврђаву. Данима нисам излазио, бојао сам се сваког звука и сваког жбуна. Прво сам мислио да је можда то мој сопствени траг, али кад сам упоредио, видео сам да је отисак много већи. Значи, овде је заиста био човек.

Тада сам одлучио да своју пећину још више утврдим. Посадио сам дрвеће око целе тврђаве, тако да је временом нарасла густа шума. Сада мој дом више није могао да се види споља.

ГЛАВА ОСАМНАЕСТА

Робинзон сазнаје да на острво долазе људождери

Прошле су две године од дана кад сам видео тај траг, али мир више нисам имао. Једнога дана стигао сам до западне обале, где никад раније нисам био.

И шта сам тамо угледао? Земља је била пуна људских костију и лобања. Видео сам и остао ватришта. Схватио сам: овде долазе дивља племена и једу људе.

Од ужаса сам побегао што сам брже могао. Два дана нисам могао да дођем себи. Сада сам знао да острво није потпуно пусто.

Почео сам све радове да радим у тишини, да не би ко чуо. Чак ни ватру нисам смео да ложим на отвореном – правио сам дрвени угаљ који скоро не даје дима.

Једном приликом, тражећи место за огрев, открио сам пећину са сјајним зидовима, као да су од кристала. То је постало моје ново скровиште, и тамо сам пренео барут и оружје.

Тако сам наставио да живим, али сада сам увек био на опрезу, јер сам знао да на острво могу да дођу људождери.

ГЛАВА ДЕВЕТНАЕСТА

Дивљаци поново долазе. Бродолом

Једног јутра у децембру, изашао сам из куће и угледао у даљини велики пламен на обали. Срце ми је стало: на острву су поново били дивљаци!

Сакрио сам се у моју шуму и дуго посматрао кроз подзорну цев. Видео сам девет голих људи око ватре. Сигуран сам био да спремају свој страшни пир.

Кад је почео плима, они су сели у своје пироге и отпловили. Тек тада сам отишао на то место и видео ужас: кости, крв и остатке људског меса.

Испунио ме је гнев. Заклео сам се да ћу једнога дана напасти их и осветити невине.

Прошло је петнаест месеци. Дивљака није било. Али једне ноћи, током страшне олује, чуо сам топовски пуцањ с мора. И још један! То је био знак – брод је тонуо и тражио помоћ.

Запалио сам велики огњиште, али ујутро сам видео само разбијен брод на стенама. Нико није стигао до обале. Моја туга била је огромна. Поново сам осетио страшну усамљеност и желео сам бар једног човека поред себе.

ГЛАВА ДВАЕСЕТА

Робинзон покушава да напусти острво

Неколико дана касније море је избацило тело младог морнара. Гледао сам га са жалошћу – можда би ми био пријатељ.

Желео сам да одем до олупине брода. Сео сам у своју чамац, понео храну, воду и компас и кренуо. Таласи су ме однели право до брода.

На палуби сам нашао гладног пса – скочио је у воду и отпливао до мене. Спасао сам га. Унутра сам видео двоје мртвих морнара, али живих није било.

Пронашао сам неколико сандука, нешто оружја, мало барута, бакарне котлиће и бачвицу рома. У једном сандуку било је и злата – али оно ми ништа није значило. За мене су вреднији били ножеви, кошуље и платнени убруси.

Вратио сам се кући изморен, али са псу. Моји страхови су мало нестали, али жеља да побегнем са острва постала је још јача.

Одлучио сам: ако спасем неког од заробљеника које дивљаци доводе да поједу – он ће ми помоћи да одем.

ГЛАВА ДВАЕСЕТ ПРВА

Робинзон спасава Петка

Једнога дана видео сам на обали пет-шест пирога. Било је тридесетак дивљака. Довели су два заробљеника. Једног су убили и почели да секу месо. Други је одједном побегао и потрчао право према мом станишту.

За њим су пошла тројица. Ја сам одлучио да му помогнем. Једног сам оборио прикладом пушке, другог сам морао да убијем из пушке, а трећег је дограбио сам бегунац и одсекао му главу мојом сабљом.

Када је схватио да сам му спасао живот, пао је на колена, целивао земљу и ставио моју ногу на своју главу – показујући да жели да буде мој слуга.

Ја сам га назвао Петак, јер сам га спасао у петак. Дао сам му храну, воду и место за спавање.

Петак је био млад, јак и доброг изгледа. Брзо је учио речи: прво "да", "не", затим моје име. Научио сам га да једе хлеб са млеком.

Првих дана сам га држао опрезно, али убрзо сам видео колико је био искрен, веран и одан. Постао ми је прави друг. С њим живот више није био усамљен и тежак.