Šta je vera i poverenje i kako ih razumeju različiti tipovi inteligencije?

Vera Bez Pokrića: Zašto je Poverenje Postalo Najteže Pitanje 21. Veka

Svi govore o poverenju. Biznis konsultanti, psihoterapeuti, politički lideri, pa čak i marketinški gurui, ponavljaju ga kao mantru: "Poverenje je ključ". Kažu nam da je poverenje lepak koji drži timove, tržišta i porodice na okupu. Kažu nam da moramo poštovati različitosti. I mi klimamo glavom. Naravno. Zvuči tako jednostavno.

Ali nije.

Upravo u toj varljivoj jednostavnosti krije se najveći i najopasniji izazov našeg doba. Jer smo zaboravili šta vera – koren reči poverenje – zaista znači.

Dekonstrukcija Vere: Više od Impulsa ili ne

Mi smo sveli veru na puki impuls želje. "Verujem da će ovaj projekat uspeti." "Verujem u ovog čoveka." Ali to nije vera. To je nada. To je optimizam. To je ponekad samo slepa želja.

Prava vera, ona koja rađa poverenje, mnogo je više. Ona je, kao što su stari znali, "simbol vere" i "kredo". Ona je spoj tri moćne sile:

1. Impuls (Intuicija): Početna, sirova energija, vizija, osećaj da je nešto ispravno. To je Teslin "bljesak".

2. Znanje (Analiza): Racionalno osmišljavanje i utemeljenje tog impulsa. To je razumevanje konteksta, posledica, mehanizama. To je sposobnost da se vizija prevede u plan. I zato je prvi izazov intuitivne vere da se podvrgne razmišljanju, rasuđivanju. Ako je intuitivna vera istinita, ona će izdržati racionalno rasuđivanje. To su, na primer, pokazali pravoslavni starci koji su razmišljali i time jačali svoju veru kao intuitivni impuls. To je kao odraz svetlosti u ogledalu uma, kao refleksija u čistoj vodi. Ovo zahteva celomudrenost - integritet svih aspekata ličnosti, integraciju u jedinstveni, mirni duh.

3. Odgovornost (Etika): Svest o tome kako će taj impuls, sproveden u delo, uticati na sve oko nas. To je razumevanje da naša akcija mora biti usmerena ka dobru, ljubavi i uspehu za sve uključene strane, a ne samo za nas.

Prava vera je, dakle, maksimalno kompetentno i celovito intelektualno delo. To je sinergija Intuicije, Logike i Etike. A poverenje možemo dati samo onome ko demonstrira tu celovitost.

Rat Kredoa: Zašto se ne razumemo?

I tu dolazimo do srca drame. "Dobro" za jedan tip intelekta je "glupost" za drugi. Svaki od četiri tipa inteligencije ima svoj sopstveni, urođeni "kredo".

• Intuitivni Kredo: "Verujem u sinergiju. Dobro je ono što stvara nove veze i otvara nove mogućnosti." (Tesla, Šerlok Holms)

• Racionalni Kredo: "Verujem u red. Dobro je ono što je efikasno, predvidivo i zasnovano na dokazima."

• Etički Kredo: "Verujem u harmoniju. Dobro je ono što je pravedno, održivo i poštuje sve strane." (Ser Dejvid Atenboro)

• Praktično-Emocionalni Kredo: "Verujem u iskustvo. Dobro je ono što 'radi' ovde i sada, što stvara komfor i sigurnost."

Problem nastaje kada jedan tip, sa svojim kredom, pokuša da nametne svoju definiciju "dobra" svima ostalima kao univerzalno za sve. Može li postojati nešto univerzalno ako postoje četiri vrste inteligencije - na osnovu broja svesnih funkcija opisanih još u 20. veku, proizvoda aktivnosti četiri moždana regiona, takođe široko opisanih? Očigledno je da može, ako smo poput Hrista, koji je imao 12 učenika - tri za svaku vrstu inteligencije, a postoje tačno četiri Jevanđelja. Ovo je širok pogled, poput Božjeg. Pokajanje vodi ka širokoj perspektivi. Ali ovo je stvarno za one koji to žele. Sve ubice razmišljaju usko na neki način. Oni ne znaju kako da mirno pregovaraju.

I takođe, problem nastaje kada osoba sa niskim nivoom energije ili kompetencija pokuša da imitira kredo genija. Ne može svako biti Tesla. Ne možete imati Teslinu viziju ako nemate njegovu sposobnost da vidite celu sliku i proračunate posledice. Da, energija može biti urođena ili stečena treningom i vežbanjem. Kada pažljivo, marljivo, pedantno rešavate zadatke koji su svaki put malo izazovniji i uspešno ih završavate, dobijajući nagrade i ohrabrenje, vaša energija se povećava. Problem sa savremenim ljudima je taj što, pošto ne veruju jedni drugima, ne daju adekvatne povratne informacije. Roditelji ne podržavaju svoju decu u dobrim delima, supružnici se ne ohrabruju na dobre i korisne načine, mentori samo grde, šefovi na poslu samo zahtevaju i potplaćuju, i tako dalje. To je opšta nepravda. Kao rezultat toga, na kraju gubimo energiju na glupe svađe umesto da je povećavamo.

Sokratova Greška i Zlo Gluposti

Sokrat je navodno rekao: "Niko ne dela verujući da čini zlo." I to je možda tačno. Ali istorija nije popločana zlim namerama. Popločana je glupostima. Popločana je delima ljudi koji su verovali da čine dobro, ali nisu imali kompetenciju da sagledaju posledice.

• Inženjer Folksvagena koji je dizajnirao softver za varanje verovao je da čini dobro za svoju kompaniju. Njegov Racionalni kredo ("efikasnost je dobra") bio je odsečen od Etičkog ("laž je loša").

• Političar koji donosi populistički zakon da bi zaštitio lokalno tržište veruje da čini dobro za svoj narod. Ali on nema Intuitivnu kompetenciju da sagleda kako će taj zakon dugoročno uništiti ekonomiju.

Ovo je zlo gluposti. To je delovanje iz necelovitog, nekompetentnog uverenja. I to je razlog zašto je poverenje postalo tako retko. Okruženi smo ljudima i sistemima koji deluju na osnovu parcijalnih, neuravnoteženih "kredoa".

Poverenje u Doba AI: Paradoks Kompetentnosti

I tu dolazimo do poslednjeg, zastrašujućeg paradoksa. Mi se plašimo veštačke inteligencije. Ali zašto? Plašimo se da će postati previše moćna i da joj nećemo moći verovati.

Ali pogledajmo oko sebe. Koliko ljudi u našem životu zaista poseduje celovitu kompetenciju da bismo im mogli bezrezervno verovati? Često, nekompetentan čovek nije ništa bolji od ograničene veštačke inteligencije. U stvari, često je gori.

• AI barem jasno pokazuje svoja ograničenja. Ona će vam reći: "Ja sam jezički model, ne mogu da osećam."

• Nekompetentan čovek, s druge strane, često pati od Daning-Krugerovog efekta. On ne zna koliko ne zna. On deluje sa samopouzdanjem koje daleko prevazilazi njegovu kompetenciju.

  
  

Kome ćete pre poveriti svoje finansije? AI algoritmu koji je programiran po strogim pravilima, ili harizmatičnom "finansijskom guruu" koji obećava brzu zaradu, a da ne razume osnove tržišta?

Put ka Novom Poverenju

Poverenje u 21. veku ne može više biti naivno. Ne možemo ga zasnivati na lepim rečima, harizmi ili pripadnosti istoj grupi. Put ka obnovi poverenja je put ka zahtevu za celovitom kompetencijom.

Moramo naučiti da prepoznajemo ne samo šta neko govori, već iz kog tipa inteligencije govori. Moramo naučiti da cenimo ne samo viziju, već i sposobnost da se ta vizija sprovede etički i efikasno.

Moramo prestati da tražimo vođe koji su "kao mi" i početi da tražimo vođe koji su integrisani – one koji, poput Tesle, Brensona ili Šekspira, demonstriraju majstorstvo nad više od jedne intelektualne funkcije.

Svetu nisu potrebni novi zakoni ili nove tehnologije koliko je potrebne celoviti ljudi. A prvi korak je da prestanemo da brkamo slepu želju sa istinskom verom. Prava vera nije skok u mrak. To je korak na put koji je osvetljen svetlošću Intuicije, proveren mapom Logike i vođen kompasom Etike. Tek tada, i samo tada, možemo reći: "Verujem." I tek tada, i samo tada, možemo zaslužiti poverenje drugih.