UDG umjetnost predavanje 10

https://www.youtube.com/watch?v=qF5Vxes-nsg

(Uvodna špica i muzika)

0:50 - Djevojčica: Jeste li spremni za ovo? Imate da se oduševite. Tačno vam dotiče dubinu duše.

(Muzički uvod - Perper)

1:27 - Tiho Vujović: Kao što vidite, danas imamo temu muzika. Ko će kompetentnije od Nikole Radunovića da priča vama o tome.(Tiho svira par tonova na klavijaturi)A ovo što vidite, ovo se zove Yamaha. Ima neka tri velika slova SDX tako nešto i 660. I ovo je klavir ujedno i sintisajzer i hiljadu drugih instrumenata u svemu ovome. Ovo sam ja kupio da bismo se... ustvari nisam ja, ovo mi je kupila šaputica moja, je kupila mene, da bih se igrao, učio da sviram klavir. Jer jedan od sledećih mojih projekata je da naučim da sviram klavir. Jer nikakve razlike nema kad stvaraš, da li slikaš, da li pišeš, da li praviš muziku, snimaš filmove, režiraš pozorišnu predstavu, glumiš u pozorišnoj predstavi. Znači, princip je isti. Ili nešto ima harmoniju ili nema. Ili je nešto to, ili nije. Kao što žena ne može ostati "malo trudna", ili je trudna ili nije trudna. Znači tu nema filozofije.

Nikola Radunović, sigurno ga svi znate kao frontmena grupe Perper, a to je zadnje kako ga ja predstavljam kad ga predstavljam. On ima dva magistrarija, ima doktorat nauka, u Beču je doktorirao na... i onom trećem sa molekularnim česticama i osama, on će malo više poslije reći o tome. Ali prvenstveno danas je ovdje da vam malo na jedan zabavan način predstavi muziku, jer pričali smo o tome da je ustvari sve što čujemo i vidimo elektromagnetni talas. I nisam siguran, nisam zapamtio koja je to frekvencija koju čovjek čuje... ono što vidi je od 345 čini mi se do 760 nanomikrona, jedan mali ovoliki opseg. A zamislite što sve pored ovoga postoji desno i lijevo, gore, što smo mi slijepi da vidimo. Jer ima i to svoje zašto, ali ne mogu vam sve sad odmah ispričat.

Nikola, i ti si ustvari počeo da sviraš klavir na ovaj način na koji i ja sviram klavir. To jest, za svoje zadovoljstvo i da proizvodiš zvuke.

(Insert sa koncerta grupe Perper - pjesma "Na Svetoga Nikolu")

4:57 - Nikola Radunović: Tako je. Evo da mahnem prvo tvojim dragim studentima, je l', pošto je ovo prvenstveno namijenjeno za njih. Da kažem da se radujem što si me pozvao da malo zajedno oko ovoga prokomentarišemo sa njima i da ih možda nekoga makar od njih zainteresujemo za stvaranje bilo kakvo, kao što ti reče. I da kažem da sam strašno srećan što si kupio ovaj lijepi instrument i što si se odlučio na taj poduhvat jer, normalno kao i svi ljudi koji imaju dodira sa umjetnošću, osjećaš da iz tebe može da izađe nešto što ima smisla. A ovaj, naročito...

Tiho Vujović: Možda ima smisla, ali nema sisa. Mislim čisto igra riječi, i to su zvuci.

Nikola Radunović: Dobro, sisa imaš i na slikama i u hodniku i na živim i na neživim predmetima i bićima oko sebe. Tako da toga ne fali, ali je fenomenalno što si oplemenio ovaj svoj prostor sa jednim ovako lijepim instrumentom i što konačno i ti i ovaj... još po neko ko ti dođe ovdje, je l' tako, može da se fino poigra. Jer znaš kako Englezi kažu za sviranje, i za glumu i za sve govore "play", igra. To je ustvari, ti si davno pričao onih koji te... ovi mlađi ne znaju, ne sjećaju se Homo ludensa. Znači, cijela je poenta da se igramo. I sa životom i sa umjetnošću i sa svim ostalim. Kažem, super je što si ovo uzeo.

Ja sam počeo na sličan način s tim što sam ja imao, za razliku od ovoga što si ti kupio, dobio sam, očev jedan prijatelj nam je donio jednu malu igračku bukvalno, sa malim dirkama i prilično je to daleko bilo u smislu kvaliteta od ovoga. Tako da sam počeo sam da čačkam da vidim kako stvari funkcionišu i što je fenomenalno, naučio sam da sviram klavir pogrešno. Tako da dešavalo mi se nekad odsviram neku kompoziciju ljudima koji su akademski obrazovani, čak su neki profesori na... oni kažu sve je super ali mi uopšte ne znamo što ti sviraš. Jer ja sviram atipično, samouk sam. Tebi i ljudima koji nas gledaju, ako neko želi, preporučujem da ipak pogledaju neke časove, sad je sve to dostupno. U vrijeme kad sam ja učio nije bilo ništa dostupno, nisi imao bez ako ne ideš u školu muzičku, ja nisam bio. I onda si morao sam da nabadalaš i da čuješ, aha ovo mi se slaže, ovo se ne slaže, i tako je to poraslo. Ali u suštini radujem se kažem što si uzeo ovo i što osjećaš, a to si i pokazao par puta i ne samo meni nego i širem auditorijumu, da iz tebe može da izađe nešto što ima smisla i što je po meni uvijek bilo najvažnije - ako si ti zadovoljan i srećan onima što izlazi iz tebe, bilo je li to platno ili je instrument ili odnos sa nekim, sa nekom drugom osobom, onda mislim da ima smisla apsolutno bez obzira prepoznavao to neko drugi ili ne.

8:05 - Tiho Vujović: Kako bismo sad uveli malo u muziku ove naše drage studente i sve one koji to gledaju, s obzirom da je ovo vrlo čudno vrijeme u kojemu živimo, vrijeme postglobalizacije, vrijeme koje je pojelo samo vrijeme. Tako da ljudi više nemaju potrebe apsolutno za ničim sem za nečim, a to nešto je toliko malo da i pitanje je i to nešto da li je uopšte nešto ili je ništa.

8:36 - Nikola Radunović: Pa u pravu si kad kažeš da je vrijeme veoma specifično i čudno. I nažalost znam da ogroman broj mladih ljudi, ni ja ni ti nismo stari ali smo već da kažem dovoljno dobro izgrađeni da nas neće, nećemo se izgubiti ni u ovom vremenu ni čini mi se u bilo kojem drugom. Ali strah me je kad vidim da ogroman broj mladih ljudi gubi interesovanje za bilo što. Znači i negđe ih je strah da ostanu sami sa sobom, što mislim da je izuzetno ovaj velika privilegija provoditi vrijeme sam sa sobom. Da li slikajući, da li pišući, da li svirajući, da li učeći, radeći, da li samo kontemplirajući, potpuno je svejedno. Ali mislim da je od suštinske važnosti za izgrađivanje jednog čovjeka, ličnosti, hajde da tako kažemo, da odrediš svakog dana ili makar da pokušaš da to bude svakog dana neko vrijeme, da provedeš sa samim sobom i da razmisliš upravo o ovome o čemu smo ja i ti mnogo puta pričali. O tome kako nam je nametnuto da živimo u svijetu po tuđim pravilima i da tako kažem, da se uklapamo u nešto što čim se možda ne slažemo intimno ili što nam možda ne odgovara do kraja.

Znači jedini bijeg, jedini spas od toga je, kako živjeti normalno, da se posvetiš uzdizanju samoga sebe na neki od ovih načina. A pošto je evo nažalost svijet zahvatio ovaj pandemični korona virus, mislim da nikad nije bilo bolje vrijeme nego danas, recimo za muziku. Da svako ko ima trunke interesovanja, učini nešto poput tebe, da li je to gitara, da li klavir, da li nešto, da sjedne jer ima vremena, naročito kad nam uvedu ove zabrane da ne možemo da se krećemo, izlazimo i tako dalje, da provede vrijeme učeći i stvarajući nešto. Mislim, eto ti znaš, ja nisam pobožan, ne vjerujem u Boga na način na koji to crkva propagira, ali mislim da nigđe čovjek bliže ne može da se primakne ili da čuje... ja kad čujem recimo neka Bahova djela ili Betovenova, Mocartova, to mi je najbliže nešto kako ja zamišljam Boga u odnosu na sve ono što sam učio i čitao o tome. Tako da mislim da ljudi u sebi treba da pronađu je li Boga ili nešto... U svakom slučaju taj stvaralački čin je čini mi se ono čemu svi treba da težimo, da nešto napravimo, da nešto izađe što ima smisla makar za nas. A sad je idealno vrijeme da se bavimo, da se posvetimo tome jer ima vremena što bi rekli na pretek. Neki su ostali bez posla, neki ovako, neki onako, imaju vremena... Možda im nije do muzike ali ovo im je lijek istovremeno, bolje nego da piju antibiotik.

11:42 - Tiho Vujović: Dvadeset tri, cukni Baha si pomenuo, hajde pušti dva-tri zvuka s orgulja kako bi to trebalo... je l' 45 ili 48?

Nikola Radunović: Imaš ovdje raznih.(Nikola svira orgulje na klavijaturi - Bach Toccata and Fugue in D minor)

12:22 - Nikola Radunović: Ovo je bio zvuk, mislim koji smo sad čuli, vrlo sličan zvuku iz vremena kad su ovi ljudi stvarali prije nekoliko vjekova je l'. Ali slušati ovo u crkvama i u katedralama je stvarno nevjerovatno iskustvo. Tako da, i ovo je jedan od motiva da kupite jedan ovakav instrument koji vam pruža mogućnost da čujete i klavir i violončelo i orgulje i bilo što. Sigurno ima nešto što jako volite. Ne vole svi ljudi sve instrumente, ali...(Nikola nastavlja da svira)

13:10 - Tiho Vujović: Malo ću smanjit, mislim da je...

Nikola Radunović: Smanji, orgulje su inače jače nego što su... Dobro, ali to je to.

Tiho Vujović: Ovo što vidite...(Tiho svira klavijaturu)...sad je znači klavir koji je ne klavir nego vasionski brod. Znači Yamahina mašina koja imitira sve moguće instrumente i koja će mene omogućit da pravim svoju muziku, da mi ne bi YouTube blokirao i ograničavao kad koristim nečiju drugu muziku. Ha! E tako je. Znam sad što ste pomislili. Isto ste se našli u mojoj situaciji i rekli ste "Ha, pa ko može bolje od vas koji gledate da napravite ono što se vama sviđa? Ko može bolje od mene da mi napravi muziku za ono što ja radim, za ono što ja vidim i fizički i uopšte kako treba da izgleda".

14:08 - Nikola Radunović: Samo da dodam kad si već, izvini što te prekidam. Možda ljudi ne znaju ali nadam se da gledaju normalne filmove kao što smo mi gledali. Puno ljudi koji nema nikakvog muzičkog obrazovanja niti su bili muzičari, evo recimo pada mi na pamet sad kad si pomenuo da ćeš sam da praviš, i to je prava stvar, za ono što tebi treba. Recimo Karpenter je za svoje filmove radio izuzetno funkcionalnu muziku znači baš na ovaj način. Slušao je, birao je tonove koji mu odgovaraju, upravo pogađajući onu jedinu suštinu umjetnosti, a to je frekvencija i energija koja mu treba za određeni doživljaj. Tako da u tom smislu ovo što on priča je fenomenalno. Neću da pominjem koliko ima godina i kad je počeo, odnosno kad mu je pala na pamet ova ideja. Znači nevjerovatna je stvar živjeti u državi, u Crnoj Gori, kod kojih ja mislim ne postoji jedan posto ljudi poput Tiha koji ne preza od toga da uđe u novu avanturu bez obzira na sve ovaj druge okolnosti. I imate jednu, hajde da tako kažem, Tiho je isterija, ali da ne otkrivam, od puno ljudi koje ja znam koji kažu kad pređu ne znam 50 i neku kažu "A završeno je za mene, e što sam ja uradio, uradio sam i tako dalje". Znači to je način na koji ti provodiš svoje vrijeme i razmišljanja koja imaš su jedan čini mi se putokaz za sve ove mlade ljude koji su tek na početku da znaju da nikad nije kasno da uđu i da rade ono što im se sviđa i što vole.

15:46 - Tiho Vujović: Ja znam đe ćete vi sad reć, lako je njemu kad je izabrao da bude poštar. Ja jesam poštar i muzika je još jedna od stvari koje su mi dali da vam donesem. Prije jednom, sredinom prošloga vijeka, tamo neđe poslije osamdesetih, početkom osamdesetih godina, kad još nisam znao đe sam šupalj i još nisam znao ništa, ni što treba da radim ni zašto da radim, i zašto vrijeme stoji i zašto je vrijeme relativan pojam. Imao sam potrebu da nešto vratim Cetinju jer sam mislio da sam privilegovan za to što sam se rodio i odrastao na Cetinju. Ne tražeći od Cetinja ništa da mi da, jer Cetinje mi je dalo dovoljno što sam se rodio ovđen i podigao.

I onda pošto Centar za kulturu Cetinja sa 33 čovjeka ništa nije radio, četiri godine nisu imali ni jedan program, ništa. Odlučio sam da umjesto da idem u Podgoricu da gledam po neku pozorišnu predstavu, ali ni tamo nije bilo presjajno u to vrijeme, da ja napravim "Art Koktel 211", svoju organizaciju koja će da mi omogući da nešto vratim Cetinju. Tako da sam napravio pozorište i s njim osvajao po cijeloj Jugoslaviji nagrade. Slobo Marunović mi je režirao, ja sam producirao "Goli u duši", nevjerovatna predstava ovaj koja je bila na bazi polu-amaterizma, jer ti ljudi su na tučici bili koji su glumili, ali veliki profesionalci, jer je energija koja je izlazila iz njih bila takva kao da su završili sedam akademija i osmu priručnu iz glume.

I onda, normalno, tu su bile muzičke grupe, tu je bila plesna škola, tu je znači dječije pozorište, dječiji plesni ansambli. I bile su se nekako oformile četiri muzičke grupe. Nažalost sam zaboravio kako su se sve zvale. Uglavnom te četiri muzičke grupe su se kristalisale, The Books of Knjige i Perper. S Buksovcima mi je najteže bilo jer prvi svoj nastup koji su imali na Radio Cetinje, ja sam Radio Cetinje napravio jer mi je tadašnji predsjednik opštine Joco Markuš, pita me, pokazao mi ključeve veli "evo u podrum ima neki dio opreme od radija što je neko prije kupio, ili da to prodamo ili da ti fino uložiš neke pare i da dokupiš što fali i da počneš da radiš eksperimentalno program Radio Cetinja dok to ne bi stalo na noge". Uzeo, počeo da radio i prvi nastup Buksovci su imali na Radio Cetinje i bilo je čak i incidenata đe za đavola, znate vi ko su oni, one šale i to... sprdali su se nešto s nečim u bolnicu su to pominjali i potrefe neko ime koje nikad u životu nisam čuo i koje je slično bilo nekome osnivaču što je bio u škole. I neki su to pokušali da iskoriste da me oblate kod službi nadležnih, da mi zabrane jedno 15 dana rad jer sam negativno uticao na istoriju bolnice.

18:56 - Nikola Radunović: Pa evo mi smo... ja sam pošto sam bio ovaj dugogodišnji predsjednik organizacije The Books of Knjige, mi smo prve snimke muzičke snimili u Radio Cetinje. Na jedan jedini mikrofon uši unutra, unijeli instrumente i snimali neke pjesme. Od toga je poslije i nastala ploča ovaj čuvena "Moja domovina" The Books of Knjige. Ali opet se vraćamo na tu muziku. Znači muzika, što ti kažeš, hajde i druga, i druge vrste umjetnosti, ali pošto danas pričamo generalno o muzici, ali možemo reći o umjetnosti uopšte. Očigledno je i u to vrijeme postojao ogroman broj ljudi koji su imali potrebu da se bave i da iskažu nešto što su osjećali. Znači danas sigurno među ljudima koji nas gledaju ima ih puno, možda nemaju šanse, možda ne vjeruju dovoljno u sebe, ali imaju tebe ovaj tamo kad ih pregledaš, kad se vidite konačno nakon ovih mjera, da provere... možeš da ih dovedeš ovđe da probaju, da ošete, osjećaju li nešto ili ne. S klavirom ili s gitarom, nije bitno, da slikaju. Tako da ja u stvari doživljavam Tihovu misiju i tvoju i i svih nas na neki način, hajde ja sam to počeo prvo kroz svoju đecu, ali ti imaš šansu baveći se, radeći na univerzitetu da imaš kontakt sa većim brojem ovaj ljudi koji izrastaju u u ljude, da utičeš na njih i da im možda odškrineš neka vrata, jer možda im to trenutno neđe nije dozvoljeno ili im doma nemaju para da im kupe nešto ili nemaju đe da probaju. Znači mislim da je suština i ove naše današnje priče da se neko zainteresuje i slobodno mu se javite da dođete da osjetite, da probate ovaj kakav vam je osjećaj. Kao što je on jednom probao i odmah je osjetio da se dešava nešto, neka ljubav, neka hemija što vele, je l' tako?

20:53 - Tiho Vujović: Inače moja želja da sviram po notama klavir, ja mislim potiče od prije no sam se rodio. Znači prvi put kad sam sio za klavir i proizveo neke zvuke, ja sam toliko... toliko nenormalno uživa da vi to ne možete da zamislite kakav je to nivo uživanja za mene bio. Pokazaću vam poslije epilog svega toga. I pogledajte koliko je godina prošlo, jer moja godina proizvodnje je 1961. Znači sad imam u momentu dok ovo pričam oko 60 godina, što ne znači da ih imam i kad vi ovo gledate, jer rekli smo da je vrijeme relativan pojam i da je sadašnji momenat upitan šta je sadašnji momenat za mene koji ovo pričam i za vas koji ovo gledate, koji ovo gledate drugi, treći, četvrti put i peti. I šesti, dobro u redu, znam. Sedmi put, znam da sam obeća da će dobit onaj ko bude sedmi put gleda scenografiju. Držim vas za to, nije problem nikakvi. I poslije toliko, toliko vremena stekli su se uslovi, lagano, bez napora da ja sebe častim nešto novo. Da ja tek sad počinjem. Da samo znate vi koji ćete izać preda mnom radi ocjene, koliko ste vi stariji od mene ili koliko sam ja mlađi od vas. Jer vjerujte mi, vrijeme je vrlo relativan pojam. A i moj zadatak od rektora, da vam otvorim mozak, što znači da sve to što je zaključano od vas globalizacijom i sa postglobalizacijom, otvori i da vam šansu da vam da vi kažete sebe. Sve što oni dvojica su radili, možete i vi da uradite i bolje od nas. Ali to nikad nećete znat ako ne probate. A to sve ima u vama. Doduše, mi imamo jednu malu u startu privilegiju, jedan dva koraka ispred, jer smo rođeni na Cetinje. A Cetinje je, vjerovatno ste čuli za to, postoji mapa energetskih izvora u svijetu i Cetinje je jedna od najjačih energetskih tačaka u svijetu. U raznim knjigama to možete naći, čak i mistično učenje Kabale navodi da je Cetinje jedna od najjačih energetskih tačaka u svijetu i da ljudi koji se rode i odrastu ovđe nose neki potencijal. Ne da smo mi bolji od drugih, više neki kao teret, mogućnosti da izmislimo nešto novo.

A kako izmislit nešto novo? Preformulisao bih ovo što sam rekao. Imamo mogućnost da budemo poštari. Jer ja smatram da sve ovo što je bilo, što će bit, što se dešava u sadašnjem momentu, je kako bi rekli u jednom učenju zapisano i već je bilo. Da i prošlost i budućnost ne postoje, već u jednoj nelinearnoj atmosferi žive suživot zajednički sa sadašnjošću. Što misliš? Jesam li malo pomutio mozak?

23:58 - Nikola Radunović: Pa jesi, ali ja mislim da je to u stvari dobro. Znaš kako, danas moderno školstvo se trudi da vas uči da raznim navodno činjenicama i tako dalje, da baratate podacima koje je neko upisao u knjige, a ne ćeraju vas da razmišljate. Znači ovo što Tiho radi, a imao sam prilike da vidim i još neka njegova predavanja i nastupe i tako dalje, i svi ste gledali nadam se nešto od njegovih emisija, je u stvari jedan fantastičan model kako treba nekome probuditi maštu, odnosno naćerati ga da makar malo razmisli da li je ono sve što mi vidimo, što osjećamo, što nam se nudi, da li je sve baš tako kako su nam objasnili da je.

U tom smislu, ovo vam je idealno. Ko god ima malo sklonosti da razmisli, da se zapita ima li nešto drugačije iza ovo što on kaže "je li sadašnji momenat sadašnji ili je već prošao ili je budućnost ili ne postoji vrijeme uopšte". U tom smislu bavljenje umjetnošću je u stvari jedan kao kako ono kažu "wormhole", Englezi, odnosno ta crvotočina đe vi pođete u potpuno jedan prostor đe ne postoji ni vrijeme ni prostor ni ništa drugo i provodite neko nevjerovatno kvalitetno vrijeme ovaj i sa sobom ili sa publikom ili sa čitaocima zavisi čim se bavite, ali mislim konkretno na trenutak dok nastaje ono o čemu se radi. Tako da, super je ovo što on radi, jer vam zamutio mozak, nadam se da jeste. Nadam se da ćete sve što vam se priča uzeti sa određenom rezervom i da ćete vjerovati naravno u u svoj potencijal, ovo što on kaže - ako mogu oni dvojica mogu i ja, još i bolje.

Dok god čovjek nešto ne proba, on nije svjestan može li ili ne može. Ti znaš, ima i onih priča o onim ljudima što su bježali od lavova i tako dalje pa naćera vas prilika nekad. Ali mislim da u stvari najgora stvar koja se dešava u ovom momentu u našoj civilizaciji ili makar u ovom dijelu gdje mi živimo je to što vas ljudi uglavnom sputaju. Možda čak i od kad ste se rodili govore "ne to, ne to, nemoj ovamo, panućeš, nemoj ovo da probaš, ovo je opasno, ono je ovo". Krenite samo, ako osjećate da nešto treba, kao što on sad kreće u jednu potpuno novu avanturu, samo zakoračite, krenite, nemojte da se plašite. Treba se plašiti od nekih drugih možda ovaj gluposti, ali od pokušaja da budete bolji, da nešto istražite, mislim da ne postoji ništa ljepše nego taj način istraživanja. Ustvari život je jedno lijepo istraživanje, traganje što bi rekao Borhes, ima jedna divna njegova knjiga "Traganje". Tako da mislim da sve ovo što mi radimo je neko traganje za nekim našim smislom, a svako ima svoj posebni smisao koji nadam se nemojte da da čekate starost da kažete "a kako nijesam probao, a moga sam", što bi rekao Tihov otac, "nijesi moga, da si moga bi to učinio". Znači probajte, odlučite se i...

27:26 - Tiho Vujović: Inače, Buksovci imaju naslov pjesme "Da je šćelo bit da bude, bi bilo". To je Maksi čuveni ovaj po njemu. Jer vas pita "jeste li mogli ovo da ne gledate sad?". Vi biste rekli "jesmo, trebali smo ovamo", a on bi rekao "e nijeste".

Nikola Radunović: I bio u pravu.

Tiho Vujović: I bio u pravu, jer vi ovo sad gledate, definitivno. A kad si rekao za Baha ono, najbolje bi bilo u stvari da pođu, sebe da dovedu u situaciju da u nekoj crkvi ovaj slušaju nekoga ko svira. Zato sam ja njima u prethodna predavanja donio atmosferu pariskih muzeja Luvra, Centra Žorž Pompidu i muzeja Dorse. Da ja umjesto njih, koji sam bio tamo, im budem mamac da bi oni poželjeli da svojom nogom kroče u jedan od tih muzeja.

28:10 - Nikola Radunović: Pa evo sad si me posjetio Tiho, a skoro sam taj film pokazao svojoj đeci koja su još maloljetna, tako da vi ste još na vrijeme ako ga niste gledali. Pogledajte, vrlo je zanimljiv film, zove se "Dobri Vil Hanting". Đe jedan profesor, legendarni glumac Robin Vilijams, objašnjava recimo genijalnom ovaj mladiću koji je došao na neke terapije kod njega i koji zna milion stvari, nevjerovatno je obrazovan i tako dalje, ali mu govori o tome da nije suština u tome. Da on zna sliku ovaj kako se zove, da je vidi u knjigu, nego da pođe pred njom tamo u tu galeriju i da se ukoči od te energije koju će da osjeti. Ne može osjetiti iz one knjige, iz televizije i tako dalje.

Ista je stvar sa ovim koncertima koje Tiho pominje. Znači ja sam, evo koristio ogromno vrijeme koje sam proveo u Beču, u gradu umjetnosti muzike prije svega, da idem, pa nije bilo neđelje kad nisam išao makar na dva-tri koncerta. Imate po onim katedralama i klasične muzike i tako dalje. Stvarno je nevjerovatan užitak, čovjek ne može da to osjeti ovaj ako ne ne ode i stvarno ne doživi nekog dobrog izvođača na koji način se ta muzika nekad izvodila. Jer oni tada kad su ih pravili nisu imali ni mogućnost da ih snime, ni da ih slušaju kao mi danas sa vrhunskih uređaja, s CD-a i ostalog, nego se jednostavno izvodila ta muzika, tamo su se događali ti performansi. I to je stvarno nevjerovatno energetsko iskustvo kao ono kad gledate po ovim filmovima i one nadrealne scene kad ljudi doživljavaju razne egzaltacije. Ja sam recimo imao takav osjećaj kad sam u Štokholmu gledao slike Van Goga u jednoj galeriji. Znači znao sam ih iz knjiga i tako dalje, ali tamo su bila sva njegova djela pokupljena na jedno mjesto iz cijeloga svijeta. E tek tada, ili ne znam što pominješ Luvr i tako dalje, kad staneš ispred nekih slika, stvarno te obuzme neki vrlo čudan osjećaj. Ti ćeš dati, poklonićeš ovome ko bude gledao ovo sedmi put serigrafiju. Imaće on neki osjećaj toga, ali dok ne dođe ovđe kod tebe i dok ne vidi kako to zrači u ovaj fenomenalni prostor, neće je nikad do kraja osjetiti. Znači morate da se... To vam je isto kao što vi sad mnogi ljubave preko Facebooka ili preko ovih poruka i Skype-a i to. Nije isto ka kad uhvatite ovaj čovjeka ili ženu, kad osjetite energiju i pogled i svega ostalog uživo.

30:48 - Tiho Vujović: Inače čuli ste za Branka Baletića kad me on ovako sad dovati ovaj, s njim sam radio film "Lokalni vampir" od početka do kraja. To mi je bila kao neka škola za ono što ću da radim u budućnosti. I on kaže "za pravog ljubavnika pol nije bitan". Ovo me asocira kad me dovati malo, ovaj to... Tako da su za nas moderna vremena samo naprijed što bi rekli. Normalno, nemojte bukvalno ovo da shvatite već samo kao igru riječi. A Branko Baletić stvarno to kaže, mada mislim da nije se bez na žene penja, nego samo malo je onaj više to koristio kao šalu. Inače radio je one filmove "Balkan ekspres", to ste sigurno gledali i tako. Naš veliki Branko Baletić.

Sigurno se sad oni pitaju što ćeš malo proizvodit neke zvuke. Ajmo, frekvenciju smo im dali vrhunsku. Jeste li pratili naš govor tijela? Jeste li pratili kako nam je bila intonacija glasa? To je ono ustvari iz komunikologije što vas ja učim. Da nije bitno što kažete, nego načina koji kažete. Jer 7% su samo riječi koje ostavljaju na čovjeka utisak od onoga što kažete, a 93% intonacija glasa, gestikulacija, frekvencija.

Da li smo mi stvarni? Da li je ovo materijalno? Ja se u to ne bih mogao zaklet. Da li možda živimo u svijetu koji je najsličniji Matrixu? Tu sam bliži. E ako je to tačno, onda je normalno da je ona žena u Brazil pred mnogobrojnim svjedocima podigla lijevom rukom 5-6 tona kamion i izvadila dijete koje je ostalo između točkova, na sreću nepovrijeđeno. I on je pomenuo u Afriku onoga što je preskočio 15-16 metara rijeku kad ga je lav gonio. I mnogo ima tih primjera koji nijesu normalni sem ako ovo nije sve matriks. Pogledajte seriju Fringe, Black Mirror. Pa i ovu zadnju Westworld koja je na mnogo nižoj ljestvici generalno od ove dvije, pogotovo od Fringe-a. Neko nam sve unaprijed govori šta će se desit. Vi pošto ovo sad gledate, vjerovatno u tom programu, đe je sve već predviđeno, je predviđeno da ovo čujete. Neko će se nasmijat, a neko će potražit taj Fringe i pogledat. I znaćete zbog čega sam to rekao.

(Nikola svira klavir, Tiho se pridružuje - pjesma "Goro moja")

33:36 - Tiho Vujović: Mogu li te pitat nešto?

Nikola Radunović: Možeš.

Tiho Vujović: Ima li šta za Jugoslaviju?

Nikola Radunović: Ima. Imam jednu pjesmu, a znaš što je... nazvali smo je Jugoslavija. Zamisli da je bilo "ne tuguj gore glavu, moja Jugoslavijo".

Tiho Vujović: Ja sam inače rođeni Jugosloven bio, stao i biću na vijeke vjekova.

Nikola Radunović: Vidio sam da puštaš one ovaj one pjesme iz iz doba Jugoslavije. Ne sjeti se koja ima ono neka... koja si...

Tiho Vujović: Pazi, ja Lepu Brenu nikad nisam sluša dok nijesam počeo da plačem za Jugoslavijom i onda ima ono "Ja sam Jugoslovenka", ovo je, onda sam počeo da je slušam. Inače u New York kad sam bio, Mina, je ima neka pjesma Miki Miki, nešto tako i onda je moja prijateljica to pjevala i igrala i to je bila jedna pozitivna energija strašna i onda sam se upoznao s tim. A inače kad sam pošto sam organizova i koncerte, jedini koncert Divljih jagoda i Tife sam organizova ovđen na Cetinju i iz svoga džepa ga platio - 500 hiljada... 13 ljudi je svega platilo ulaznicu bilo, ali sve za Cetinje. Znači ne postoji nešto što ne bih uradio za Cetinje, je l'. Ovaj i tako da to neko iskustvo utiče mi misao negdje ovaj prošla.

Nikola Radunović: Prošle su ti ove pojave Brene i Jugoslavije.

Tiho Vujović: Jes, jes. E i onda smo Ljubu Moljca, onoga komičara dovodili, snimali su film baš ovaj da se volimo ja mislim u Dubrovnik i to. I bio sam s njom u lift i to. Ali u to vrijeme ja skoro da nisam ni zna ko je ona. To samo smo bili došli, uzeli ovoga Ljubu Moljca, ovđen je napravio koncert, ustvari koncert nego veče je l' zabavno i vratio se. Mislim da je nekome telefon zakmičao, je li to tvoj? Nema veze, sad će stat.

Nikola Radunović: Meni, ali nema stani. Nema veze, ne čuje se to tamo.

Tiho Vujović: Ne? Čekaj, samo sekund.

Nikola Radunović: A znaš šta, dok ga ti ugasiš... Ima, sjećaš se ti Tiho pjesme, ta bi ti možda više valjala...

Tiho Vujović: Ma ko jadan, javi se čovječe, što... ma to je nešto hitno.

Nikola Radunović: Sad ću samo da ugasim. Ne moraš, ugasiću ga. Da završimo razgovor. E da ugasimo i zvono. Znači ovako. Bila je pjesma fenomenalna, a to je taman ta kao za tebe ovaj kad si išao po Americi, po Italiji, po Francuskoj, ovamo onamo. Sjećaš se ti pjesme, mislim da se baš zove "Jugosloven" ili "Hej Jugoslaveni". Dado Topić.

(Nikola pjeva i svira "Hej Jugoslaveni")"Hej Jugosloveni, braćo rođena, svi vi u tuđini, gje vas odvede vaša sudbina..."

Čujte tu pjesmu, ja jako volim Dada Topića, jedan od naših najvećih pjevača. Fenomenalna stvar.

37:24 - Tiho Vujović: S tim što većina njih u stvari i ne znaju šta je Jugoslavija. Oni su samo čuli da je to... Da vam kažem, to je zemlja koja nikad nije trebala da postoji, jer takva zemlja teoretski ne bi trebala da postoji jer to je utopija. Ne znam da li znate šta znači riječ utopija, potražite na internet. Tamo su svi imali sve. Mnogi od vas čiji su roditelji završili fakultete i došli su za... i vi sad ste na tom mjestu da to radite ste zahvaljujući tome tu što su oni živjeli, ili vaši đedovi ili roditelji u Jugoslaviji. Jugoslavija je dala svakome šansu. Ako nisi se politikom bavio i nešto protiv Tita priča ili države, a što bi ti oko toga se bavio kad si ima platu veliku od koje si mogao da pođeš u Španiju u šoping, da vidiš muzeje španske i da se vratiš da ti ostane para do prvoga da imaš.

Imao si onaj lijepi pasoš s kojim nisi morao nikoga da pitaš moga si ići đe god oćeš. Sjećam se u Italiju prvi put kad sam bio, uh... napali me Italijani za rukavuku onaj rudar crveni, da im dam za deset hiljada da im dam da ne idem u banku da ga mijenjam nego na crno da ga mijenjam. Nemate pojma o čemu pričam, znam da nemate pojma o čemu pričam. Ali ta je priča za neku drugu priliku. Ali ja sam imao sreću i Nikola da budemo dio toga.

Niži?

(Nikola svira klavir)

38:48 - Tiho Vujović: Moraš i mi ti svirat.

Nikola Radunović: Oću, oću, kako neću.

(Tiho se pridružuje u sviranju)

39:58 - Nikola Radunović: Kad se noću budim od pjesmu koju je napisao Šobić. Ta mi se mnogo dopada. Između ostalih vaših, je l'?

Tiho Vujović: On je napisao mnogo lijepih pjesama, a između ostaloga je i on pjevao o Jugoslaviji. Tako je.

Nikola Radunović: A ima, što je...

(Nikola pjeva i svira Miladin Šobić - "Kad se noću budim")"Kad se noću budim, i očekujem san, slušam zadnja auta kako zvižde kroz grad..."

Pazite ovaj stih... "Umjesto gluposti, s plafona silaziš ti, u stihu, u muziku, opet skupa smo mi".

Tiho Vujović: Znači morao je mene da ubači tamo. Znači uz moju muziku, Tihu... dete od mene Tihu...

Nikola Radunović: Tako je, Tihovu muziku silaziš ti.

Tiho Vujović: Tihovu muziku silaziš ti.

Nikola Radunović: Veliki pozdrav i za njega, ako... ako mu bilo ko gleda ovo neka mu prenese.

(Kratki insert sa koncerta - Nikola priča o Šobiću)

41:40 - Nikola Radunović: Nisam siguran da je tu ali radi se o nevjerovatno talentovanom čovjeku i uvijek mi je žao, volio bih da ga jednim aplauzom pozdravite iako je tu iako nije tu, da svoj talenat opet iznese pred ljude. Radi se o Miladinu Šobiću. O čovjeku koji je napisao neke od najljepših stihova na ovim prostorima. Jedan dio njegovih stihova je u jednoj našoj pjesmi, siguran sam da je znate, hajde da pjevamo zajedno.

(Insert sa koncerta - Perper pjeva "Kome dolaziš u san")

(Insert - djevojčica se smije)

42:40 - Tiho Vujović: Sad možda je vrijeme da se promijenimo časkom. E čekaj stani malo, ovo ću ti uzet... Ajde sjedni na ovu stolicu, ja ću ovamo.

(Tiho i Nikola mijenjaju mjesta)

43:05 - Nikola Radunović: E, sada da čuju iskonski ono što izlazi iz čovjeka koji nije pokvaren obrazovanjem. Muzičkim obrazovanjem.

43:15 - Tiho Vujović: Dame i gospodo, biće mi zadovoljstvo da vam prenesem dio svoje energije.

(Tiho svira klavir - dramatičan uvod, Nikola ga posmatra)

44:59 - Tiho Vujović: Zašto ja vam ovo danas pričam i sviram? Da vi shvatite da ne postoji nešto što ne možete da uradite. Da li možete zamislit da su mene, čovjeka koji ne zna da svira klavir, pozvali da budem gost, zvanični, na koncert dua Amarilli u Zetski dom. I da sam ja tamo pod enormnim psihičkim pritiskom kako napravit jedan mali performans pred ljudima koji studiraju klavir i koji su završili klavir i koji se bave muzikom, odsviram nešto a da se ne obrukam. Mislite da to ne može? Da se šalim, je l'? Pa ajde dobro da vidimo.

(Insert sa koncerta - Tiho u kostimu svira klavir u Zetskom domu, 2007. godina)

46:16 - Tiho Vujović: Dakle, dragi moji studenti, jedino što mene interesuje od vas je da dobijete najvišu ocjenu kod mene. I ništa drugo. Da tražimo jedni u drugima ono što nas spaja i da shvatite da sam ja mala beba za vas, da sve vi ovo možete bolje. I slike i muzika... Ali moraćete da mrdnete guzicu i da putujete. Jednog dana ćete moć opet da putujete mnogo lakše nego što smo mi putovali jer će vam bit dostupna teleportacija. To je kad se dva prostora sklope u jedan, to jest primaknu kao ove dva komada ove robe na košulju, i onda ti samo u jednom koraku pređeš iz jednog prostora u drugi. Znači u jednom koraku iz Cetinja pređeš u Beograd, u New York, u Pariz, u London... na Mars.

Nikolini i moji drugovi svi su pošli u ono Pera Dragova pa vjeruju da je zemlja ravna, da živimo pod kupolom, da nema Marsa, Jupitera, planeta, zvijezda, da je sve gore hologram. I bila bi izdaja od mene kad bih ja rekao da može i na Mars jer onda bi se naljutili na mene. A vi znate da je prijateljstvo jedna najvrednija stvar koju treba njegovati. Ja i Nikola nijesmo blesavi, je l', da vjerujemo svojim očima pa i mi znamo da je zemlja okrugla, da postoji planeta i te sve te stvari... ali, ali mi nećemo protiv ovih naših prijatelja, rodbine, braće da pričamo, nego mi njima ponekad povlađujemo javno i kažemo "ma jes, kakva planeta i gluposti, to ne postoji". Znam da vi znate da postoji i tako te stvari. Znam da neki od vas imaju isto koji znaju da ne postoji. Nego da smo kao ona torta pod onom kupolom ovaj koja gleda samo u plafon, a plafon je vrlo blizu ovđe. Znači nema velike distance. Sve je ovo da bi vam zaintrigirao maštu, da shvatite da ne postoji nešto što ne možete i da ne postoji nešto što nije moguće. Jer naša stvarnost je samo u našoj percepciji.

A da biste Nikolu bolje čuli za ovu malu završnu riječ, ja ću sad da mu prebačim ovaj mikrofon jer nisam dva kupio, no polako sklapam aparaturu, pa sledeći put će bit dva.

49:05 - Nikola Radunović: Bolje klavir i mikrofon nego dva mikrofona, je l' tako? Kažem, bolje klavir i mikrofon no dva mikrofona. Tako da biće i za sledeći mikrofon. Ja bih, ne znam koliko smo vas, a nadam se da jesmo bar malo zaintrigirali, samo za ovu stvar koju je Tiho pomenuo u ovom završnom obraćanju - da putujete. Ali ako ne možete sad da putujete u Kinu i Pariz i u New York, putujte sami u sebi... u sebe. Znači to je jedno vrlo važno putovanje, tu možete da putujete svaki dan i danju i noću i tragajte. Čini mi se da da mnogi od vas mogu da se iznenade i prijatno iznenade što će tamo naći. Tako da nemojte da vas je strah, putujte ovaj, otkrivajte sebe, otkrivajte i i druge stvari. I normalno, ovo što Tiho priča o planetama, o svemu i svačemu, nemojte da mu vjerujete. Jer ni ja ni on ne znamo kako bilo što izgleda. Znam ove stvari koje nam se čini da možemo da dotaknemo prstom, ali ima on jednu staru izjavu "ne može se sve prstom dotaći", tako da sve što niste sami okusili, a možda je i to mala varka, ne budite sigurni kako je i što je. Zato samo naprijed i uživajte. Evo ja preporučujem muziku, neko može i da slika, neko može i da piše, ali umjetnost u svakom smislu mislim da je najbolji lijek za vrijeme u kojem živimo, da ostanete zdravi i pametni i da možete da funkcionišete normalno. Pozdravljam.

50:52 - Tiho Vujović: A gledajte sad ovo!

(Tiho svira brzi ritam na klavijaturi, Nikola ga prati)

51:46 - Tiho Vujović: Tako se stvara. Tako je počelo. Oni u pećinu kad su im prvi klavir donijeli, isto su ovako počeli.

(Tiho i Nikola nastavljaju da sviraju zajedno)

52:45 - Nikola Radunović: Je li imaš neki tekst koji treba da kažem ili šta?

(Završni insert - Tiho obučen kao u spotu, govori na stranom jeziku/španskom/italijanskom)

53:16 - Tiho (u videu): Hvala puno. Vidimo se... la proxima vez. This is the end of Tiho Land. And remember, ne može se sve prstom dotaći.