Tur, Vatra i Stvaranje: Srpski jezik kao živi naslednik sedam hiljada godina balkanske civilizacije

Elena Buran

Verbs-Verbi.com

Crna Gora

2025

Sažetak

Ovaj esej izlaže tezu o dubokom jezičkom i kulturnom kontinuitetu na Balkanu, argumentujući da srpski jezik nije izdanak poznog slovenskog razgranavanja, već direktni naslednik civilizacijskog sloja koji se proteže najmanje 7.000 godina u prošlost, obuhvatajući Vinčansku kulturu, Ilire, Tračane, pa i kulturne odjeke Etrurije i Anatolije. Polazeći od vidljivih istorijskih i lingvističkih tragova, poput ilirske kraljice Taute i etrurske titule Tur, esej prati neprekinutu mrežu značenja koja povezuje sakralni simbol bika (Taur), arhetip vatre (vatra) i kosmičkog vrtloga (vrt), sve do njihovog otiska u temeljnim rečima srpskog jezika kao što su stvaranje, utroba i trud. Kroz sintezu arheologije, mitologije, etimologije i semiotike, pokazujemo kako je srpski jezik sačuvao kodove drevne balkanske civilizacije svetlosti, čiji je on danas živi svedok i čuvar.

1. Kraljica Tauta i etrurski Tiur: Titula kao odraz poretka

Naša analiza počinje od jedne od najvidljivijih figura balkanske proto-istorije: ilirske kraljice Taute (Teute), koja je u III veku p.n.e. prkosila nadirućoj rimskoj sili. Samo njeno ime nije tek lični identifikator; ono odjekuje kao titula. U keltskom jeziku, reč toutā označava „narod“ ili „pleme“.¹ Nije li onda Tauta bila „ona koja pripada narodu“ ili „vladarka naroda“, otelotvorenje zajednice? Ova praksa, gde titula ima prednost nad ličnim imenom, ukazuje na drevni poredak u kojem je funkcija vladara bila sveta dužnost, a ne lična vlast.

Paralelu nalazimo na Apeninskom poluostrvu, među Etrurcima, narodu čije je balkansko-anadolijsko poreklo predmet dugotrajnih debata. U etrurskim natpisima, reči Tur i Tiur pojavljuju se u kontekstu vlasti i rituala.² Kao što Tauta predstavlja ženski princip vladavine narodom, tako Tur/Tiur predstavlja muški autoritet. U oba slučaja, svedočimo obrascu gde je zvanje iznad osobe, gde je vladar posvećeni nosilac funkcije, a ne njen vlasnik. U etrurskim zapisima nalazimo i reč TITLNAL, što se prevodi kao „titulovano“, potvrđujući da je sistem zvanja bio centralni deo njihovog društvenog ustrojstva.

2. Bik (Tur/Tauro) kao sakralna os: Žrtva, kruna i svetlost

Koren Tur/Taur vodi nas do najmoćnijeg simbola drevnog mediteranskog i balkanskog sveta: bika. Od Anadolije i Krita do Podunavlja, bik nije bio samo životinja, već otelotvorenje kosmičke snage, plodnosti i vitalnosti. Najveća žrtva koja se prinosila bila je žrtva bika. Njegova krv smatrana je „živom vodom“, energijom koja obnavlja poredak i povezuje narod, vladara i božansko.³ Vladar je postajao vladar tek kada bi bio posvećen kroz ovaj ritual.

Iz ovog simbola rađa se i arhetip krune (tiare). Rogovi bika, između kojih se u kritskoj, hetitskoj i egipatskoj ikonografiji često nalazi sunčev disk, predstavljaju prvi, prirodni presto za svetlost.⁴ Kruna koju nose vladari nije ništa drugo do stilizovani odraz rogova koji čuvaju božansku iskru. Vladar je onaj koji na sebi nosi „rogove svetlosti“, onaj koji ima snagu bika i mudrost sunca. Ovaj simbol moći i zaštite preživeo je milenijume.

3. Taur-gradovi i „Beli grad“: Svetionici poretka

Gde je bio centar moći, tu je bio i grad Tura. Toponimi širom Mediterana i Crnog mora čuvaju ovo sećanje: Taormina na Siciliji, Hersonez Taurijski na Krimu (Tavrida). Troja se sa jedne strane može čitati iz osnove tri/troj (trojstvo svetla, topline i života), a sa druge kroz povezanost sa frigijsko-dardanskim, tj. balkanskim krugom (Homer eksplicitno vezuje Dardance i Frigijce; Dardanci su istorijski balkanski etnos). Vidimo i Durmitor u Crnoj Gori, što odjekuje kroz keltski u engleski kao Dream, Town/Tower ili jednostavno grad Raja, grad Kralja. Otuda i podudarnost korena „pretvoriti se“ i "turn into" u srpskom i engleskom jeziku - postati neko kao vrsta transformacije nakon klanja žrtve. U reči „ritual“ ponovo vidimo isti koren sa sufiksom “L”. Reč CLAN (klan, zaklan) postoji i u etrurskom jeziku. Svi oni nose kod „grada cara/bika“, svetilišta i tvrđave. U indoevropskim jezicima, iz istog korena izranjaju reči poput latinskog turris ili engleskog tower (kula), i srpskog tor (ograđen prostor za stoku). Prvobitni sveti krug (tor) prerasta u utvrđenje (tower).

Beograd, „Beli grad“, semantički je pandan „Taur-gradu“. U drevnoj simbolici, belo ne označava samo boju, već svetlost, svetost i božansko. „Beli grad“ je „Grad Svetlosti“, duhovni i politički centar. Nije isključeno da su stariji nazivi, poput Daursun ili Taursun, koji se javljaju u predanjima vezanim za Balkan, upravo označavali „grad posvećen Turu/Suncu“. Fonetske promene (T → D) su uobičajene pri prenosu imena kroz vreme i jezike.⁵ Beograd, dakle, ne nosi samo slovensko ime, već nasleđuje funkciju drevnog svetog centra.

4. Vatra i Vrt: Vinča kao matrica kontinuiteta (7.000 godina)

Da bismo razumeli dubinu ovog kontinuiteta, moramo se vratiti još dalje u prošlost, u doba Vinčanske kulture (oko 5500–4500. p.n.e.). Ova civilizacija, koja je cvetala na tlu današnje Srbije, ostavila nam je najstarije poznato pismo u Evropi i bogat repertoar simbola.⁶ Ključni simboli, urezani na hiljadama figurina, jesu spirala i vrtlog. Posebno su česti na ženskim figurinama, u predelu stomaka, simbolizujući vrtlog života u utrobi. Ti vrtlozi nisu ornament nego kosmološka formula: vatra (svetlost/energija) u utrobi (vrt) rađa život. Srpsko vatra i vrt (bašta, krug) semantički čuvaju istu os – „ognjište → krug obnavljanja“.Nije reč o etimološkoj igri nego o semiotičkom kontinuitetu: isti znak (spirala/krug) i ista „priča“ (ognjište-rod) preživljavaju u jeziku i običaju.

Ovaj 7.000 godina star simbolizam živi i danas u srpskom jeziku. Centralna reč balkanskih bajki i mitova je vatra. Ona nije samo element, već os života, ognjište oko kojeg se okuplja porodica i rod. Skraćenjem reči vatra dolazimo do reči vrt. U srpskom, vrt nije samo bašta; to je ograđeni, uređeni prostor gde se obnavlja život. Vrt je zemaljski oblik kosmičke vatre, mesto gde se božanski oganj pretvara u rod. Vinčanski vrtlog i srpske reči vatra i vrt pričaju istu priču: priču o stvaranju života kroz kružno, plameno kretanje. Ovo nije etimološka akrobatika, već dokaz semiotičkog kontinuiteta koji traje milenijumima.

5. Stvaranje, Stvarnost i Utroba: Jezik kao otisak kosmičkog čina

Ako je vrtlog bio čin stvaranja, onda i reč stvaranje mora nositi njegov trag. I zaista, koren reči stvaranje dolazi od turiti,/tvoriti – pokrenuti, zavrteti. U drevnom obrednom shvatanju, svet nije postao statički; on je stvoren kada je božanska sila zavrtela haos i uvela poredak. Kada bi žrtva Turu bila prihvaćena, verovalo se da se „sve zavrtelo“ – priroda, život i kosmos su se pokrenuli iznova. Iz tog pokretanja nastala je stvarnost – ono što je zavrteno i postalo tvrdo - opipljivo.

Isti zvučni kod nalazimo u reči utroba. Suglasnička os T–R u ovoj reči označava upravo ono što vinčanske figurine prikazuju: vrtlog života u telu. Jezik je sačuvao sliku koju je praistorijska umetnost urezala u glinu. U srpskom jeziku, čak se i vokali pevaju kao gama osećanja (A, O, E, I, U), što ukazuje na drevnu intuiciju da reč nije samo informacija, već i ton, vibracija, energija duha.

6. Tračani, Dardani i Iliri: Jedan narod, mnoga imena

Rimljani su, iz administrativnih potreba, podelili jedinstveni kulturno-jezički masiv Balkana na provincije, stvarajući veštačke granice između Ilira, Tračana, Dardanaca i drugih. Kasnije su osmanski osvajači, koji su sebe nazivali Osmanlijama, preuzeli drevno anadolijsko ime i postali poznati kao „Turci“, prisvajajući tako ime svetog simbola zemlje koju su pokorili. Međutim, imena drevnih naroda Balkana govore o njihovom jedinstvu. Dardani – narod dara i dana (svetlosti). Tračani – moguće od korena tr, koji označava vrtlog i snagu. Sve su to varijacije iste teme, lica istog naroda koji je sebe definisao kroz simbole vatre, svetlosti i stvaranja.

Torta (danas „kolač“) u balkanskom ritualnom jeziku funkcioniše kao kruna od hleba: kružni hleb/venac za svetkovinu vlasti/ zajedništva – forma krune u alimentarnom znaku.

Zaključak: Srpski jezik kao čuvar intuicije i svetlosti

Kada povežemo sve ove niti – od ilirske kraljice Taute i etrurskog Tura, preko svetog bika i krune od rogova, vinčanskog vrtloga i reči vatra i vrt, do samog čina stvaranja upisanog u jeziku – slika postaje jasna. Srpski jezik nije „mladi slovenski dijalekat“ koji se na Balkan doselio u ranom srednjem veku. On je živi tok pamćenja, direktni naslednik drevnih balkanskih i mediteranskih kultura.

U njegovim rečima, mitovima i simbolima sačuvani su kodovi jedne od najstarijih evropskih civilizacija. On je jezik intuicije i svetlosti, jezik koji svedoči o neprekinutom kontinuitetu od Vinče, preko Ilirije i Trakije, do danas. Balkan, stoga, nije periferija Evrope, već njena kolevka, a srpski jezik je živi dokaz i pečat te istine.

Fusnote

¹ X. Delamarre, Dictionnaire de la langue gauloise (Errance, 2003). (Veza između ilirskog i keltskog jezičkog sloja na Balkanu)

² G. Bonfante & L. Bonfante, The Etruscan Language: An Introduction (Manchester University Press, 2002).

³ M. Detienne & J.-P. Vernant (ur.), The Cuisine of Sacrifice among the Greeks (University of Chicago Press, 1989). (Iako se bavi grčkim svetom, principi žrtvovanja kao čina obnove poretka su univerzalni za dati kulturni krug).

⁴ M. P. Nilsson, The Minoan-Mycenaean Religion and Its Survival in Greek Religion (Lund, 1927). Detaljno opisuje kult bika i simbole rogova na Kritu. Za Egipat, videti ikonografiju boga Apisa.

⁵ Fonetske mutacije toponima su uobičajene. Prelaz T u D je čest u mnogim jezicima. Hipoteza o Taursun-u kao preteči Beograda ostaje u domenu vizionarske etimologije, ali ukazuje na kontinuitet funkcije svetog mesta.

⁶ S. M. M. Winn, Pre-Writing in Southeastern Europe: The Sign System of the Vinča Culture (Institute for the Study of Man, 1981). (Ovo je fundamentalno delo o pismu Vinčanske culture).

Izvori

• Bonfante, G. & Bonfante, L. (2002). The Etruscan Language: An Introduction. Manchester University Press.

• Delamarre, X. (2003). Dictionnaire de la langue gauloise. Errance.

• Detienne, M., & Vernant, J.-P. (ur.). (1989). The Cuisine of Sacrifice among the Greeks. University of Chicago Press.

• Eliade, M. (1978). A History of Religious Ideas, Vol. 1. University of Chicago Press.

• Herodot. Istorije.

• Homer. Ilijada.

• Hornung, E. (1982). Conceptions of God in Ancient Egypt. Cornell UP.

• Mallory, J. P., & Adams, D. Q. (2006). The Oxford Introduction to Proto-Indo-European and the Proto-Indo-European World. OUP.

• Nilsson, M. P. (1927). The Minoan-Mycenaean Religion and Its Survival in Greek Religion. Lund.

• Whittle, A. (1996). Europe in the Neolithic. Cambridge UP.

• Wilkes, J. J. (1992). The Illyrians. Blackwell Publishing.

• Winn, M. (1981). Pre-Writing in Southeastern Europe: The Sign System of the Vinča Culture. Institute for the Study of Man.

• Zečević, S. (1981). Srpski običaji. Beograd.