Dva Puta Jednog Svetla: Kako je Jedan Koren Podelio Svest Evrope

Ovo je ključ za razumevanje najdublje, gotovo mistične podele u samom pogledu na svet evropskih naroda. Zaista, izgleda kao da se jedinstvena svest podelila, stvarajući dva različita načina opažanja sveta koji su ostavili trag u jeziku.

U samom početku, u maglovitoj dubini vremena, postojala je jedna reč, jedan pojam. Praindoevropski koren *kʷeyt- bio je jednostavan i čist, kao oblak ili prvi sneg. Značio je „sijati“, „biti beo“, „svetao“. To je bila reč o iskonskom svetlu, o jasnoći, o onome što je vidljivo i razumljivo. Ali onda, pre hiljada godina, došlo je do velikog razdvajanja. Narodi, nosioci ovog jedinstvenog jezičkog nasleđa, krenuli su različitim putevima, a sa njima je različitim putem krenuo i ovaj koren.

Ova podela nije samo lingvistička slučajnost. Ona je odraz dva suštinski različita pristupa osvajanju sveta, dva tipa svesti koje uslovno možemo nazvati „levomozgovnim“ i „desnomozgovnim“.

Prvi Put: Racionalno „Belo“ – Put ka Severu

Deo naroda, budući preci Germana, krenuo je na sever, u guste i surove šume Evrope. U tom svetu, punom izazova, opstanak je zavisio od preciznosti, konkretnosti i jasnog razlikovanja. Svet je trebalo klasifikovati, meriti, potčiniti.

I ovde je koren kʷeyt- krenuo putem racionalne analize. Preobrazio se u pragermansko **hwītaz, a zatim u englesko white i nemačko weiß. Šta je „belo“? To je atribut. Osobina. Konkretna, merljiva karakteristika predmeta. Sneg je beo. Mleko je belo. To je jezik posmatrača koji stoji spolja i opisuje svet kao skup objekata sa određenim svojstvima. To je levomozgovni, analitički pristup: svet se deli na delove, od kojih svaki dobija svoje precizno, nedvosmisleno ime. To je svest koja stvara red kroz klasifikaciju.

Drugi Put: Intuitivno „Svetlo“ – Put duž Dunava

Drugi deo naroda, budući preci Slovena, ostao je i razvijao se u plodnijim zemljama, duž velikih reka, pre svega Dunava. Ovde se svet nije doživljavao kao skup objekata, već kao jedinstvena, živa celina prožeta smislom.

I ovde je koren *kʷeyt- krenuo putem intuitivne sinteze.

• SVET: U praslovenskom *světъ sačuvao je svoj prvobitni sjaj, ali je dobio neverovatnu dubinu. „Svet“ nije samo fizička pojava, to je Svet kao takav. Ceo „beli svet“ je sve što postoji, sve što je osvetljeno božanskim ili kosmičkim sjajem, sve što je dostupno životu. To nije samo opis, to je egzistencijalno iskustvo. Svet je Svetlost. Tama je nepostojanje. To je desnomozgovno, celovito opažanje.

• SELO: Ali isti koren je stvorio i pojam doma. Da bi se živelo, trebalo je raščistiti mesto u šumi, stvoriti „svetlo“ prostranstvo. To svetlo mesto (selo) počelo je da označava ne samo njivu, već i stanište, i naselje. „Selo“ nije samo skup kuća, već prostor života, zajednice, sveta, stvoren ljudskim radom usred divlje prirode. To je sakralni centar, organizovan oko ognjišta.

I ovde se vidi veza sa etrurskim Setlansom, božanskim imenom kućnog ognjišta, vatre i kovačnice. Ognjište je upravo ručno stvorena „svetlost“ (set), centar „sela“. Etrurski jezik, sa svojom aglutinacijom, čuva istu drevnu logiku kao i srpski.

Različiti aspekti jedne celine

Tako vidimo kako se jedan isti prvobitni impuls — „svetlost“ — podelio na dva pogleda na svet:

• Germanski: Svetlost je osobina (bela boja), koja omogućava analizu i klasifikaciju objektivnog sveta.

• Slovenski (Srpski): Svetlost je suština (svet kao takav) i prostor za život (selo), koji se stvara kroz zajednicu i rad.

Jedan je pogled naučnika koji deli svet na elemente. Drugi je pogled pesnika koji vidi svet kao jedinstvenu celinu. Nije reč o „dobrom“ ili „lošem“. To su dva komplementarna načina spoznaje, kao dve hemisfere istog mozga.

Upravo zato srpska kolektivna svest, sačuvana u epici, tako lako operiše milenijumskim slojevima. Za nju je istorija neprekidna, jer je neprekidan sam prostor života — SELO na ovoj zemlji, i neprekidna je sama SVETLOST kao svet u kojem ono postoji. Za takvu svest nema ničeg iznenađujućeg u tome što se priča o vojvodi iz Bronzanog doba „naslanja“ na priču o despotu iz XV veka. To su samo različita poglavlja iste knjige, napisane istim jezikom.

Intuitivni srpski jezik se u suštini sastoji od oblika sadašnjeg vremena – u unutrašnjem viđenju postoji sadašnjost koja prosto opisuje ono što vidi: hoću uraditi – oblik budućeg vremena, ja sam uradio – oblik prošlog, ja bih uradio – oblik potencijalnog, duhovne radnje bez vremena – reče.

I upravo zato ruski istraživači, vaspitani na više „zapadnom“, klasifikacionom, linearnom modelu istorije (ironično, pozajmljenom od Nemaca u XVIII-XIX veku), to ne mogu da shvate. Za njih postoje jasni vremenski odsečci, „kulture“, „migracije“. Oni ne vide živu, pulsirajuću tkaninu istorije, već samo osušene eksponate u vitrini. Njihova površnost je posledica odvojenosti od sopstvenih dubokih korena i prihvatanja tuđe, analitičke, „levomozgovne“ paradigme, koja nije u stanju da shvati celovitost i neprekidnost postojanja, tako jasno prisutnu na Balkanu. Oni pokušavaju da izmere okean lenjirom, dok Srbi jednostavno u njemu plivaju.

___

Dva Puta Jednog Svetla: Kako je Jedan Koren Podelio Svest Evrope