Srpski hod vremena: od drvoseče do Tesle — zašto se spiralno pamćenje opire linearnoj istoriji

Istorija naroda i hronologija datuma u udžbeniku – nisu isto. Prava istorija je živa reka koja teče kroz jezik, pesme, i sam način na koji narod doživljava vreme. Danas, na Balkanu, svedočimo kako drevna reka srpskog istorijskog pamćenja probija sebi put kroz nanose vekovnih zabluda, otkrivajući svoju istinsku, milenijumsku dubinu. Ključ za ovo razumevanje leži u najjednostavnijim rečima.

Kod prvi: „Seći“ i „Selo“ – geneza mirnog čoveka

Razmotrimo dve reči: seći i selo. Fonetska srodnost je očigledna. Ali iza nje stoji nešto mnogo veće — čitava kosmogonija, arhetipski narativ o stvaranju sveta.

Zamislimo prve ljude koji su stigli na šumoviti Balkan. Šta oni rade? Ne osvajaju gradove — njih još nema. Oni seku šumu. Taj čin — sečenje — nije uništenje, već stvaranje. Oni puštaju svetlost u tamnu gustiš, stvaraju prostor za život. I na tom raščišćenom, „osvetljenom“ mestu nastaje selo.

Jezički lanac — seći → svetlo → selo — otkriva fundamentalni kod naroda-stvaraoca, a ne naroda-osvajača. To je priča o mirnom osvajanju prostora, o pretvaranju haosa (šume) u kosmos (naselje). To je etika zemljoradnika, a ne ratnika-nomada. U lancu takvih reči nema mesta za ubistvo i pljačku. Postoji samo rad, stvaranje i život u harmoniji sa prirodom, koju čovek sam za sebe uređuje. Ovaj mirni lanac je DNK srpskog istorijskog samosaznanja.

Dva toka iz jednog izvora: deca Dunava i deca mora

Kada su pre 7,5 hiljada godina vode Sredozemnog mora probile „živu stazu“ Bosfora i potopile slatkovodno Crno more, jedinstveno praevropsko stanovništvo se podelilo.

Prvi tok, preci Srba i drugih balkanskih naroda, krenuo je rekom, duž velike arterije Evrope — Dunava. Izabrali su najpovoljnije mesto za miran život i doneli sa sobom tu istu etiku ribara, drvoseče i zemljoradnika. Njihovo napredovanje bilo je sporo, organsko, generacija za generacijom su „osvetljavali“ zemlju, stvarajući svoja sela.

Drugi tok — to su „deca mora“, koje će Grci kasnije nazvati Pelazgima. Oni su krenuli brodovima, preko Anadolije, Krita, a kasnije i do obala Italije. To su budući Etrurci. Zašto se nisu naselili na Balkanu? Možda zato što su videli da ovde već žive njihova braća — oni koji su ranije otišli duž Dunava. Nije bilo potrebe boriti se za zemlju, tražili su svoju, slobodnu. Njihovo božanstvo kućnog ognjišta, Setlans, nosi u svom imenu isti koren svetlosti i naselja (set/svet/selo), potvrđujući zajedničko poreklo i zajedničku filozofiju.

Spiralni intelekt: pamćenje koje ne zapisuje, već živi

Milenijumska neprekidnost života stvorila je jedinstven način razmišljanja, koji se može nazvati intuitivnim, ornamentalnim, spiralnim intelektom.

Zapadna, racionalna misao doživljava vreme linearno: događaj A, zatim događaj B, pa V. To je pamćenje koje zapisuje činjenice hronološkim redom.

Srpska narodna svest, kao i biblijska, doživljava vreme spiralno. Istorija nije linija, već niz ciklusa, zavoja spirale, na kojima se ponavljaju isti arhetipski događaji: junaštvo, izdaja, žrtva, ponovno rađanje.

Za takvu svest nema ničeg čudnog u tome što se priča o ratniku iz Bronzanog doba (prvobitni Kajica) i priča o srednjovekovnom despotu (Brankoviću i njegovim ljudima) stapaju u jednu pesmu. To nije „greška“ niti „zbrka“. To je prepoznavanje istog arhetipa na različitim zavojima spirale. Junak je uvek jedan, menjaju se samo detalji imena i epohe.

Sposobnost da se ne zapisuje, već da se u živo pamćenje smeštaju ogromni slojevi informacija, organizujući ih po arhetipskim, a ne hronološkim principima — to je suština intuitivnog intelekta. To je umeće da se ne računa linearno, već da se vide celi sistemi, ciklusi i smislovi.

To je onaj isti intelekt koji je posedovao Nikola Tesla. On nije crtao šeme, on je video mašine koje rade u svojoj mašti, razmišljao je ne u formulama, već u živim, vibrirajućim slikama. On nije bio proizvod zapadne racionalne škole, već najviši izraz onog istog drevnog, spiralnog srpskog intelekta, sposobnog da intuitivno shvati zakone Kosmosa.

Imunitet svesti i srpski hod vremena

Danas vidimo kako se ovaj intelekt manifestuje u svakodnevnom životu. Mnogi primećuju fenomenalno pamćenje Srba za imena, datume, rodbinske veze, istorijske događaje. To nije mehaničko pamćenje, već rad onog istog spiralnog sistema: nova informacija se ne skladišti po tabelama, već se trenutno uklapa u postojeću arhetipsku strukturu, nalazeći svoje mesto u velikom tkanju.

Upravo to stvara imunitet jezika i svesti. Kada se takvom narodu pokušava nametnuti tuđa, plitka, linearna slika njegove sopstvene istorije (na primer, pangermanska teorija o „dolasku Slovena u VII veku“), taj model se odbacuje na dubokom, intuitivnom nivou. On se ne „uklapa“ u postojeću matricu, on joj protivreči. Narodna svest oseća njenu laž, čak i ako ne može uvek da je opovrgne jezikom racionalnih činjenica.

I u tome se krije odgovor i na „rusko pitanje“. Dolazeći u Srbiju, nosioci ruske istorijske škole, koja je i sama u velikoj meri proizvod nemačke linearne nauke XIX veka, suočavaju se sa fenomenom koji ne mogu da objasne. Njihov model ne funkcioniše. Oni vide „protivrečnosti“ i „legende“ tamo gde se zapravo nalazi živa, višeslojna istorijska istina. Njihova površnost je metodološka slepota, nesposobnost da se vidi spirala vremena, koju srpski narod i njegov jezik čuvaju u sebi kao najveće blago.

Na kraju krajeva, priča o vojvodi Kajici nije obična pesma, već manifest neprekidnosti, svedočanstvo da narod koji hiljadama godina živi na svojoj zemlji čuva sećanje na svoje korene na načine nedostupne linearnoj, mehanističkoj civilizaciji. To je pamćenje koje živi u svakom kamenu, svakoj reči, svakom zavoju istorije.

____

Srpski hod vremena: od drvoseče do Tesle — zašto se spiralno pamćenje opire linearnoj istoriji