SRBIN I HRVAT: DEKONSTRUKCIJA NAMETNUTIH IDENTITETA I MIT O "VELIKOJ SEOBI SLOVENA"

Elena Buran

Verbs-Verbi.com

Crna Gora

2025

Apstrakt

Ovaj članak nudi radikalnu reviziju zvaničnog istorijskog narativa o "Velikoj seobi Slovena" na Balkan, tvrdeći da je on politički konstrukt 19. veka bez utemeljenja u arheologiji, antropologiji i, paradoksalno, u ispravno protumačenoj genetici. Dokazujemo da je pojam "Sloven" (Sklavenoi) u početku bio ne etnički, već pre tehnički i duhovni termin, korišćen od strane Vizantije da označi autohtona, još uvek nepokrštena plemena Balkana. U članku se analizira kako moderna populaciona genetika, uprkos objektivnosti svojih podataka, robuje zastarelim istorijskim modelima, proizvoljno dodeljujući etničke markere haplogrupama (npr. R1a – "slovenska", I2a – "ilirska"). Tvrdimo da su Srbi i Hrvati jedan autohtoni balkanski narod, čiji genetski i lingvistički kod svedoči o kontinuitetu razvoja. Naknadna podela ovog naroda na dva entiteta rezultat je spoljnog verskog i imperijalnog uticaja, koji je manipulisao identitetom radi lakše kontrole.

Uvod: Pitanje iza svih pitanja – ko su "Sloveni"?

Istorija Balkana, kako je izložena u standardnim udžbenicima, počiva na jednom fundamentalnom, ali nikada dokazanom događaju: "Velikoj seobi Slovena" u 6. i 7. veku. Ovaj narativ tvrdi da su divlja slovenska plemena iz močvara iza Karpata preplavila Balkan, uništila zatečenu rimsko-ilirsku civilizaciju i naselila se na njenim ruševinama. Iz te pretpostavke izvode se svi kasniji zaključci o identitetu Srba i Hrvata.

Ali šta ako je cela ta priča laž? Šta ako "Sloveni" nikada nisu masovno došli, već su oduvek bili tu? Ovaj članak će dokazati upravo to: da je "Velika seoba" mit stvoren u kabinetima bečkih i berlinskih istoričara kako bi se autohtonom narodu Balkana oduzelo istorijsko pravo na sopstvenu zemlju. Pokazaćemo da je "Sloven" bio tehnički termin, a ne genetski marker, i da su Srbi i Hrvati dva imena za jedan narod čije jedinstvo potvrđuju i jezik i – kada se ispravno pročitaju – sami geni. A tu civilizaciju bi trebalo nazvati ilirsko-slovenskom, koja je bila izložena agresivnim napadima Rimljana.

Deo I. Arheološka tišina: Zločin bez dokaza

Svaka velika seoba naroda ostavlja za sobom materijalne tragove: slojeve uništenja, nove artefakte, masovne grobnice. Međutim, u slučaju takozvane "Velike seobe Slovena" – nema ničega. To je događaj koji se, po preciznoj opasci istoričara Florina Kurte, desio „u knjigama, a ne na terenu” (Curta, 2001).

Odsustvo sloja uništenja. Na celoj teritoriji Podunavlja ne postoji arheološki sloj iz 6. ili 7. veka koji bi svedočio o masovnom nasilju, spaljenim gradovima, ratnim grobnicama ili naglom prekidu kulturnog života. Odsustvo fizičkih tragova potpuno je suprotno scenariju "varvarske invazije".

Odsustvo nagle promene u materijalnoj kulturi. Materijalna kultura od dorimskog do ranovizantijskog perioda pokazuje kontinuitet, a ne prekid. Nove vrste keramike, tipovi kuća ili nakita ne pojavljuju se naglo, što opovrgava hipotezu o potpunoj zameni stanovništva (Curta, 2001).

Antropološki kontinuitet. Analize skeletnih ostataka pokazuju da se antropološki tip stanovništva na Balkanu nije menjao. Kako primećuje Kurta, promene koje su se dešavale više liče na niz mikromigracija "sa jedne planine na drugu", a ne na invaziju sa drugog kraja Evrope (Curta, 2001). "Velika seoba Slovena" je zločin bez leša, bez oružja i bez motiva. To je narativ bez fizičke osnove, ideološki mit koji ne nalazi potvrdu ni u jednom sloju zemlje.

Ignorisani paradoks. Zvanična istorija ignoriše činjenicu da su Rimljani – poznati po svojoj surovosti – naišli na toliko žestok otpor Ilira da su zabeleženi slučajevi kolektivnih samoubistava u gradovima koji nisu želeli da se predaju. Rimski istoričar Kasije Dion opisuje opsadu grada Ardube tokom Velikog ilirskog ustanka, gde su žene radije birale da se bace u vatru ili reku sa decom nego da se predaju Rimljanima (Cassius Dio, n.d., Roman History, Book LV). Tit Livije pripoveda o samoubistvu Istrana prilikom opsade grada Nesakcijuma, gde su stanovnici ubili svoje žene i decu, a zatim izvršili samoubistvo kada je grad zauzet (Livy, n.d., Ab Urbe Condita, Book XLI).

Rimska imperijalna logika bila je nemilosrdna, što potvrđuju ne samo ratovi, već i okrutna proganjanja ranih hrišćana. Masovna pogubljenja, poput spaljivanja 20.000 mučenika u crkvi u Nikomediji (304. g. n. e.), i sofisticirane metode mučenja bile su norma (Kyle, 2020). Kako je moguće da takva civilizacija – nasilna, organizovana, moćna – bude "progutana" za par vekova od strane "mirnih zemljoradnika iz močvara"?

Odgovor je jednostavan: nije bila progutana. Bila je potkopana iznutra sopstvenom krizom. U nastalom vakuumu vlasti, autohtoni narod Balkana – Iliri, koje će kasnije nazvati Slovenima – nije "osvojio" carstvo, već ga je preživeo. On je jednostavno nastavio svoje postojanje, bez potrebe za bilo kakvom "velikom seobom".

Deo II. "Sloven" kao tehnički termin: Jezik, vera i otpor

Ako arheologija opovrgava mit o masovnoj seobi, ostaje ključno pitanje: ko su zapravo bili "Sklaveni" (Sklavenoi), koje pominju vizantijski autori? Odgovor ne leži u etničkoj pripadnosti, već u duhovno-lingvističkom statusu – u značenju reči slovo, u znaku na kamenu i u semiotskom ratu koji je usledio.

Biti "Sloven" znači biti pismen – čuvar znaka. Oblik Sloven sadrži pasivni sufiks -en, kao i reč pismen. U oba slučaja, to je imenica izvedena iz pojma "slovo", što ukazuje na njeno značenje: "nosilac pisma", "onaj koji poseduje znak". U drevnim vremenima, "slovo" nije značilo apstraktni glas, već sveti znak uklesan u kamen. Takvi znaci se hiljadama nalaze rasuti po Balkanu – na teritoriji Srbije, Crne Gore i Hrvatske. To su stećci – monumentalni nadgrobni spomenici koji nose prehrišćansku simboliku: krstove, solarne simbole, spirale.

Teza da su to isključivo srednjovekovni spomenici potiče iz austrougarske epohe, kada je bilo politički važno umanjiti njihovu starost. Međutim, geološke metode datiranja, poput lihenometrije (analiza brzine rasta lišajeva) i analize patine, pokazuju da su za takvu eroziju kamenih struktura potrebne hiljade godina (Beschel, 1994). Stećci su, dakle, megalitski spomenici prehrišćanske tradicije, koje su kasnije generacije nastavile da koriste. Njihova simbolika nije bila estetska, već semiotska. To su bili sveti tekstovi, otelovljeni u ornamentalnim slovima.

Semiotski rat: Znak protiv teksta. Rim je sistematski uništavao pisma porobljenih naroda, kao što se dogodilo sa Etrurcima (Bonfante, 1990). Ali na Balkanu nije mogao fizički uništiti sve znake, rasute po nepristupačnim planinama. Umesto toga, znaci su proglašeni "paganskim", "jeretičkim". Tako je počeo rat za kontrolu značenja. Krst, koji je hiljadama godina bio prisutan na stećcima i keramici vinčanske kulture (Garašanin, 1973), postao je bojno polje. Zašto bi se narod ponovo "krstio" ako je već verovao u krst? Otpor nije bio usmeren protiv vere, već protiv nametanja tuđeg tumačenja simbola koji su već bili sveti.

Jezik kao svedok drevnosti. Sama struktura jezika svedoči o njegovoj drevnosti. Na primer, za korensko gnezdo SET/SED u srpskom jeziku (koje označava sedenje, boravak, sećanje, gostoprimstvo) moguće je konstruisati neprekidan tvorbeni lanac od 36 uzastopnih vitkova (prefigacija, sufigacija, alternacija). Uz konzervativnu procenu trajanja jednog tvorbenog koraka od 200 godina, ukupno trajanje ove neprekidne morfo-semantičke spirale iznosi oko 7.200 godina (zasnovano na metodologiji koju su predložili lingvisti poput Katičića, 1976; Belića, 1999). Ovo ne datira savremeni jezik, već kontinuitet njegovog razvoja, što odgovara arheološkom horizontu vinčanske kulture. Koreni vezani za sedelaštvo, sećanje i posete precima govore o kontinuitetu života, a ne o invaziji iz daleke prapostojbine.

Deo III. Jezik kao živi arhiv: Tragovi drevnog Balkana u srpskom i hrvatskom jeziku

Ako kamen pamti kroz znak, onda jezik pamti kroz samu svoju strukturu – kroz reči koje nisu samo oznake, već živi fosili drevnih verovanja i kosmologija. Srpski i hrvatski jezik, u svom zajedničkom leksičkom i morfološkom jezgru, nisu izdanci poznog slovenskog razgranavanja, već direktni naslednici civilizacijskog sloja koji se proteže najmanje 7.000 godina u prošlost, obuhvatajući Vinčansku kulturu, Ilire, Tračane, pa i kulturne odjeke Etrurije i Anatolije. Analiza samo jedne porodice reči, one okupljene oko korena TUR, otkriva neprekinutu nit koja dokazuje da je Balkan zavičaj, a ne usputna stanica našeg jezika.

1. Od ilirske kraljice do etrurske titule: Tauta i Tur kao odraz poretka.

Naša analiza počinje od ilirske kraljice Taute (Teute), koja je u III veku p.n.e. prkosila Rimu. Njeno ime nije tek lični identifikator; ono je titula. U srodnim indoevropskim jezicima, poput keltskog, reč toutā označava „narod“ ili „pleme“. Tauta je, dakle, bila „vladarka naroda“, otelotvorenje zajednice. Ovu praksu, gde funkcija ima prednost nad ličnim imenom, nalazimo i kod Etruraca, naroda čije balkansko-anadolijsko poreklo potvrđuje i lingvistika. U etrurskim natpisima, reči Tur i Tiur označavaju vlast i autoritet. Kao što Tauta predstavlja ženski princip vladavine, tako Tur predstavlja muški. U oba slučaja, vladar je posvećeni nosilac funkcije, a ne njen vlasnik – princip duboko ukorenjen u pred-rimskom poretku.

2. Bik (Taur), kruna i vatra: Simboličko jezgro civilizacije.

Koren TUR vodi nas do najmoćnijeg simbola drevnog mediteranskog i balkanskog sveta: bika (lat. Taurus). Od Anadolije i Krita do Podunavlja, bik je bio otelotvorenje kosmičke snage i plodnosti. Njegovi rogovi, između kojih se u hetitskoj i kritskoj ikonografiji često nalazi sunčev disk, predstavljaju prvu, prirodnu krunu (tiaru). Vladar je onaj koji nosi „rogove svetlosti“. Ovaj simbol je preživeo milenijume, a njegov trag nalazimo u toponimima širom drevnog sveta – od Taormine na Siciliji do Tauride na Krimu. Na Balkanu, ime planine

Durmitor odjekuje istim kodom. Prvobitni sveti ograđeni prostor, tor, prerasta u utvrđenje (turris, tower), centar moći. Beograd, kao „Beli grad“, semantički je pandan „Taur-gradu“ (Daursun\ Daorson) – on nije samo administrativni centar, već „Grad Svetlosti“, naslednik funkcije drevnog svetog mesta (Buran, 2025).

3. Vinčanski vrtlog, vatra i stvaranje: 7.000 godina semiotičkog kontinuiteta.

Da bismo shvatili dubinu ovog kontinuiteta, moramo se vratiti u doba Vinčanske kulture (oko 5500–4500. p.n.e.). Ključni simboli urezani na hiljadama figurina jesu spirala i vrtlog, posebno na ženskim figurinama u predelu stomaka, simbolizujući vrtlog života u utrobi. Ovaj 7.000 godina star simbolizam živi i danas u našem jeziku. Centralna reč balkanskih mitova je vatra. Skraćenjem reči vatra dolazimo do reči vrt. U srpskom i hrvatskom jeziku, vrt nije samo bašta; to je ograđeni, uređeni prostor gde se obnavlja život. Vinčanski vrtlog i reči vatra i vrt pričaju istu priču: priču o stvaranju života kroz kružno, plameno kretanje.

4. Kosmologija u jeziku: Stvarnost, utroba i trud.

Ako je vrtlog bio čin stvaranja, onda i sama reč stvaranje mora nositi njegov trag. I zaista, koren reči dolazi od tvoriti/turiti – pokrenuti, zavrteti. Svet je stvoren kada je božanska sila zavrtela haos i uvela poredak. Iz tog pokretanja nastala je stvarnost – ono što je zavrteno i postalo tvrdo, opipljivo. Isti zvučni kod nalazimo u reči utroba. Suglasnička os T–R u ovoj reči označava upravo ono što vinčanske figurine prikazuju: vrtlog života u telu. Čak i reč trud (i trudnoća) nosi u sebi ovaj kod – to je sveti napor stvaranja života kroz unutrašnji vrtlog. Jezik je sačuvao sliku koju je praistorijska umetnost urezala u glinu.

Ovaj neprekinuti lanac značenja – od titule vlasti (Tur, Teuta), preko kosmičkog simbola (Taur/bik), svetog mesta (tor, dur), do samog čina stvaranja (tvoriti, vatra, vrt) i njegovog otelotvorenja u telu (utroba, trud) – nepobitno dokazuje da je jezik Srba i Hrvata autohton na Balkanu. On nije „uvezen“ u ranom srednjem veku. On je živi tok pamćenja koji direktno nasleđuje drevne balkanske, anadolijske i mediteranske kulture. On je jezik koji svedoči o jedinstvu naroda pre nego što su im nametnuta različita imena i vere, i time predstavlja najsnažniji dokaz protiv mita o „Velikoj seobi“.

"Sloven" kao egzonim. U svetu podeljenom između latinskog Zapada i grčkog Istoka, "Sloven" je mogao biti vizantijski egzonim (ime dato spolja) za sva ona plemena na severnim granicama carstva koja su govorila srodnim, međusobno razumljivim jezicima – jezicima koji su imali "slovo". Najverovatnije je podela bila verska: "Slovenima" su nazivani oni koji su ostajali izvan imperijalne kontrole, držali se starih verovanja i drevnih znakova-slova. Biti "Sloven" značilo je biti još uvek nepokoren, nehristijanizovan u vizantijskom obredu.

Deo IV. Imperija iznutra: Reinterpretacija uloge ilirskih careva

Mit o "nepismenim varvarima" konačno se ruši kada se setimo da je skoro 20 rimskih careva bilo ilirskog porekla. Aurelijan, Prob, Dioklecijan, Konstantin Veliki – oni nisu bili autsajderi, već srce i kičma poznog Rimskog carstva. Oni su ga spasili od propasti u 3. veku. Njihovo ponašanje dokazuje duboku autohtonost i kontinuitet.

Dioklecijan i kognitivna disonanca. Dioklecijan, rodom iz Duklje, iz samog srca ilirske zemlje, odrastao je okružen stećcima sa njihovim drevnim simbolima. Zašto je baš on postao najveći progonitelj hrišćana? Standardno objašnjenje su "politički razlozi". Ali dubinski razlog leži u onome što možemo nazvati teškim oblikom kognitivne disonance. Odrastao je među kamenjem sa krstovima i solarnim znacima koji su tu bili hiljadama godina. A onda je došla nova sekta iz Judeje sa svojom pričom o ekskluzivnom krstu, proglašavajući sve stare simbole "paganskim". To je bio napad na duhovnu suštinu njegovog naroda. Njegovi progoni nisu bili čin tiranije, već očajnički pokušaj da se odbrani stari duhovni poredak od nove, agresivne, globalističke ideologije. Branio je stari krst od novog.

Konstantin Veliki i sinteza vera. Konstantin, još jedan Ilir, postupio je mudrije. Nije odbacio, već je integrisao. Zašto je tako lako shvatio i nametnuo na Nikejskom saboru dogmu o Jednosuštnoj Trojici? Zato što je odrastao pored svastike – "znakom sa četiri ruke u krugu – dve ženske i dve muške, pomoću kojih se sve na zemlji stvara u ravnoteži". Ovaj simbol je idealna vizuelna metafora jedinstva u mnoštvu, jedne suštine u više ipostasi. Za njega Trojica nije bila apstraktna teološka dogma, već slika koju je ceo život gledao na kamenju svojih predaka. On je samo preveo drevni vizuelni jezik na novi verbalni jezik hrišćanske teologije.

"To je naša unutrašnja stvar". Ponašanje ilirskih careva, a kasnije i srpskih careva, korenito se razlikuje od ponašanja stranih osvajača. Strana elita se uvek distancira od lokalnog stanovništva. Ilirski carevi su, međutim, gradili palate u svojoj domovini (Dioklecijanova palata u Splitu, Galerijeva u Gamzigradu). Srpski car Stefan Dušan, proglasivši se "carem Srba i Grka", nije se ponašao kao osvajač. Video je sebe kao naslednika vizantijskog prestola, a ne kao uzurpatora. Ovakvo ponašanje je moguće samo uz svest o dubokom, neprekinutom kontinuitetu. To nije bila borba "Ilira" protiv "Rimljana" ili "Srba" protiv "Grka". To je bilo unutrašnje pitanje o tome ko će preuzeti upravljanje zajedničkim domom.

Deo V. Tiranija etiketa: Dekonstrukcija genetskih mitova

Moderna populaciona genetika imala je potencijal da sruši stare mitove, ali je umesto toga postala njihov talac. Naučnici su napravili fundamentalnu metodološku grešku: uzeli su genetski materijal sa teritorije današnje Poljske i Ukrajine i proglasili haplogrupu R1a "slovenskim etalonom". Zatim su dominantnu haplogrupu na Balkanu, I2a, nazvali "predslovenskom" ili "ilirskom".

Ovo je klasičan primer cirkularnog zaključivanja, gde teorija oblikuje podatke, umesto da podaci testiraju teoriju. Unapred pretpostavivši istinitost teorije o seobi, istraživači su jednostavno nalepili odgovarajuće etikete na objektivne genetske podatke. To dovodi do apsurdnih rezultata, kao u primeru crnogorske porodice, gde su rođaci koji pripadaju istom narodu označeni kao „polu-Iliri“, „polu-Grci“ i „polu-Sloveni“.

Stoga, nazivajući haplogrupe "slovenskom" ili "ilirskom", stručnjaci  bi trebalo  da preciziraju da li misle na građane rimske provincije Ilirikum ili na stvarne predstavnike ilirskih plemena, kojih  je  na  Balkanu  bilo  mnogo  i  koji  su  postojali  hiljadama godina pre nastanka Rima. Pored toga, logično  je  pretpostaviti  da  su  plemena koja nisu želela da se mire sa rimskom surovošću odlazila na sever i istok, noseći sa sobom slovenski ornament-jezik simbola, čije  se  zapanjujuće  paralele  mogu  pronaći sve do ruskog Severa, na primer, u  arhaičnom  mezenskom  slikarstvu (Vasilenko, 1960). Obilazeći Karpate, ove grupe su se verovatno mešale sa keltskim i germanskim plemenima. Zato genetika mora da odgovori na fundamentalno pitanje: na osnovu čega se stanovnici Poljske ili Belorusije smatraju "čistijim" Slovenima od stanovnika Balkana, koji su nosioci neprekinute kulturne i genetske tradicije?

Zaključak: Povratak korenima

Istina je jednostavna i, za neke, zastrašujuća. Srbi i Hrvati nisu potomci divljih plemena koja su došla u 7. veku. Oni su, zajedno sa drugim narodima Balkana, direktni potomci nosilaca vinčanske kulture i kulture Lepenskog Vira, Ilira, Tračana i drugih autohtonih naroda koji na ovoj zemlji žive deset ili više hiljada godina.

Imena "Srbin" i "Hrvat" verovatno su drevna plemenska ili totemska imena unutar ovog jedinstvenog autohtonog naroda. Kasnija podela, nametnuta spolja kroz religiju i imperijalnu politiku, iskoristila je ova stara imena da stvori iluziju o dubokoj, iskonskoj različitosti.

Odbacivanje mita o "Velikoj seobi" nije čin nacionalizma. To je čin naučnog poštenja. To je vraćanje istorijskog dostojanstva i prava na kontinuitet jednom od najstarijih naroda Evrope. Vreme je da prestanemo da verujemo u priče koje su nam ispričali oni koji su želeli da nas podele, i da počnemo da verujemo u ono što nam govore naši sopstveni geni, kamenje i jezik: oduvek smo bili ovde.

Spisak izvora

Belić, A. (1999). Osnovi istorije srpskohrvatskog jezika: Fonetika. Unireks. (Reprint).

Beschel, R. E. (1994). Lichens as a tool for biogeomorphology. In D. J. F. De Freitas (Ed.), Biogeomorphology, Terrestrial and Freshwater Systems: Proceedings of the 25th Binghamton Symposium in Geomorphology (pp. 201–234). Elsevier.

Bonfante, L. (1990). Etruscan. University of California Press.

Buran, E. (2025). Tur, Vatra i Stvaranje: Srpski jezik kao živi naslednik sedam hiljada godina balkanske civilizacije. https://www.verbs-verbi.com/sr/post/tur-vatra-i-stvaranje

Cassius Dio. (n.d.). Roman History. (Loeb Classical Library edition, trans. E. Cary).

Chapman, J. (2000). Fragmentation in Archaeology: People, Places, and Broken Objects in the Prehistory of South Eastern Europe. Routledge.

Curta, F. (2001). The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, c. 500–700. Cambridge University Press.

Garašanin, M. (1973). Praistorija na tlu SR Srbije. Srpska književna zadruga.

Katičić, R. (1976). Ancient Languages of the Balkans. Mouton.

Kyle, D. G. (2020). Roman Violence: Attitudes and Practice. In L. Fibiger, G. G. Fagan, & M. Hudson (Eds.), The Cambridge World History of Violence: Volume 1, The Prehistoric and Ancient Worlds (pp. 448–468). Cambridge University Press.

Livy. (n.d.). History of Rome (Ab Urbe Condita). (Loeb Classical Library edition, trans. B. O. Foster).

The Collector. (2022, October 22). How Were Christians Executed in Ancient Rome? 5 Methods. Retrieved from https://www.thecollector.com/how-were-christians-executed-in-ancient-rome/

Vasilenko, V. M. (1960). Russkaya narodnaya rez'ba i rospis' po derevu XVIII-XX vv. [Russian folk carving and painting on wood of the 18th-20th centuries]. Izdatel'stvo Moskovskogo universiteta.

Winn, S. M. M. (1981). Pre-writing in Southeastern Europe: The Sign System of the Vinča Culture, ca. 4000 B.C. Western Publishers.

20,000 Martyrs of Nicomedia. (n.d.). In Orthodox Church in America. Retrieved from https://www.oca.org/saints/lives/2023/12/28/103657-20000-martyrs-of-nicomedia