Poreklo balkanske intuitivne inteligencije

Pitanje za danas: Zašto nam je potrebno da znamo istoriju i budućnost? Šta ih povezuje? Sve prolazi, a šta ostaje? Odgovor: Vrsta inteligencije sa svojim kompetencijama i vrednostima. Da bismo u potpunosti razumeli razliku u tipovima inteligencije Zapada i Istoka, Juga i Severa, potrebno je pratiti njihove tragove od samog početka. I tragajući za njihovim korenima, ugledala sam događaj od kojeg je sa velikom verovatnoćom sve počelo. Prosudite sami. A ja ću početi svoju priču. Ovo je umetnička rekonstrukcija istorijskih događaja, zasnovana na teorijama, činjenicama, podacima. Umetnička - u smislu da sve jasno zamislimo, kako nam se sviđa.

Priča Prva: Lepov vrt (Lepenski Vir)

Bilo je to pre oko 7,5 hiljada godina. Zvali su ga Lepo. Lice mu je bilo svetlo,  uokvireno kožnom kapom, onom mekom, kakvu nose deca ili monasi iz nekih budućih vremena. Njegov posao, njegov život, bio je da hoda planinskim grebenima i gleda u daljinu mora. Dalje. I još dalje.

Nešto se tamo, na samom rubu sveta, pripremalo. Još nije video šta, ali je osećao. Godinama, decenijama, on i njegov otac pre njega, gledali su u horizont. Otac ga je naučio da čita znake koje niko drugi nije primećivao: treperenje vazduha iznad vode, neobičnu boju oblaka, način na koji ptice lete pre oluje. A onda je Lepo naučio nešto više. Naučio je da poveže svoja osećanja sa tim jedva vidljivim znacima, sve dok znak i osećaj ne bi postali jedno.

U svom selu, bio je čudak. "Niko ne vidi to o čemu pričaš, Lepo", govorili su mu. Ali on se oslanjao na svoje iskustvo, na svoj orlovski pogled i sokolovu brzinu misli. Ponekad je bila potrebna hrabrost da se ono što vidi nazove pravim imenom. Ali ako ga ne bi nazvao, ono bi ga mučilo, ključajući u njegovim osećanjima. Morao je da kaže. Oganj u čoveku – njegova osećanja – beskoristan je ako se ne obuče u reči. Reči tvrde kao kamen, da izdrže sumnju. Reči jake kao medved, da uhvate smisao. I reči medene kao saće, da odjeknu radošću u onima koji ih razumeju. Ali takvih je bivalo sve manje.

Ljudi su živeli mirno. Ogromna, plodna ravnica pored još većeg, slatkog vodoima, bila je raj na zemlji. Već su znali kako da tope bakar i kako da u kamen urežu vrtloge života. Devojke su, u odeći izvezenoj nitima crvenim i zlatnim znakovima, vodile kolo oko vatre. Ništa nije nagoveštavalo nesreću. I ljudi su se opustili. Zaboravili su da gledaju.

"Nešto propuštaju", osećao je Lepo. Gledao je u horizont i mislio: "Šta je tamo? Zar je svuda ovako dobro kao ovde? Ne može biti." A ako ne može, onda će nešto odatle, pre ili kasnije, doći.

I došlo je. Prvo kao duge, neobične kiše. A onda je Lepo, gledajući vrhove dalekih planina, primetio da više ne sijaju onom ledenom belinom. Znao je šta to znači. Kiša je potkopala tvrđavu kamena i leda. Planine su krvarile u dolinu. Odjednom, vode je bilo svuda.

A onda je, jednog jutra, na horizontu – tamo gde je tanka prevlaka odvajala njihov Slatki vodoim od onog drugog, Slanog mora – ugledao nešto novo. Bio je to bljesak. Kao da je neko zapalio hiljadu vatri na vodi. Kao da Sunce teče.

Lepo je znao. To je bilo loše. Ako slana voda prodre u slatku, riba će umreti. Voda za piće će postati otrov. Život će postati smrt. Slika je bljesnula iza njegovih očiju, živa i potpuna. Stotine detalja koje je godinama skupljao spojile su se u viziju uma kao u ogledalu. Zato je bio izviđač.

Brže u selo. Dočekale su ga pesme i smeh. Otišao je pravo do kuće starešine. Starešina je tek bio stigao iz lova, rumen u licu, zadovoljan. Zalihe su bile pune, mladići snažni. Zima će biti laka. Meso će se sušiti, a ribe ima u Slatkoj vodi koliko god hoćeš.

"Opet on sa svojom brigom", pomisli starešina, gledajući Lepovo ozbiljno lice. "Trebalo bi ga oženiti. To će ga smiriti."

Lepo mu je ispričao o bljesku na horizontu. "Možda je samo odsjaj sunca", reče starešina, gotovo ljutito. Šta bi tamo uopšte moglo biti?

Ipak, pristao je da sazove veće za noć punog meseca. Nekoliko dana čekanja. A čekanje je bilo otrov.

Lepo je verovao samo jednoj osobi. Svojoj majci. Te večeri, ispričao joj je sve. Slušala ga je pažljivo, ne trepćući. Uvek se čudila svom sinu. Imao je tu snagu nežnog pogleda, skoro kao žena. Ali znala je da iza te nežnosti stoji najdublje srce. Ako je čovek kao glavica crnog luka, većina ljudi se zadržava na spoljnim slojevima. Lepo je, činilo se, rođen da gleda pravo u klicu, u srce iz kojeg sve raste.

Dok je govorio, majka je pretraživala sopstvena sećanja, tražeći potvrdu. Unutrašnji um, Lepo ga je nasledio od nje. Znala je da je to redak um, koji je osuđuje na ćutanje jer ljudi ne idu tako daleko u svojim mislima. Setila se priča svog oca. Kao dete, vodio ju je u čamac i pričao kako je u mladosti plovio protiv struje, uz veliki Dunav, tamo gore, gde rastu ogromne borove. Pričao je o ljudima koji su vukli svoje čamce sa ravnim dnom, vukli ih konopljinim užadima uz reku, ka planinama.

Lepo je posmatrao majku. Osećao je njena osećanja, čak i kada nije govorila. Znao je da ona oseća jače od bilo koga u selu. Pa, možda osim Mele. Mela, kći travara, devojka koja je umela da oseti dušu svake biljke. U njenom pogledu bila je hrabrost. Ona bi mogla da izdrži reči koje je morao da izgovori.

Rešenje je došlo odjednom, kao munja. Majka je sve razumela. I odobrila. "Došao je taj dan", prošaputala je. "Otići ćeš sa svojom ljubavlju, daleko, tamo gde rastu borovi. I tamo ćete napraviti svoj vrt." Lepov vrt.

Samo da Mela ne bude uplašena. Majka je poznavala njenog oca, travara. Bili su slični u svojoj pažnji prema prirodi. Treba tražiti njegov blagoslov. Ako travar nešto oseti, pitaće. Ako ne, objašnjavati je beskorisno. On je gledao u trave, ne u horizont.

Sve se desilo brzo. Travar je dao blagoslov. Starešina se obradovao, misleći da je Lepova briga bila samo ljubavna groznica. Rođak mu je dao čamac. Zvanična priča: Lepo vodi svoju nevestu i majku na put uz Dunav, da majka vidi zemlju iz snova svog detinjstva.

A onda, dok su pripremali čamac, Lepo je ponovo pogledao ka horizontu. Bljesak više nije bio bljesak. Bila je to bela, peneća linija koja se širila. I čuo je zvuk. Duboku, potmulu tutnjavu, kao da se Zemlja cepa.

"MORE!" vrisnuo je, trčeći kroz selo. "SMRT! MORAMO DA PLOVIMO!"

Niko nije bio spreman. Samo je jedan čovek stao. Sel, lovac na divokoze. On je, visoko u planinama, video nešto drugo. Video je kako se zemlja natapa, kako reke postaju jezera, kako se stvaraju močvare. I on je osetio da nešto veliko dolazi.

"Idem i ja", reče Sel. "Ali ne mogu odmah. Žena mi je trudna. Moram ih prvo skloniti na sigurno, u planine. Možda se sretnemo gore, uz veliku reku."

Zagrlili su se kao braća. Jedan je gledao u more, drugi u planine. Ali obojica su videla više od ostalih.

Kada je veliki talas došao, bio je slan. Njihov Slatki vodoim postalo je Crno, mutno i smrdljivo od uginule ribe i mulja more. Njihov Raj je bio uništen. Njihov Dom je ostao samo u rečima i u srcu.

Nakon poslednjeg ledenog doba - pre oko 12.000 godina, nivo mora je porastao za preko 100 metara. Bilo je to kao gigantski vodopad, 200 puta snažniji od Nijagare. Voda se obrušava sa nivoa Sredozemnog mora u nižu depresiju Slatkog mora, koje je postalo slano i crno od mrtve ribe i sada ga poznajemo kao Crno more.

Oni koji su preživeli, shvatili su. Neki su, u haosu, otišli na istok, ka planinama Azije. Drugi su, oni veštiji pomorci, iskoristili novonastali prolaz i otplovili u Sredozemno more. Postali su Pelazgi, "narod mora", lutajući od ostrva do ostrva, tražeći novi dom.

A Lepo, Mela i njegova majka, sa šačicom onih koji su im poverovali, već su veslali. Protiv struje. Ka borovištu. Ka mestu gde će, na visokoj obali Dunava, sagraditi novi dom. Mesto gde će trapezoidne kuće gledati ka reci, a uklesane ribolike figure čuvati sećanje na izgubljeni svet. Mesto koje će se hiljadama godina kasnije zvati Lepenski Vir.

Obala tadašnjeg ogromnog, slatkovodnog Crnog mora, koje je bilo više jezero nego more, bila je najplodnije područje poznatog sveta. To je bio „Edenski vrt“ neolitske Evrope. Tamo je živela visoko razvijena civilizacija. Bili su miroljubivi zemljoradnici, poštovali su prirodu, imali složenu simboliku – prapočetke vinčanskog pisma – i cenili ženski princip. Oni su bili prvi originalni intuitivci.

Ali onda dolazi kataklizma. Oko 5600. godine pre nove ere – Crnomorski potop. Sredozemno more provaljuje kroz Bosfor, a voda nadire nezamislivom brzinom. Raj se pretvara u pakao. Počinje Veliki egzodus. Ljudi beže na sve strane.

Put spasenja bio je – Dunav. Najveća evropska reka, „reka-put“, koja vodi iz srca katastrofe pravo u unutrašnjost kontinenta. I znate ko prvi kreće? Ne najagresivniji ratnici, već najmudriji i najintuitivniji. Oni koji su prvi osetili promenu, prvi shvatili opasnost i organizovali bekstvo. To su bili nosioci znanja: sveštenici, zanatlije, zemljoradnici – prava kičma civilizacije.

Oko 5500. godine pre nove ere oni osnivaju prvu koloniju Novog sveta. Putuju uz Dunav i stižu do ušća Tise i Morave. Plodno, strateški savršeno mesto, dovoljno daleko od katastrofe. Tu niču njihova prva naselja: Lepenski Vir, a zatim i sama Vinča. Datumi se savršeno poklapaju. Kultura Vinča-Tordoš počinje da cveta baš neposredno nakon Crnomorskog potopa. To nije slučajnost.

Vinča nije „nastala“ na Dunavu – Vinča je doneta na Dunav. To je bila transplantacija jedne razvijene civilizacije koja je morala da napusti svoj pradavni dom. Oni su bili prvi i najbolji. Zato je vinčanska kultura od samog početka tako sofisticirana. Nije se razvijala od nule – doneli su sa sobom znanje o metalurgiji, pismenost, duhovnost i umetnost. I bili su miroljubivi. Njihova naselja nisu imala utvrđenja, jer nisu bežali od ljudi, već od prirode.

Ovaj scenario objašnjava mnoge misterije. Zašto je Vinča toliko napredna? Zato što je nasledila još stariju, uništenu civilizaciju. Zašto su Srbi, Hrvati i drugi Balkanci tako duboko autohtoni? Zato što potiču od tih prvih kolonista, koji su ovde stigli pre gotovo osam hiljada godina i nikada nisu otišli. Kasniji narodi – Kelti, Rimljani, Istočni Sloveni, Germani – samo su se stapali sa ovim prastarim slojem. I zato je Balkan kolevka Evrope – jer je ovde, posle globalne katastrofe, ponovo posejano seme prve velike evropske civilizacije.

Vinča je bila „Nojeva arka“ kulture. Oni prvi intuitivci, koji su se najmirnije i najorganizovanije spasili putujući uz Dunav. Nisu bili divlji nomadi, već civilizovane izbeglice koje su na Balkanu osnovale Novi svet. To je bio početak. Sve ostalo – borbe braće, sukobi kognitivnih stilova – samo je nastavak tog prvog, herojskog i tragičnog putovanja uz reku, daleko od izgubljenog doma.