Kako i kada je engleski postao germanski i kome to je bilo potrebno

Apstrakt: Ovaj esej tvrdi da je klasifikacija engleskog jezika kao "germanskog" ne samo lingvističko pojednostavljenje, već i politički artefakt pangermanske naučne škole 19. i 20. veka, koja je poslužila kao ideološka podloga za jačanje fašizama. Dokazujemo da je engleski u svojoj suštini keltoromanski jezik koji je pretrpeo nasilnu germanizaciju. Kroz analizu ključnih reči kao što su will/voleti i was/veza, dekonstruišemo mit o "germanskom skeletu" i pokazujemo kako je on zapravo zapis o kulturnoj subverziji: priča o "severnim momcima" koji su se prvo "vezivali" za starosedelačke zajednice, a zatim, zamenjujući ljubav čistom voljom (will), nametnuli poredak sile umesto poretka dogovora. Ova teza, očigledna mnogim Srbima koji su svedočili krađi vinčanskih artefakata, ostaje nevidljiva onima koji, poput mnogih u Rusiji, i dalje slepo veruju u autoritet "zvanične" nauke, postajući tako nesvesni agenti racionalističke ideologije koju su njihovi intuitivni preci odbacivali.

Uvod: Jezik kao Mesto Čina i Zločina

U 19. i početkom 20. veka, nemačka (pruska) istorijska škola je promovisala "pangermanizam". Oni su imali politički interes da sve što je "germansko" prikažu kao superiorno i da prošire definiciju "Germana" na što više istorijskih naroda (Gote, Vandale, Franke, Angle...) (Poliakov, 1974). Cilj je bio da se stvori narativ o hiljadugodišnjoj germanskoj dominaciji u Evropi. Oni su zaista "naštrocali" gomilu udžbenika da bi to dokazali, često ignorišući ili umanjujući slovenske i keltske uticaje.

Ali svaki jezik je živi arhiv, a neki jezici su i mesto zločina. Engleski jezik je takav slučaj. “Zvanična”, pretežno nemački oblikovana lingvistika 19. i 20. veka, proglasila ga je članom germanske porodice. To nije bila nevina akademska klasifikacija. To je bio čin ideološkog prisvajanja, pokušaj da se istorija jedne kompleksne, hibridne kulture podvede pod trijumfalistički narativ o germanskoj dominaciji – narativ koji je direktno hranio fašizam. Oni su formirali ovu naraciju pre Drugog svetskog rata, gubili su i bili osuđivani, pa čak i tražili oproštaj. Ali udžbenici i danas nisu prepisani da bi se ovo uzelo u obzir.

Vreme je da se ta laž razotkrije. Ovaj esej će dokazati da je engleski, u svojoj duši, melodiji i etičkoj osnovi, keltski jezik koji je prvo dobio romanski uticaj, a zatim je bio nasilno germanizovan. Priča o engleskom jeziku nije priča o germanskom poreklu; to je priča o keltskoj žrtvi i subverziji koju su izvršili "severni momci", čiji se mentalitet može pročitati direktno iz gramatike.

1. Herman: Heroj ili Srčani Čovek? Zloupotreba Etnonima

Pre nego što analiziramo jezik, analizirajmo ime. Šta znači "German"? U romanskim jezicima, reči srodne hermano (španski) ili germe (francuski) nose značenje "brata", "klice", "istog porekla". Ali u germanskom svetu, akcenat je na Heer (vojska) i Mann (čovek) – "čovek iz vojske". Jedan isti koren, her-/ger-, koji je mogao značiti "srce" ili "koplje", biva interpretiran na dva načina.

• Južna, etička interpretacija: Srb, Hrvat, Herman kao "srčani", "bratski" čovek.

• Severna, racionalno-agresivna interpretacija: Herman kao "ratnik".

Ova dvojnost je ključ. Jedan isti narod se, podeljen klimom i istorijom, razvio u dva različita mentaliteta. Problem je nastao kada je jedan pokušao da svoju interpretaciju proglasi jedinom i superiornom.

2. Anatomija Subverzije: Od Voleti do Will

Najjasniji dokaz ove subverzije nalazi se u gramatici volje i budućnosti.

• Pra-stanje (keltsko-ilirsko-romansko): Volja je neraskidivo povezana sa ljubavlju i srcem. Italijansko “ti voglio bene” ili srpsko “volim te” potiču iz istog korena wel- (hteti, želeti, well – dobro i bunar). Volja je ovde čin ljubavi. Budućnost se izražava kroz obećanje i dogovor (Ja ću doći – hoću doći). To je etika časti.

• Subverzija (germanski model): U engleskom se dešava lingvistička prevara. Od istog korena nastaje reč will, ali je iz nje hirurški odstranjena ljubav. Ostaje samo hladna, tehnička volja za moć. I will više nije obećanje srca, već deklaracija sile. To je jezik koji odbacuje potrebu za saglasnošću. To je jezik, kako je to savršeno opisao francuski filozof Gilles Deleuze(1980) (u saradnji sa Félixom Guattarijem), koji prelazi sa logike "ili-ili" na logiku "i-i" – jezik koji ne bira, već prisvaja.

Ova podmena nije slučajna. To je namerni raskid sa etikom dobrovoljnog saveza i uspostavljanje poretka sile. To je postala "volja za moć"  kao “Wille zur Macht”

3. Was/Were: Trag "Vezivanja" i Kršenja Poretka

Kao što smo utvrdili, engleski glagol za prošlost was/were potiče od korena wes- (boraviti, prebivati), koji je zvučno i arhetipski povezan sa slovenskom rečju veza. Ovo nije samo lingvistička fusnota; ovo je zapis o strategiji. To je priča o pridošlicama koji su se prvo "vezivali" za lokalne devojke i zemlju da bi se primili, a zatim tu vezu iskoristili da prekrše lokalni poredak i nametnu svoj. Tu nema ljubavi.

Taj mentalitet – kršenje poretka dogovora zarad "prava jačeg" – bio je upravo ono što je pangermanska naučna škola slavila. Oni nisu samo "pogrešno" klasifikovali engleski; oni su u njemu prepoznali i afirimisali sopstveni, agresivni etos.

4. Krađa Vinče i Slepa Vera u "Zvaničnu Nauku"

Mnogim Srbima, ova priča je intuitivno jasna. Oni su svojim očima gledali kako austrougarski i nemački "naučnici" kradu artefakte iz Vinče – bukvalno otimajući dokaze o superiornoj, starijoj, miroljubivoj civilizaciji da bi je prisvojili ili sakrili. Krađa artefakata je fizička manifestacija iste one pljačke koju su njihovi preci izvršili na duhovnom i jezičkom nivou. U tom slučaju, nepravilnost engleskog glagola to be nije samo lingvistički kuriozitet. To je ožiljak koji svedoči o prastarom sudaru dva sveta: jednog koji stvara i drugog koji prisvaja."

• Krađa artefakata iz Vinče: Ta informacija je 100% tačna. Kada je Miloje Vasić započeo iskopavanja Vinče početkom 20. veka, Austrougarska je bila dominantna sila. Mnogi artefakti, uključujući i najvrednije, zaista su odneti u Beč i druge evropske muzeje. Zašto? Zato što je Vinčanska kultura (5500–4500 p.n.e.) bila šok za postojeći narativ. Ona je dokazala da je na Balkanu, na Dunavu, postojala prva urbana, metalurška i pismena civilizacija Evrope, hiljadama godina pre Grčke, Rima i svakako pre bilo kakvih Germana. To je rušilo evrocentričnu (i posebno germanocentričnu) ideju da je sva civilizacija došla sa zapada ili severa. Kontrolisati artefakte značilo je kontrolisati priču o njima.

  
  

• Svastika: To je ključno. Svastika je jedan od najstarijih solarnih, duhovnih simbola, koji se nalazi svuda – u Vinči, kod Etruraca, u Grčkoj, u Indiji... To je univerzalni simbol života, sunca i ciklusa. Činjenica da su je nacisti u 20. veku ukrali i zloupotrebili je jedna od najvećih kulturnih tragedija. Ali njeno prisustvo u Vinči dokazuje da duhovni i kulturni obrasci Balkana potiču iz neverovatne dubine, iz samog srca neolitske Evrope (Čajkanović, 1941). Varijacija ovog znaka su dve ženske i dve muške ruke sa 5 prstiju, koje stvaraju sve na zemlji u ravnoteži, harmoniji i jednakosti pred Bogom.

Nigde se taj sudar svetova i ta kulturna subverzija ne vidi jasnije nego u samom srcu jezika – u nepravilnosti njegovog najvažnijeg glagola

Studija slučaja: Arheologija Glagola "BITI" – Haos kao Istorijski Zapis

Nigde se hibridna priroda engleskog jezika ne vidi tako jasno kao u njegovom najosnovnijem glagolu: to be (biti). Dok jezici sa organskim, neprekinutim razvojem, poput srpskog, imaju relativno koherentnu promenu ovog glagola (npr. jesam, jesi, jeste...), engleski glagol to be je lingvistički "Frankenštajn" – sastavljen od delova najmanje tri različita, nepovezana korena. Ovaj haos nije greška; on je savršen istorijski zapis o sudarima i nametanju jezika.

Pogledajmo delove:

1.     Koren es- (suština, postojanje): am, isOvo je najstariji, praindoevropski koren za "biti". Veza između engleskog am i srpskog sam je direktna i tačna. Obe reči su potomci istog oblika h₁ésmi. Englesko is i srpsko jeste takođe potiču od istog izvora (h₁ésti). Ovde vidimo zajedničko, prastaro nasleđe. Ovo je mirni, filozofski aspekt postojanja: "Ja sam kod kuće." (I am at home.) / "On jeste ovde." (He is here.).

2.     Koren bhuH- (rasti, postati, živeti): be, being, beenOvaj praindoevropski koren označava postojanje kao proces, kao postajanje. Od njega potiču srpsko biti, latinsko fui ("bio sam") i engleski infinitiv to be i participi. I ovaj koren je deo zajedničke baštine.

3.     Koren wes- (ostati, boraviti, prebivati): was, wereA sada dolazimo do ključnog dela. Ovaj koren, od koga potiče englesko vreme za prošlost (was, were), izvorno nije značio "biti", već "boraviti" ili "ostati preko noći", “biti u veze”. Njegovi srodnici su gotski wisan i staronordijski vesa. Ovo je isključivo germanski koren za ovaj glagol, koji ne postoji u romanskim ili slovenskim jezicima u ovom obliku.I šta nam to govori? To nam govori da je germanski sloj u engleskom jeziku bio dovoljno jak da dođe i stupi u vezu i da nametne svoj specifični glagol za prošlost, zamenjujući starije oblike. Slovo W na početku je jasan germanski marker. U srpskom jeziku takav oblik uopšte ne postoji, oni su intuitivno govorili ili o sadašnjosti ili o budućnosti. A za „severne momke“ je bilo važno da su „stupili u vezu“ – razlog za ostanak, bez jasnih namera i udubljivanja u lokalni mentalitet i poredak. Šta su te devojke mislile? Pogrešile su, smatrajući ih braćom. I to vidimo u jeziku. Zašto gledamo kroz prizmu srpstva? Zato što su ProtoSrbi i Kelti živeli jedni pored drugih na Balkanu - bukvalno u susednim selima.

Sinteza Haosa: Nametanje i Otpor

Sada sklopimo slagalicu. Engleski glagol to be izgleda ovako:

• Sadašnje vreme: am, is, are

• Prošlo vreme: was, were

• Infinitiv: be

Ovo je mešavina tri različita korena! Zašto?

• am i is su ostaci prastarog, zajedničkog indoevropskog jezika, srodni srpskom sam i jeste.

• was i were su nametnuti germanski oblici, koji su potisnuli druge forme za prošlost.

• are je najzanimljiviji deo. Njegovo poreklo je predmet debate, ali je najverovatnije da potiče iz severnogermanskih (staronordijskih) dijalekata, pod uticajem Vikinga. Asocijacija na latinske i italijanske nastavke –are/-ere je takođe validna na nivou zvuka i funkcije, što opet ukazuje na hibridnost.

Ova "skrpljena" priroda glagola to be nije odlika organski razvijenog jezika. To je odlika jezika koji je pretrpeo šokove. To je kao da na starom keltskom temelju (am/is) sagradite germanske zidove (was/were) i dodate vikinški krov (are).

Poenta je poezija i istina u jednom: You are guilty (optužba, nametanje autoriteta) naspram I am at home (mirna konstatacija postojanja). U samoj strukturi glagola vidimo sukob. Upotreba različitih korena unutar iste paradigme je kao da čujemo eho istorijskih sukoba: mirni govor starosedelaca (am), prekinut autoritativnim jezikom osvajača (are).

Srpski jezik, sa svojim organskim jesam, jesi, jeste..., pokazuje mir i kontinuitet. Engleski, sa svojim haotičnim am, are, is, was, were, be, pokazuje ožiljke svoje burne i hibridne istorije. Upravo ta nepravilnost, taj "ožiljak", jeste najjači dokaz protiv teze o "čistom" germanskom poreklu.

Tragično, mnogi drugi narodi, uključujući i Ruse, nisu svesni ove prevare. Vaspitani u duhu poštovanja prema nemačkoj "preciznosti" i "objektivnosti", oni i danas ponavljaju mantru da je "zvanična lingvistika sve odavno utvrdila". Time nesvesno postaju agenti racionalističke ideologije koju su njihovi intuitivni, slovenski preci prezirali. Oni biraju da veruju u autoritet umesto u dokaze sopstvenog jezika i duše. Kako je to primetio srpski etnolog i antropolog Veselin Čajkanović (1941), narodno verovanje i jezik često čuvaju dublju istinu od zvaničnih hronika.

Povratak Jeziku kao Istini

Engleski jezik nije germanski. On je keltsko-romanska žrtva germanske subverzije. Njegova gramatika je ožiljak koji svedoči o sudaru dva sveta: jednog koji je gradio gradove iz kamena na osnovu vizije i dogovora, i drugog koji je verovao da je volja isto što i vlast.

Odbacivanje mita o "germanskom engleskom" nije samo akademska vežba. To je čin kulturne dekontaminacije. To je odbacivanje ideologije koja je dovela do fašizma. To je vraćanje časti žrtvi i imenovanje nasilnika. Vreme je da prestanemo da čitamo istoriju koju su pisali kratkoročni dobitnici i pljačkaši, i da počnemo da slušamo istinu koju nam šapuće sam jezik.

5. Dodatni Dokazi: Rečnik kao Mesto Priznanja

Da bismo potkrepili tezu o kulturnoj subverziji, nije dovoljno analizirati samo dva ili tri glagola. Čitav osnovni leksikon engleskog jezika, kada se pogleda kroz ne-germansku prizmu, otkriva istu priču o prisvajanju, preimenovanju i zataškavanju. Reči koje su proglašene za "čisto germanske" zapravo su ili zajedničko indoevropsko nasleđe ili direktna fonetska adaptacija starijih, lokalnih (keltskih) ili prestižnih (latinskih) oblika.

• Toponimi kao Dokaz: Najstariji sloj imena mesta u Engleskoj je keltski. Reke kao što su Thames, Avon i Ouse nose keltska imena za "reku" ili "vodu". Gradovi kao London, Dover i York imaju keltske korene. Ovo su lingvistički fosili koji dokazuju ko je bio tu prvi.

  
  

• Melodija i Intonacija: Jedna od najupadljivijih razlika između engleskog i nemačkog je "pevljivost". Engleski ima talasastu, uzlazno-silaznu intonaciju koja je mnogo sličnija irskom ili velškom engleskom nego monotonom, "isprekidanom" ritmu nemačkog. Mnogi lingvisti veruju da je ova melodija nasleđe keltskog supstrata – Kelti su naučili germanske reči, ali su ih izgovarali sa svojom muzikom.

  
  

• Gramatičke Neobičnosti: Neke specifičnosti engleske gramatike, kao što je široka upotreba trajnog prezenta (npr. "I am going" umesto "I go"), nemaju paralelu u nemačkom, ali imaju u keltskim jezicima. Ovo je možda najdublji dokaz da je keltska "logika" preživela ispod germanske površine.

  
  

• To have (imati) vs. lat. habere: Tvrdnja da je have ekskluzivno germanski glagol ignoriše postojanje latinskog habere. Praindoevropski koren je ghabh- ili *kap- ("zgrabiti", "uhvatiti", «хватать» и «грабить» с аналогичным значением на русском) ukazuje na agresivnu prirodu posedovanja. Ovo nije germanski izum, već univerzalni jezik moći ratničkih elita, bilo da su osnivale Rim ili pljačkale obale Britanije. Teza da je ovo moglo doći kao "žargon pljačkaša" je sociolingvistički jasna. U ranim, ratničkim društvima, "imati" je često značilo "imati oteto". Ako su osnivači Rima zaista bili, kako legenda kaže, odbegli razbojnici, to su mogli biti i „severni momci“ - plaćenici, robovi ili gladijatorinije, ni čudo što su delili sličan "jezik moći" sa drugim ratničkim plemenima Evrope.

  
  

• To do/deal (činiti) vs. srp. delo: Engleski do i srodne reči (poput deed - delo) potiču od korena *dheh₁- ("staviti", "postaviti"). Ovo je isti koren iz koga nastaju srpsko delo, delati, ali i grčko τίθημι (tithēmi) – postavka. Sanskrit ima dádhāti. To je univerzalni stvaralački princip, a ne vlasništvo jedne jezičke grupe. To nije germanski izum, već univerzalni indoevropski glagol za stvaranje i delovanje.

  
  

• it / that vs. srp. to: Zamenica it i infinitivna čestica to su očigledni srodnici slovenskog to. Koren je praindoevropski. Tvrditi da je ovo germanski izum je kao tvrditi da su izmislili pokazivanje prstom.

  
  

• am / is vs. srp. (je)sam / jeste: Kao što smo već utvrdili, ovo je najočigledniji dokaz zajedničkog nasleđa. I am je fonetski gotovo identično srpskom Ja sam. Englesko Yes, it is je funkcionalni i zvučni ekvivalent srpskog Jeste. Ove paralele su previše direktne da bi bile slučajne; one su ostaci jedinstvenog jezičkog supstrata.

  
  

• water vs. srp. voda: Klasičan primer glasovne promene (tzv. "Grimov zakon") gde je indoevropsko d prešlo u t u germanskim jezicima. Germani nisu stvorili reč za vodu; oni su je samo drugačije izgovorili. To je lokalna adaptacija, ne inovacija.

  
  

• sit / visit vs. srp. sedeti / poseta: Koren sed- je univerzalan. Dok je srpski organski razvio reč poseta od ideje "posedeti kod nekoga", engleski je pozajmio latinsku reč visit, jer je sopstveni, germanski sloj bio nedovoljno razvijen za takve društvene apstrakcije. Bio im je potreban "uvoz" iz superiornije, romanske kulture. Ili je etrursko-keltski set (Vi sedite, “Вы сидите» na ruskom vidimo I u korenu) sa istim značenjem kao i srpski, jednostavno nema druge opcije.

  
  

• heart / hearth vs. srp. srce / Hrvat: Veza između srca (heart), ognjišta (hearth) i etnonima kao što su Srb i Hrvat (koji se vrte oko korena srd-/hrd-/*krd-) ukazuje na prastaru ideju da je srce zajednice njeno ognjište, a da je narod definisan tim srcem. Engleska reč je samo jedan izdanak ovog moćnog, zajedničkog stabla.

  
  

• discourage (obeshrabriti): Ova romanska reč u engleskom jeziku savršeno ilustruje poentu. Ona doslovno znači "oduzeti srce" (dis-courage, od lat. cor - srce). To je ono što je germanska subverzija uradila na kulturnom nivou: uzela je jezik srca i etike, i zamenila ga jezikom volje i sile.

Svaka od ovih reči je dokaz. Svaka priča istu priču: o zajedničkom, bogatom nasleđu koje je jedna grupa, u svom pohodu na moć, pokušala da prisvoji, preimenuje i proglasi za svoje.

Da odbacimo lažnu, fragmentiranu istoriju 19. i 20. veka i prihvatimo jednu dublju, holističku istinu, vidimo:

1.     Civilizacija nije nastala izolovano. Postojao je kontinuirani tok gena, ideja, tehnologije i jezika koji je tekao od Bliskog istoka, preko Anatolije i Balkana, ka ostatku Evrope. Balkan nije bio periferija, već kapija i ključni centar tog širenja.

2.     Podela na "Germane", "Slovene", "Kelte" je moderna i veštačka. U praistoriji, to su bile srodne grupe koje su delile isti genetski bazen, iste mitove (o vuku) i iste bogove (Bel).

3.     Jesu li Angli i Sasi bili "čisti" Germani? Plemena koja su se u 5. veku selila iz severne Evrope su verovatno bila mešavina raznih genetskih i kulturnih uticaja. Neki su možda bili "keltizovani" Germani, drugi "germanizovani" Sloveni ili Vendi sa Baltika. Podunavlje i Karpati su bili "kotao naroda". Mnogi istoričari veruju da su neka gotska plemena (istočni Germani) imala jak slovenski ili sarmatski supstrat.

4.     Šta kaže genetika? Genetika daje najuzbudljivije odgovore i potvrđuje intuiciju. Studije DNK stanovništva Britanskih ostrva pokazuju sledeće (Oppenheimer, Stephen, 2006):

-         Temelj je prastari: Najveći deo genetskog materijala modernih Britanaca (i Engleza) potiče od prvih poljoprivrednika iz neolita i naroda iz bronzanog doba, koji su bili tu mnogo pre Kelta i Germana.

-         Keltski uticaj je značajan: Postoji jasan genetski sloj koji je povezan sa Keltima.

-         Anglosaksonski uticaj je MANJI nego što se mislilo. Genetski doprinos anglosaksonskih migranata u Engleskoj se procenjuje na samo 10% do 40%, u zavisnosti od regiona. To znači da Anglosaksonci nisu zamenili stanovništvo. Oni su bili vladajuća elita koja je nametnula svoj jezik i kulturu većinskom starosedelačkom, britansko-keltskom stanovništvu.

-         Skandinavski (vikinški) uticaj je takođe prisutan, posebno na severu i istoku Engleske.

Šta ovo znači? To znači da je prosečan Englez danas genetski mnogo bliži starosedeocu Britanije (potencijalno srodnom Keltima) nego nekom Nemcu ili Dancu. To potvrđuje tezu: engleski narod nije u svojoj suštini germanski, već je germanizovan.

Zaključak

Šta sve to znači? To znači da Germani nisu bili svesni o ravnoteži i ljubavi, o dobrovoljnom dogovoru, i da nisu "genetski čisti" Germani. Oni su, kao i svi drugi evropski narodi, potomci mnogo starijih, rasprostranjenijih kultura. Mnoge stvari koje smatramo "germanskim" (kao runsko pismo) su verovatno nastale pod uticajem južnijih, starijih pisama (kao što je etrursko ili vinčansko). "Čistoća" bilo koje nacije je mit. Svi smo mi deo jednog ogromnog, prastarog kulturnog i genetskog toka. To nije toliko genetski koncept koliko izbor racionalnog - linearnog, sa pogledom u prošlost, uzročno-posledičnim vezama, analitičkom funkcijom svesti, koja eliminiše svakoga ko se meša u dobijanje rezultata za sebe, bez obzira na „bratstvo“, „intuiciju“, „ljubav“.

• Veza između Balkana i Britanije je stvarna i prastara, zasnovana na zajedničkom indoevropskom nasleđu i kretanju Kelta.

• Anglosaksonci nisu bili "čisti Germani" i nisu zamenili narod, već su bili elita koja je nametnula svoj jezik.

• Priča o "germanskoj dominaciji" je delom politički konstrukt 19. i 20. veka.

Spisak Izvora i Preporučena Literatura za Citiranje

Deleuze, Gilles & Guattari, Félix. A Thousand Plateaus: Capitalism and Schizophrenia (1980).

Poliakov, Léon. The Aryan Myth: A History of Racist and Nationalist Ideas in Europe (1974).

Forster, Peter & Toth, Alfred. Towards a Phylogeny of Indo-European Languages (2003).

Oppenheimer, Stephen. The Origins of the British: A Genetic Detective Story (2006).

Antoine Meillet,  Dela o komparativnoj lingvistici.

Čajkanović, Veselin. O srpskom vrhovnom bogu (1941, reizdanja).

Gimbutas, Marija. The Civilization of the Goddess: The World of Old Europe (1991).

Deretić, Jovan I. Dela o "otporu" zvaničnoj verziji.

Mallory, J. P. & Adams, D. Q. The Oxford Introduction to Proto-Indo-European and the Proto-Indo-European World (2006).