Ко су ЛУЖИЧКИ СРБИ? - проф. Михаило Јелић

https://www.youtube.com/watch?v=cQsp2kM6muc

0:00 - Uvod (Prof. Mihailo Jelić) Se smatra da je tu negovan kult Triglava. Boga

Triglava. Je li, to je ustanovljeno i čak se smatra da na jednom stubu je i

predstavljen bog Triglav. (...) Knjigom ili mačem! Kada bi pokorili te naše

zemlje ova germanska plemena, uspostavljali su svoju vlast, a stanovništvo su,

da kažem, poštedeli. Je li, nisu ih, da kažem, ubijali, osim onih što poginu u

tim bitkama, nego su postajali građani te njihove nove države, i to kao građani

drugog reda.

Mnogi od tih naših, pod tim teretom ponižavanja raznih vrsta,

prelazili u suprotni tabor. I na taj način oni su bukvalno postajali Nemci,

odnosno ne možemo još govoriti o Nemcima, pojam Nemac je tek iz devetnaestoga vijeka, dakle u to doba možemo da govorimo o Francima, Saksoncima...

1:02 - Predstavljanje gosta (Marko Huber) Pomaže Bog! Danas pričamo sa

profesorom Mihailom Jelićem, autorom ove dve knjige koje smo već predstavljali.

A na osnovu ove knjige "Ime Srbi", i od njega izvedena lična imena, prezimena,

deonimi i toponimi, je i delimično zasnovana ova današnja priča. A mi pričamo o

Srbima u Germaniji, odnosno njihovim današnjim ostacima, kako ih zovu Lužičkim Srbima.

1:29 - Početak izlaganja i lično iskustvo (Prof. Mihailo Jelić) Dao Bog! Evo

javljam se direktno sa terena, je li, iz nekadašnje Germanije, gdje u suštini ja

danas i živim. Tako da, nadam se da ću moći da vam pružim, što se kaže,

informacije iz prve ruke. Znači, što se tiče Srba u Germaniji, tema je dobro

poznata i ima dosta informacija i materijala može da se nađe na internetu i na

Jutjubu. Tako da ću ja ovde da predstavim neke po mom mišljenju najvažnije

stvari što se tiče tog naroda koji u suštini i danas živi. I kao što znamo mi ih

zovemo Lužičkim Srbima, a oni sami sebe zovu isto tako kao i mi skoro isto, je

li: Serbi ili Serbja.

2:19 - Pitanje voditelja I kakva je situacija na terenu? Kako je to pričati sa

današnjim Lužičkim Srbima?

2:26 - Nastavak izlaganja (Prof. Mihailo Jelić) Pa ja ovde živim već 10, 11

godina, ovde sam u Nemačkoj studirao, završio sam magistarske studije

Slavistike. I to mi je dakle, to je dakle moja tema i teoretski a i praktično,

jer sam u sklopu studija i jednom boravio kod njih u Lužici i uspeo sam da

snimim stanje, da tako kažem, upoznam ključne ljude i ključne institucije. A i

drugi put sam gostovao upravo sa ovom mojom knjigom o njihovom i našem imenu, koju sam tamo predstavio u njihovom Serbskom institutu. Tako da sam imao tu priliku da na licu mesta upoznam današnje ostatke nekadašnjeg velikog naroda koji je živio na prostorima takozvane Germanije.

Poznato je da su oni već tu da kažemo od 7. vijeka, je li, prvi pomen je 631. u

Fredegarovoj hronici takozvanoj, gde se pominje knez Dervanus. Je li, nažalost

sva su ta imena zapisana na latinskom ili na nemačkom jeziku, tako da mi samo

možemo da pretpostavimo da je to bio verovatno neki Drvan. I od tog doba oni

stalno žive na ovom prostoru. Je li, današnji Lužički Srbi su ostaci tog velikog

naroda i oni nemaju drugu domovinu osim Nemačke.

Znači, kao što se može vidjeti u literaturi, taj narod se pominje uglavnom po

plemenskim imenima. Pa smo čuli za Lužičane, Milčane, Dalemince, pa Obodrite ili Abodriten kako kažu Nemci, mi pretpostavljamo da su to Bodrići, je li, pa Veleti, pa Ljutići, pa Vilčani... i mnogi drugi da ih ne nabrajam sve. Ima

dosta, dosta naziva za njihova plemena. A onda opet imamo saveze plemena, pa su

jedni sa drugima u savezu pa su svi pod jednim imenom i tako dalje. Neki imaju i

po dva imena i ne bih mnogo vas s time zamarao.

Dakle, taj narod je u literaturi poznat po tim plemenskim imenima. Takođe,

postoji jedno zajedničko ime za sav taj narod od strane Germana, koji ih zovu

Wenden (Venden). Dakle Vendi, a kasnije Slaven, odnosno Sloveni. Dakle ta dva

naziva govore o tome, i tako se i može naći u literaturi je li, da oni taj narod

bukvalno tako posmatraju kao jedan narod, jer govore jednim jezikom, imaju iste

običaje, bez obzira na sva ta silna plemenska imena.

Ostalo je sporno u literaturi i u nauci kako je taj narod sam sebe zvao. Na to

nema odgovora u literaturi. Zato sam ja i pokušao kroz ovu knjigu, kroz toponime da pokažem da upravo ti toponimi mogu da odgovore na pitanje kako se taj narod zvao. To ću da pokažem posle, je li, i na istim kartama i sa slikama u toku ovaj razgovora. Dakle taj narod je po mom mišljenju zvao se imenom srpskim, Srbi. Od tog doba dakle, od kad se oni pominju, negde od 7. vijeka pa sve do dan danas, može da se prati to, da kažem, ime je prisutno od tada do danas. I ono je, da kažemo, isto kao i naše ime.

Oni su tu, da kažemo, došli, kako to se može pronaći u literaturi, u 7. vijeku.

Dakle to doseljavanje je li, kao i za nas važi i za njih. Iako nema baš nekih

čvrstih dokaza. Jednostavno, oni se tu pominju u 7. vijeku. A da su došli

odnekuda, tih informacija nema. I obično se u germanskoj literaturi obavezno

naglasi kako su se oni doselili u područja sa kojih su se povukla germanska

plemena. To je dakle jedna rečenica koja se veoma često ponavlja u tim

izveštajima i tim prikazima o tom našem narodu koji je došao, kako oni kažu, u

germanske zemlje. U svakom slučaju, iako nema dokaza za to, je li, taj narod

živi tu. I prva informacija je iz 7. vijeka.

U susedstvu, je li, sa germanskim plemenima, tu su uglavnom Franci i Saksonci.

Sasi. Naši poznati Sasi, je li, koji su i kod nas nekada živjeli, dolazili i

radili u rudnicima, je l' tako, znamo za Sase. Dakle, to su bili prvi susedi

ovog našeg naroda tu, na prostoru zapadne i severne Nemačke. Sve odozgo od

granice sa Danskom, je li, Hamburga, pa onda polako prema jugoistoku se ta neka granica spuštala.

Nisu bili nikad u prijateljskim odnosima. Gotovo nikad sa tim germanskim

plemenima i često su vođeni ratovi kao što znamo. Do recimo negde 8. vijeka,

kada je bio jedan veliki ustanak (982. godine) kada je bio jedan veliki ustanak

kako oni kažu tih slovenskih plemena. I kad su zapalili čak i Hamburg. I onda su

bili, kaže, mirni čitavih dvestotine godina.

Međutim, posle toga, u 12. vijeku dolazi do tog nekog preokreta i do situacije

koja je i danas takva. Da su dakle Germani se udružili čak i sa Dancima, pa čak

i sa Poljacima i da su 1147. izvršili takozvani krstaški pohod na te, kako su ih

oni nazivali, pagane mnogobošce, kao hrišćanska vojska. Čak se kaže da je taj

krstaški pohod, oni ga zovu na nemačkom Wendenkreuzzug (krstaški pohod protiv Venda), bio dio drugog krstaškog pohoda koji je poznat u istoriji je li, na

Bliski istok, na Jerusalim i na Svetu zemlju.

Taj pohod je izmijenio kompletno situaciju. Dakle, bio je poprilično uspešan sa

idejom da se ti pagani hristijanizuju. Dakle da prihvate hrišćansku vjeru.

Međutim, sa stanovišta tog našeg naroda tamo, to nije bilo tako jednostavno i

baš tako je li. Pošto su neke parole sa kojima je propraćen taj pohod bile: ili

knjigom ili mačem! Je li. Dakle, milom ili silom ima da budu hrišćani i to je

to. Tako dakle, da je to po mom mišljenju ipak silom sprovedeno.

I to na jedan način da su kada bi pokorili te naše zemlje ova germanska plemena,

uspostavljali svoju vlast, a stanovništvo su, da kažem, poštedeli. Je li, nisu

ih, da kažem, ubijali, osim onih što poginu u tim bitkama, nego su postajali

građani te njihove nove države, i to kao građani drugog reda. To je takođe bilo

veoma efikasno u tom smislu da su mnogi od tih naših, pod tim teretom

ponižavanja raznih vrsta, prelazili u suprotni tabor. Prihvatajući prvo znači

hrišćansku vjeru, a zatim i nemački jezik. Ti na taj način oni su bukvalno

postajali Nemci. Odnosno ne možemo još govoriti o Nemcima, pojam Nemac je tek iz devetnaestoga vijeka, dakle u to doba možemo da govorimo o Francima, Saksoncima i tako dalje, je li, tim germanskim narodima.

Dakle, oni su na taj način, u tim borbama bilo je svega kao i kod nas, da često

neka od tih plemena pređu na stranu neprijatelja, pa se bore protiv svoje braće.

Pa da su menjali, menjajući veru menjali i naciju da tako kažemo, je li. I da su

malo pomalo smanjivali svoj narodni korpus, da tako kažemo.

Nisu dakle nikad uspostavili državu, ni kroz čitav Srednji vijek pa sve do dan

danas. Jedan pokušaj je bio tamo negde posle Prvog svetskog rata da i oni dobiju

neku državu, ali nažalost, ove velike sile nisu dozvolile, tako da oni i dalje

žive u Nemačkoj kao nacionalna manjina, sve do dan danas, je li.

Za vreme Istočne Nemačke oni su delimično bili priznati, ali u sklopu one

ideologije komunističke je li. Oni su dakle mogli da donekle ispoljavaju svoj

identitet, ali kao što kažemo, u sklopu tog društvenog sistema koji je tada

vladao. Dakle, oni su, poslije ujedinjenja hajde da kažemo te Nemačke, opet

potpali pod dvije države. Nemačka kao savezna država je li, ima tih nekih 16

država koje imaju dosta osobina pravih država.

Tako da, recimo ministarstvo kulture ili informisanja ili prosvete ne postoji na saveznom nivou, nego bukvalno na nivou tih država. I onda jedan deo tih Lužičkih Srba koji je preostao živi u državi Brandenburg, a jedan u Saksoniji. Te države ponekad imaju različite zakone što se tiče tih nacionalnih manjina, i to je uticalo da se bukvalno formiraju dva standarda, dva jezika. Tako da poznato je da postoji Gornjolužičkosrpski i Donjolužičkosrpski. Kao dva jezika, što je lingvistički gledano po mom mišljenju besmisleno. Jer oni se između sebe takođe razumeju, to bi mogla da budu dva dijalekta jednog jezika, međutim to se tako uči u slavistici, da postoje dva jezika kod tog malog naroda, na jednoj maloj

teritoriji, što je po mom mišljenju kao što rekoh besmisleno.

Oni ta dva njihova, ta dva jezika je li, su normirana prema, da kažemo, pa su

slični, Donjolužičkosrpski sa Poljskim je li, u smislu pravopisa, a Gornji sa

Češkim. Tako se uči je li, zbog tog pravopisa koji je sličan sa pravopisima

tih susednih naroda.

(Nastavak sledi u sledećoj poruci)

Evo nastavka transkripta:

Pitanje voditelja (Marko Huber) Ognjilo se vodi starom izrekom, "ni po

babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga". Na sajtu Ognjilo čekaju

vas naslovi koji spajaju naučna istraživanja i narodnu tradiciju, od drevnih

vremena do naših dana. Sve knjige možete poručiti direktno preko sajta

ognjilo.com, a mi ih šaljemo na vašu adresu. Otkrijte knjige koje oživljavaju

srpsku istoriju, tradiciju i predanja! Kojih tragova njihovog postojanja možemo

naći danas?

Nastavak izlaganja (Prof. Mihailo Jelić) O tragovima njihovim ima dosta

materijala, i ja sam uspio da kažem da pronađem ovde, baš zato što sam tu na

licu mesta. Imao sam jednu prezentaciju koju sam držao već nekoliko puta je li,

na tu temu, i uvek počnem sa moje omiljene tačke u tom slovenskom svetu, a to je

Peloponez je li. I u 15. vijeku s Peloponeza u današnju Germaniju putuje jedan

grčki, ili da kažemo vizantijski, putopisac Laskaris Kananos, 1438. Dakle, on

putuje sa Peloponeza do Baltičkog mora gore.

On to Baltičko more upravo zove "Vendski zaliv", dakle prema nazivu koji važi za taj narod, za te Vende naše.

Iskrcava se na severu današnje Nemačke, to je grad koji se danas zove Libek

(Lübeck), a nekad se zvao Ljubice. I kad je došao gore, to je bilo zanimljivo,

on kaže: "Pa ovi ovdje, kaže, govore i pričaju istim jezikom kao i ovi naši na

planini Tajgetos, na Peloponezu!" Kao što znamo, tamo su živjeli ovi Jezeriti,

ili Jezerići, i Milinzi, ili Melingi, na Peloponezu. I ovaj Grk je, dakle, to

primetio da je to isti jezik kao ovaj na severu Nemačke, kod današnjeg Libeka.

Čak naziva to područje gore, istim nazivom kao što je to i na Peloponezu često

pominjano, je li, "Sklavonija" (Slavonija).

Šta je važno tu, hajde da kažem, da se odmah prebacimo na područje Germanije i

te Sklavonije... Evo, veoma će biti zanimljivo, da odmah pored tog Libeka,

nedaleko od tog grada, i danas postoji jedno mesto koje se danas zove Carpen

(Zarpen). Nemci to pišu sa Z i sa P, je li, Carpen, ali ja sam pronašao, dakle,

podatak da se to mesto prvi puta pominje u 13. vijeku, 1221. godine, i to kao -

Zerben! "Zerben", kao što znamo, to je i danas naziv nemački za nas. Dakle,

"Zerben" znači Srbi. Dakle, to je eto jedno malo mjesto, koje je najsevernije i

najzapadnije blizu Hamburga, koje je nastalo, da kažemo, od našeg imena.

Kad smo već kod tog područja, u tom području upravo i žive ovi Obodriti, ili

Abodriti, ili što bismo mi rekli, Bodrići. To je dakle jedno poprilično veliko

područje. Danas je na tom području takozvana Donja Saksonija, je li, pokrajina u

nemačkoj saveznoj državi. I, šta je zanimljivo? Zanimljivo je, recimo, što sam

našao da su ovi Bodrići se bavili zemljoradnjom i konjarstvom. Bili su poznati

po uzgoju konja. Ja to mogu i danas ovde da primetim u mom kraju, znači u mom malom mjestu ovde ima barem jedno 10 farmi konja. Šta je još zanimljivo?

Da se upravo na grbu Donje Saksonije, a i ove Vestfalije u kojoj ja živim, nalazi

upravo - konj! Jedan beli konj na crvenoj pozadini, to je grb Donje Saksonije.

Dakle, ja pretpostavljam da bi to moglo da ima upravo veze sa tim našim narodom koji se bavio konjarstvom.

Kad smo kod Bodrića, obavezno moramo da spomenemo njihovoga čuvenoga kneza Niklota. On je živeo u 11. i 12. vijeku u današnjem Šverinu (Schwerin). Inače Šverin je zapisan prvi puta kao Zverin. Dakle, od naše reči "zver" - zver ili

zvijer. Niklotu su ovi Nemci u Šverinu podigli čak i spomenik i nalazi se na

gradskoj kući, veoma lep spomenik, gde on na konju i tako dalje. Oni dakle

priznaju to kao dio svoje istorije, ali je jasno da je on bio knez Bodrića i da

se upravo borio protiv Germana u doba tih, tog krstaškog rata protiv njegovog

naroda.

Međutim, kao što smo rekli, taj krstaški rat je bio prilično uspešan, jer njegov

sin Pribislav (Pribislaw), dakle 12. vijek, on je upravo bio taj koji je

prihvatio hrišćanstvo i promenio ime. Je li, od tada se knezovi iz te naše loze

zovu Hajnrih (Heinrich), Johan (Johann), Albreht (Albrecht), Albert (Albert) i

tako dalje. Ta loza, tih prinčeva od Meklenburga (Mecklenburg) - Meklenburg je i

danas pokrajina u saveznoj nemačkoj državi - je li, ta loza postoji i danas.

Nemci su imali tu sreću da mogu da prate te, ta rodoslove i da imaju zapisano

sve od 12. vijeka do dan danas, je li. Skoro sam naletio na podatak da je danas

živa princeza, je li, od Meklenburga, koja je umrla prije... pre 5-6 godina u

svojoj 101. godini, je li. I šta je bilo zanimljivo, je li, te princeze, one

uglavnom imaju dosta imena. Pa evo jedna se zove, ona se zove Feodora Elize Mari

Elizabet (Feodora Elise Marie Elisabeth), ali njeno glavno i prvo ime jeste:

Vojislava (Woizlawa). To mi je bilo zanimljivo, je li, otkud to? Znači, to je

žena, kažem, koja je živela do skora, i zašto se zvala Vojislav(a)?

Našao sam odgovor. Ona je to ime dobila na osnovu svoje čukun-čukun-čukun-čukun babe, ili već kako se to u našem narodu, niz izraza ima za to... ne znam da li baš za toliko koljena ima do 12. vijeka. Dakle, upravo, supruga ovoga kneza Pribislava zvala se Vojislava. Dakle, to je po njoj. To je bilo zanimljivo, ja sam hteo da uspostavim kontakt sa njom, ali eto, nisam uspeo, nisam stigao, ona je umrla.

Doduše, ima četiri sina koji su i danas živi, pa možda bude neka prilika da ih

pronađem. Ma da je teško doći do tih prinčeva, je li, mi obični smrtnici nismo

baš ovaj u poziciji. Ali možda bude neka prilika pa da ih priupitam ovaj, malo

na i na te teme.

Taj narod, gdje je ovaj Grk došao, gore u severnoj Nemačkoj, i gde on naziva to

more tamo je li, Vendskim zalivom, je li, upravo na osnovu tog imena, kojim su

naš germanska plemena zvali, Venden ili Vinden ponekad, što može da se vidi i

dan danas, je li. Današnji Donjolužički Srbi se nazivaju Venden, i oni to tako i

traže od Nemaca. Oni nisu baš prihvatili ime kojim Nemci inače zovu njih. To je

ime Sorben (Sorben).

Za razliku od Gornjih. Je li, Gornji hoće da ih Nemci zovu Sorben, a Donji neće, Donji hoće da ih Nemci zovu Venden. Dakle oni imaju svoj naziv za sebe - Serbi ili Serbja. Ali kada im se Nemci obraćaju, ovi Donji - ja ih isto zovem ponekad Serbi, je li, mislim da bi to bilo još preciznije nego da stalno govorimo: Donjolužički Srbi, Gornjolužički Srbi, pa ne znam, gornjolužičkosrpski jezik, donjolužičkosrpski jezik... Komplikovano je to mnogo. Ja bih uveo jedan jednostavniji naziv, da ih zovemo Donji Serbi i Gornji Serbi. I donjoserbski jezik i gornjoserbski jezik. Dakle ovi Donji, oni žele da ih Nemci zovu Venden i tako i piše kao što se često može videti, je li, "Serbski muzej" u Koćebuzu (Cottbus), na nemačkom se zove "Wendisches Museum".

Zanimljivo je da je ovo, ovaj oblik Wendiš, Vindiš (Windisch) je li, se

primenjuje mnogo šire. Pa čak i čuvena "Srbska Kamenice" u Češkoj, je li, koje

mesto je poznato, gde je pao onaj JAT-ov avion '72. godine, je li, takođe ima

nemački naziv. I Nemci ga zovu "Windisch Kamnitz" (Windisch Kamnitz). Dakle, Srpska Kamenica. To je jasno dakle, da oni upravo koriste taj termin Vendi, Vendiš, za ono što mi ih zovemo srpski. Ponekad slovenski, jer Vindiš je takođe naziv za slovenački jezik do skora bio. Do da kažemo 19. vijeka. Pa čak i ti

Slovenci koji žive u Štajerskoj, u današnjoj Austriji, kao nacionalna manjina, u

svojoj himni nazivaju svoje područje "Vendenland" (Wendenland). Dakle, himna je na nemačkom jeziku, i oni svoju zemlju u Austriji zovu "Vendenland". Baš kao što se i dan danas, jedno područje u Nemačkoj između Hanovera (Hannover) i Hamburga i rijeke Labe, zove Wendland.

Dakle i dan danas. Wendland je poznat upravo po takozvanim okruglim selima. U centru sela je trg, je li, a kuće su poređane nekako u krug oko tog trga. I to je jedno veoma zanimljivo područje sa dosta tih, takozvanih "okruglih sela". Upravo u tom području Vendland.

Vendland je danas zanimljiv upravo po toponimima koji i danas možemo pronaći kod njih. Mnoštvo toponima je lako prepoznatljivo da su našega porekla. Dakle, ima ih koji se završavaju na "-ov" (ow), je li. Prepov, Vustrov, Mečov, i tako

dalje. Zatim, velika većina na "-ic" (itz), je li, što dolazi od našega "-ica"

ili "-ić", je li. Bjelic, Krivic, Vrbic i tako dalje. To je lako prepoznati, je

li, Vrbica i tako dalje, niz naziva u tom obliku. Je li. Imamo, recimo, selo

koje se zove Breze (Breese).

Bukvalno je li, Nemci pišu to sa dva E i jednim S, ali čitanje i oni bukvalno kada to čitaju i kada izgovaraju, oni kažu: selo se zove - Breze! I upravo tamo je, ima breza je li, i dan danas ovaj... što je onda jasno, je li. Nekad neka mesta se završavaju na "-ce", kao što je recimo Klence (Clenze), Projce (Proitze), Cece (Zeetze) i tako dalje. I još par zanimljivih mjesta, kao što je Šnega (Schnega) ili Posade ili Dragan (Dragahn). Ili čak i Samac (Sammatz), što liči na moj Šamac! Mada ovaj... ne mora da znači baš da je istoga korjena ovaj ta riječ.

Zanimljivo je da ovaj Krivic (Kriwitz), kao naziv, prenesen u Ameriku! Severno

od Čikaga imamo Krivic i dan danas. Tamo je odselila jedna grupa Lužičkih Srba,

i dala ime tom mjestu u kome oni žive. A naše ime, Srbin, odnosno Serbin,

odnijeli su u Teksas. Dakle, kod Hjustona (Houston) i danas imamo mesto koje se zove Serbin, koje su naselili Lužički Srbi nekad u 19. vijeku i dali mu to naše

ime. Je li.

Da se vratimo na nemačko područje. Naselja na "-ic" koja sam ja ovde pokazao u

Wendland-u, to jedno malo područje, je li. Ta naselja koja se tako završavaju

prisutna su na čitavom nemačkom govornom području, čak i na Austriji... i na

austrijskom. Ja imam tu jednu kartu je li, gde može da se vidi koliko ima tih

naselja koji se završavaju na "-ic", je li. Što je opšte poznato, da je ovaj naš

nastavak.

Što priznaju i nemački i svetski lingvisti. Jedino mesto u Nemačkoj

koje je ostalo do danas sa našim imenom jeste Serbske Pazlici. Nemci su

dozvolili Lužičkim Srbima, kao nacionalnoj manjini, da imaju dvojezične nazive i

natpise i table na ulazu u njihova sela. Pa se ovo mesto je li, prvo zove na

nemačkom Wendischbaselitz (Vendišbazelic), a ispod toga lepo piše je li, Serbske

Pazlice. Ja sam bio u tom mjestu i da vidim kako to izgleda i da vidim mogu li

da ovaj tamo nešto da vidim i tako dalje.

I prolazeći onako polako, bilo je lepo vreme, je li, sa otvorenim prozorom u kolima, razgledao sam, je li, kako ovaj izgleda lepo to selo. I na jednom dvorištu, je li, na kapiji stajao jedan čovek.

Ja sam prolazio, on onako mahne, u znak pozdrava. I meni to bude onako

simpatično, je li, to Nemci nikad ne rade. Reko', ovo je, ovo je ovaj naš 100%!

I... nisam bio brz pa ja se vratim, i ovaj, upoznam se s tim čovekom i

progovorim koju reč. Je li. Baš sam ga tako, da kažem, ispitao, je li, kako, je

l' je Lužički Srbin? "Jeste," kaže, ovaj, zvao se Bosko! I... da ih ima tu, u

tom selu, da žive, da su ovaj, da kažem, uspeli da očuvaju svoj jezik i tako

dalje.

Ali, da ima, je li, jedan deo sela, možda trećina ili četvrtina, koji su

prešli na nemački jezik. Je li. To je pojava koja se tamo često dešava. I on je

u ruci držao on ovaj, novine! Serbske noviny! Tako da mi je čak doneo iz kuće

dva-tri primerka, pa mi je ovaj, poklonio taj najnoviji broj, nije ga bio još

pročitao. Da vidite, da!

Ta naša, da kažemo, imena u obliku "-ic", a i drugim oblicima, su prisutna,

znači, da kažemo, masovno. I dan danas, je li. Koliko god da su ponemčena, i da

se pišu nemačkim slovima, pa da ponekad teško da se otkrije, u suštini, ko ima

malo, ko se ima razume, može to da primijeti ovaj lako da su to naše reči. Na

kartama može da se primijeti da su ta imena od našeg imena Srbi je li, prisutna

u tom području sve do takozvane granice sa Francima koja je uspostavljena u 9.

vijeku u vreme Karla Velikog. A koji je tu granicu - ot... mislim da li on ili

neko drugi nije važno - je li, uglavnom ta granica se pominje pod latinskim

nazivom "Limes Sorabicus" (Limes Sorabikus). Dakle, u prevodu, "Srpska granica".

Dakle, to je još jedan od dokaza da su ti Franci cjelokupno to stanovništvo, a

ne samo jedno pleme zvali Srbima. Dakle, sav narod je. Ta granica se proteže

gore od skoro danske granice, pa sve do Austrije, pa čak i niže, možda do

Italije, današnje Venecije. Je li. Taj Limes Sorabikus dugo je bio kao neko

granično područje, i kao što sam rekao, toponimi je li, od našega imena Srbi su

zapadno od te granice. Međutim, toponimi od naziva Venden ili Vinden ima mnogo i zapadno od te granice! Tako da to lepo može da se vidi, da je dakle to naše područje, gde je živeo naš narod, bilo ovaj mnogo, mnogo šire nego što se to

uglavnom prikazuje.

Nemci, u nemačkoj nauci, to ne priznaju. Dakle, oni recimo kažu, ako je neko

mesto se zove Venden istočno od granice, onda oni kažu: "To je slovensko pleme,

slovensko selo, slovenski toponim". A isti takav naziv, zapadno od granice, ne

zna se kojega je porekla! Koje etimologije. Tako da, ima tu još dosta toga da se

da kažemo, istražuje, i da se pokaže i dokaže. Ne samo, dakle, da zapadno od te

granice ima ima tih naših toponima, ima čak i arheoloških nalazišta! Ima krajeva

koji se zovu "Slavenland" (Slawenland), je li. Zemlja Slovena. Dakle, čitavo

jedno područje baš blizu mene ovdje. Tako da, ima tu još dosta da se, da kažem,

istražuje i dokazuje i pokazuje.

Recimo, u 10. vijeku jedan arapski putopisac, je li, Ibrahim ibn Jakub, putuje

negde od zapadne Evrope, od Amsterdama, prema Češkoj današnjoj otprilike, i

prolazi upravo ovdje, kroz moje područje, kroz Dortmund i okolinu, je li. I ovde

imamo dva mesta blizu nas, jedno se zove Zost (Soest), a jedno Paderborn

(Paderborn). Ovaj Ibrahim Jakub lepo piše da se oba ta mesta nalaze u slovenskoj

zemlji. Takođe, Nemci ni to ne priznaju.

Nego smatraju da je on pogrešio. Jer slovenska zemlja je, kao što se uči, tamo od tog Limes Sorabikusa, od te granice, što je negde kod Magdeburga nekih 200-300 kilometara, i dakle promašio ovaj Ibn Jakub. Po njihovom mišljenju. Po mome mišljenju, to je izvor iz prve ruke. Ako je taj čovek tuda, tim područjem putovao, je li, na nekim kolima ili konjima, ili možda peške, je li, kako je on znao da se uopšte zovu to... taj kraj zove zemlja Slovena? Da se taj narod naziva tako? Kako je on to znao? Eto mora da je to čuo od tog stanovništva tu. Pa, tako da ja mislim da je njegova informacija ipak tačnija od ovih nekih spekulacija naknadnih, koje danas u nauci kruže i važe kao tačne.

Ako se sjetimo još istorije, imamo ovoga Bavarskog geografa koji je li, u 9.

vijeku nabraja razna slovenska plemena. Gde direktno kaže da sva ta slovenska

plemena vode poreklo od plemena koje se zove Serbiani, je li. Odnosno Srbjani

ili Srbi. Imamo i čuvenu, je li, Dalimilovu hroniku, koja isto kaže da je, da su

ovi Česi porijeklom je li iz srpskog naroda. Koji su došli, je li, sa naše

teritorije.

Takođe, imamo ovoga čuvenoga Dobrovskog (Josef Dobrovský), to je

slavista, čak ga zovu "otac slavistike", je li, "patrijarh slavistike", koji

bukvalno za sva ta plemena koristi upravo ime Srbi! Gde on kaže da imaju samo

dvije grupe Srba, je li, on kaže, ovaj "zapadni", gde su Poljaci, Česi, Slovaci,

i "istočni", gde su Rusi i južni današnji da tako kažemo, Sloveni. On o svom, o

tom našem imenu govori u svojoj jednoj raspravi o poreklu imena Česi. I gde on

bukvalno kaže da je ime Čeh zamenjeno, dakle da je da su se prvobitno Česi zvali

Srbima!

On to na nemačkom jeziku piše i kaže: "Srben" (Serben), je li. Onda je

postojalo paralelno istovremeno oba ta naziva, dok ovo ime Srbi nije iščezlo, pa

je ostalo danas, je li, to ime Česi. Čak imamo i poljskih naučnika, koji kažu da

su se, kao što je ovaj Sjestšencevič (Stanisław Bohusz Siestrzeńcewicz), koji

kaže da su se, da je narod Srba, kojima su upravljali njihovi kneževi, sve

do 965. godine, je li, primio ime poljsko od tada, upravo kad su Poljaci

osnovali svoju državu. To je... Poljaci su, da kažemo, tu državu proširivali,

proširili upravo i na područje današnjih Lužičkih Srba, o kojima ovaj, govorimo.

Dakle, imamo istorijskih i podataka da se sav taj narod zvao upravo našim imenom Srbi. Ima jedan zanimljiv podatak od jednoga rimskoga istoričara, Vibija

Sekvestra (Vibius Sequester), koji kaže da u Germaniji Svebe i Srbe razdvaja

rijeka Laba. Je li. On kaže, za Srbe koristi latinski naziv "Servitis"

(Servitiis), je l', što bi u mom prevodu nekom bilo kao Srbići. Šta je

zanimljivo? Zanimljivo je ovde da ovoga Sekvestra, da se za njega ne zna kad je

živio. Po mom mišljenju, je li, dakle ima podatak da je živio u 4. vijeku. I da

se, dakle, u 4. vijeku pominje naše ime na području današnje Nemačke.

Međutim, pošto se to ne uklapa u zvaničnu teoriju, onda neki naučnici smatraju da je to onda neka greška. Da on nije mogao nikako da živi u 4. vijeku, nego da je možda ipak iz 6., a neki misle iz 5. Tako da je to jedan od retkih istoričara za koga

se ne zna kad je živio. To je meni da kažem malo smešno.

Evo nastavka transkripta:

Od tragova, dakle, od ovih naših predaka, ovde kao što sam kazao u zemlji

Slovena, koja je vrlo blizu ovde mog područja, blizu Dortmunda je li, ima i u,

da kažem, nekom drugom obliku. Dakle ovde na nekih 30-tak kilometara od mene

nalazi se jedna jedan hram, neki misle iz 12. vijeka, neki čak iz 8. vijeka. Taj

hram, ili kapela kako ga oni zovu, jeste dvanaestougao! Što je veoma neobično

kao građevina, dakle, nije velika, nekih možda 7-8 metara prečnika, ali je

neobična zbog tog dvanaestougla. Zatim, unutra, ja sam dakle bio, pa sam to

istražio, dakle pošto mi je blizu. Unutra ima 12 stubova koji su poređani u

krug. I onda, u sredini tog kruga, još 4 stuba. Da ne dužim mnogo, nemački

naučnici su to istraživali, i takozvanom arheometrijom, gde arheolozi mjere

raznorazne udaljenosti i odnose prostorne, i ustanovili su da je taj hram u

stvari kalendar. Dakle, 12 stubova je 12 mjeseci, 4 stuba su 4 godišnja doba, i

takođe su ustanovili da je orijentisan tako da se poklapa sa prirodnim pojavama.

I recimo, da kroz prozor, kada sunce... sunčevi zraci prodiru unutra, da udaraju

tačno na određena mjesta, i da može da se vidi da je to namjerno tako

napravljeno.

Dakle, na tih 12 stubova oni imaju razne slike. Ni jedna s... ni na jednom stubu

nije ista slika. I recimo, što sam imao priliku da vidim, evo sad prije na dan

nastanka zime (zimska kratkodnevica), dakle, to su ustanovili bukvalno nemački

arheolozi, da na taj dan, je li, kad je najkraći dan u godini, kad pri zalasku

sunca kroz jedan od prozora, upravo udara svetlost u jedan stub na kome je

naslikano sunce. Oni su dakle to, ovaj, da kažem, davno ustanovili, mjereći i

dalje. A ja sam eto imao priliku da to proverim uživo, da vidim na licu mesta, i

tako dalje. I još su ustanovili da su orijentisani ovaj, ti stubovi i prozori

čak i prema mesečevim mjenama. I tako dalje. Uglavnom, dosta je nedoumica oko

toga, i pretpostavlja se da je to upravo bio neki hram tog našeg naroda, kako

oni kažu paganskog mnogobožačkog.

6:31 - Pitanje voditelja (Marko Huber) Hteo sam da te pitam, je l' to si rekao

na kraju da taj hram nije hrišćanski?

6:37 - Nastavak izlaganja (Prof. Mihailo Jelić) Hram je danas, da kažemo,

hrišćanski. Tu ima jedna mala... jedna mala, kako da kažem, niša je li, mala,

sa oltarom. Je li, i danas je on hrišćanski. Međutim, nikako nije bio hrišćanski

kada je napravljen. Upravo zbog tog svog rasporeda, zbog svog tog oblika, je li,

zbog tih stubova unutra, i šta je još da mogao da vidim, da primijetim, je li,

taj prostor unutra, evo može da se vidi na slikama, je pun stubova! I tu nema

mnogo mjesta, da kažemo, za neka veća okupljanja i za, je li, nije ni pregledan

unutra, je li, kako da se ovaj... da se to sad vidi ne znam ni ja ako šta radi i

tako dalje. Tako da je to jasno da je to ovaj, da to nije bila neka verska...

neki verski objekat, vjerski u današnjem smislu, je li, ali u svakom slučaju

ovaj, eto, veoma zanimljivo.

Šta je najzanimljivije u svemu tome, jeste da se smatra da je tu negovan kult

Triglava. Boga Triglava. Je li, to je ustanovljeno i čak se smatra da na jednom

stubu je i predstavljen bog Triglav. Kada se piše o tom Triglavu na ovom ovde

području kod takozvanih tih severnih slovenskih plemena, je li, kod našeg tog

naroda ovde, onda se kaže da je Triglav bog neba, zemlje i podzemlja. I to mnogo

da kažem podseća bukvalno na našeg boga današnjega, koga slavimo kao Srbi

pravoslavci, je li, Svetu Trojicu.

Gdje upravo, je li, u simbolu vjere u našem verovanju kažemo "verujem u jednoga Boga oca Tvorca neba i zemlje, svega vidljivog i nevidljivog". Dakle, mene to tako podseća na to. I postoji, dakle, pretpostavka, u koju i ja pomalo verujem, da je to već bilo, da kažemo, prisutno kod našeg naroda - neki pojam o jednom bogu, kao o Trojici.

Postoji takođe u literaturi, dakle u narodnim pesmama, postoji narodna pjesma, koja kaže u našoj narodnoj tradiciji, koja kaže: "Višnji bože Triglavu!" "Višnji bože Triglavu", dakle da je to jedan bog, i gde on... gde pjesma kaže "Pogledaj na nas nejačke,

slabačke, mi smo ti deca grešna" i tako dalje. Dakle to je "višnji bog", "jedan

bog" u "tri lica", sa tri glave, koji prašta grehe. To tako podseća na današnjeg

našega, da kažemo, boga.

9:12 - Pitanje voditelja (Marko Huber) Pomenuo si arheološka nalazišta. Šta još

ima od arheoloških tragova Srba u Germaniji?

9:19 - Nastavak izlaganja (Prof. Mihailo Jelić) Pa naletio sam na nekoliko

podataka. Dakle ja se nisam arheolog, ne bavim se time, ali naleti čovek kad se

bavi, je li, slavistikom i srbistikom. Recimo, šta je zanimljivo. Gore kod iznad

severno od Hamburga recimo, to je neko najzapadnije i možda čak i najsevernije

mjesto, gde koje je otkriveno kao, kako oni kažu, "slovensko selo". Ima tri

arheološka sloja. I onda oni kažu, najstariji je slovenski sloj, zatim ide

mešoviti germansko-slovenski sloj, i najmlađi germanski sloj. Po mom mišljenju

to tačno govori o tome kad odkud Germani, je li, da kažem na tom području, to je potpuno jasno. Zanimljivo je takođe, još da čak zapadno od te granice, "Limes

Sorabicus", je li, čak u blizini Štutgarta (Stuttgart) današnjega, da je

pronađeno dosta grnčarije slovenske i drugih artefakata. Odkud to, to je mnogo,

je li. I onda su veoma zanimljivi ti nemački arheolozi koji pokušavaju da

odgovore na pitanje otkud to, je li. Pošto je nemoguće da sa te strane granice

živi, živi naš narod, to znači da je bila neka velika kolonija možda nekih

zatvorenika, pa koji su eto tu živjeli, pa su eto po domaćinstvu, ili se udalo

neko udalo, mnogo nekih žena naših devojaka eto u to selo nekako, pa je zato

toga ovaj mnogo. Tako dalje, dovijaju se na razne načine, samo da pokažu da mi

nismo tu, što je prosto, da kažem, nevjerovatno, je li.

To da je granica između Franaka i Srba nešto da kažem čvrsto i nepremostivo, to

je po mom mišljenju isto besmisleno. Jer ako danas uzmemo današnju situaciju

između slovenskih naroda i germanskih, to bi bila granica između Njemačke i

Poljske, i Češke, je l' tako? I gle, upravo zapadno od te granice i danas žive

Lužički Srbi. Prema tome, to je potpuno da kažem, besmisleno tvrditi da zapadno

od Limes Sorabikusa, u to doba, nije bilo našeg naroda.

Još jedan interesantan arheološki podatak je vezan za grad Nirnberg (Nürnberg).

Nirnberg je dosad se smatralo da je iz 10. vijeka, najstariji nalazi, je li. A

onda su skoro, pre godinu-dve, otkrili u centru grada, je li, još neke

artefakte. I gde su bukvalno nemački arheolozi objavili izveštaj, čak i u

novinama je bilo, da je Nirnberg stariji 100 godina nego što se to mislilo, i da

je negde u 9. vijeku osnovan kao malo slovensko selo na obali reke Pegnic

(Pegnitz). Eto, taj Nirnberg je po tim nekim kartama upravo bio na granici, je

li u tom graničnom području koje se zove Limes Sorabicus. Tako da, ti Sloveni

koji su osnovali Nirnberg, ovaj se drugačije nazivaju upravo Srbima po toj

granici koja prolazi upravo tu, preko njihovoga područja.

12:38 - Pitanje voditelja (Marko Huber) A kakvo je danas stanje kod Lužičkih

Srba? Iz prve ruke, hajde da čujemo.

12:43 - Nastavak izlaganja (Prof. Mihailo Jelić) Da, kao što sam kazao ja sam

već bio dvaput kod njih, ovaj tako da sam snimio situaciju i da kažemo, stanje

nije baš veselo. Poznato je da oni žive u tom području koje se zove Lužica, je

li na njihovom jeziku, i na našem jeziku. Nemci kažu Lauzic (Lausitz), što je

očigledno izvedenica, odnosno prevod te naše reči Lužica. Lužica je jedno

područje koje je ranije bilo dosta veće, i čak je zahvatalo i dio Poljske i

Češke. Međutim, Lužički Srbi ne žive, da tako kažemo, na čitavom tom području

te Lužice, nego na jednom dosta manjem području koje se vremenom takođe

smanjivalo. Je li. Današnje područje na kojem oni žive je možda veličine

Šumadije naše, je li, a stara Lužica je otprilike možda kao naša Vojvodina, je

li, a eto, oni su danas, njihovo današnje područje je možda eto kao Banat, možda

ili manje čak i manje od Banata.

Ovaj, i u tom svom području zanimljivo je oni imaju... poznato, poznato Lužica

je poznato područje po jednoj, da kažemo, šumi, jednom šumskom području koje se

zove Sprevald (Spreewald) na nemačkom, je li. Špre dolazi od imena reke, je li,

na nemačkom Špre (Spree), a mi kažemo Špreja, i to je centralna da kažemo reka

upravo u tom njihovom području, protiče i kroz njihov glavni centar Budišin

(Bautzen), je li, a i ovaj drugi centar Koćebuz (Cottbus), i ide sve do Berlina.

Ta reka je veoma neobična, ima dosta rukavaca, a onda su poslije napravljeni

razni kanali, pa je to čitavo područje ispresjecano tim vodenim tokovima, a

šumovito. I upravo u tom području žive Lužički Srbi, je li, i dan danas ih ima.

I to je toliko zanimljivo da je proglašeno za nacionalni park. A ti vodeni

tokovi su toliko prisutni tamo u njihovim tim selima, da pojedine kuće, pojedina

domaćinstva uopšte nemaju puta, kopnenoga. Nego isključivo možeš da dođeš kod

njih čamcem. I danas, čak u nekim mestima tamo, poštar ide čamcem. To je

zanimljivo područje, i turistički je dosta zanimljivo, i može to i da se

posjeti. Ja nisam bio lično, ali ko može nek' pređe tamo ovaj da ode.

Dakle, njihov glavni centar kao što sam rekao jeste grad Baucen (Bautzen) na

nemačkom jeziku, ili kako ga oni zovu Budišin. Tu su da kažemo to je centar

Gornjih Srba, a Donji imaju svoj centar zove se na nemačkom Kotbus (Cottbus), a

oni ga zovu Koćebuz. Šta je važno da se zna. Iako taj Budišin često važi za

centar Lužičkih Srba, i poznato je to i kod nas, je li, treba imati u vidu jednu

stvar. Da su, da je taj Budišin centar njihov, zbog njihovih institucija koje se

nalaze u tom gradu. Međutim, treba znati jednu činjenicu, da taj grad, recimo,

ima možda 40 hiljada stanovnika, a da je svega 5 do 10 posto Lužičkih Srba.

Dakle, u tom smislu to nije njihov grad, da kažemo evo ga, to je lužički grad.

To je njemački grad. To su Nemci, znači dakle, 90 posto je tu Nemaca živi. Ali

je, kažem, grad važan za njih zbog sedišta njihovih najvažnijih institucija. A

imaju, kao što je poznato, je li, čuveni Serbski dom. Gde su ovaj sedišta mnogih

njihovih udruženja, je li, krovno udruženje koje se zove "Domovina", i izdavačka

kuća se tim se zove takođe Domovina. Imaju "Serbski institut", eto gde sam

takođe imao čast da gostujem, on se bavi upravo izučavanjem njihovog jezika,

kulture, istorije, i tako dalje. Imaju Serbsku gimnaziju, je li, imaju serbske

škole, osnovne i vrtiće čak je li, dvojezične takođe, je li. Imaju jednu

knjižaru, Smolerova knjižara (Schmaler), Smoler je čuveni njihov kulturni

radnik i pisac, je li. U njoj sam da kažem, ovaj, bio. Imaju katoličku,

katoličko bratstvo Svetog Ćirila i Metodija, je li. Izdaju časopis koji se zove

"Pomhaj Bog" (Pomhaj Bóh). Što bi preveli Pomaže Bog, ili Pomoz' Bog je li, kao

i kod nas što se kaže. A ta tradicija Svetog Ćirila i Svetog Metodija je isto

zanimljiva. Imaju nekoliko spomenika u Lužici posvećenih njima i dosta je to

ovaj jaka tradicija. Ja pretpostavljam dakle da je u doba misije svete braće,

u 9. vijeku, u takozvanoj ovoj Velikoj Moravskoj, da je u to doba moglo da se

dogodi da su i oni živeli u istoj toj Velikoj Moravskoj je li, kao i mi. Dakle,

da smo možda nekad živjeli u istoj državi, u kojoj su djelovala ta sveta braća,

pa da je ta tradicija ostala i do danas. Ja pretpostavljam da bi to moglo da

bude tako. Nema nekih baš jakih dokaza, ali o tom-potom možda se to i pokaže i

dokaže.

Imaju veoma razvijen folklor. Nacionalni ansambl, koji pravi jednu takođe

međunarodnu folklornu smotru koja je veoma posećena i tako dalje. Serbski muzej postoji u Budišinu, takođe u Koćebuzu i još jednom malom mjestu.

Takođe, ima dakle najmanje tri muzeja. Ja sam imao priliku da budem u budišinskom muzeju, to je veliki muzej na tri sprata. Tamo sam ostao ne znam nekoliko sati, razgledajući šta sve imaju. Poznati su po narodnim nošnjama. Imao sam priliku da ih vidim, toliko su živopisne i šta je zanimljivo, da su toliko raznovrsne, da je bilo žena koje su mogle da imaju po 17 različitih nošnji, bukvalno za različite ovaj, za različite uloge. Pa onda, jedna je nošnja kad si na njivi, jedna, kad si, ideš na pijacu, jedna je kad si kuma, jedna je kad si u

svatovima, jedna je kad ideš u crkvu i tako dalje. 17 različitih nošnji. Poznati

su takođe i po drugim sličnim običajima kao kod nas, recimo - šaranje jaja! Po

tome su specifični. Imaju one, one šare koje se crtaju bukvalno ručno, kao

nekada, kako se radilo kod nas, a i danas se radi doduše, je li. Voskom, je li.

I po tome su poznati, na čitavom području Njemačke, po šaranju jaja. Ima još

jedan običaj ovi katolički Srbi na Vaskrs, gde oni konjima obilaze jedno

određeno područje, koje bi moglo da se nazove je li, njihov, njihovo središnji

dio je li, gde oni obilaze nekoliko sela, na konjima i pjevaju te vaskršnje

pesme i pozdravljaju narod, narod izlazi i tako dalje. Oni se lepo obuku,

doteraju, konje doteraju, i tako dalje. Veoma zanimljiv običaj koji eto, i dan

danas se je u, da kažemo, prisutan kod njih.

Dakle, oni u tom području, kao što sam već naveo, žive kao priznata nacionalna

manjina, je li, i tako da imaju prava na svoj jezik, kulturu i tako dalje. I

potporu, novčanu i tako dalje. Imaju prava na dvojezične te nazive, mada recimo

zanimljivo je da se često kruži slika "Bautzen Budišin", dvojezični naziv je li,

ja sam primetio jednu da kažem grešku, odnosno ja sam lično tamo bio i video da

taj naziv jeste dvojezičan, ali da Budišin piše manjim slovima. Na internetu se

kruži slika gde su ista slova, ali ovo što sam ja vidio lično su manja slova.

Oni su se protiv toga bunili, je li. I ne samo to, dakle mi nismo tu ravnopravni

pošto su naša slova manja zato što nismo ista. Ili recimo, imaju pravo na

dvojezičnost, ali ne na saveznom nivou. A recimo auto-putevi pripadaju saveznoj

državi, i onda na auto-putu nema dvojezičnih naziva, tamo su samo nemački. Čak

je neko izjavio da to i ne bi bilo dobro, jer kad se krene tamo prema Drezdenu,

pa čak i dalje prema Budišinu, prema Gerlicu (Görlitz) i prema Poljskoj, kaže

mogli bi, ako bi se napisali ti njihovi nazivi na auto-putu, mogao bi neko od

Nemaca da pomisli da je već u Poljskoj! Jer koj... kakvi su to nazivi, Nemci

mnogi ne znaju da postoje Lužički Srbi. Nažalost.

Oni su, prikazuju, čak i djeca, recimo uče u istoriji. Ali ono protiv čega su

oni takođe bunili jeste da su oni tamo prikazani kao tako neka usputna

nacionalna manjina, eto, i kod nas isto ima nekih zanimljivih ljudi, tamo, je

li, neka lekcija koja maltene spada u temu koju bismo mi nazvali

"Zanimljivosti", je li. Oni se bune protiv toga i oni smatraju da, bre, ovo je

država isto naša koliko i Nemačka. Dakle, oni 1500 godina tu žive najmanje, je

li, i nemaju druge države. Dakle ta država, to područje na kojem oni žive je

isto toliko njihovo koliko je njemačko. Ja sam bio u tim selima, ima sela gde

nijedan Nemac ne živi, niti je ikad živeo!

Dakle to je Nemačka država silom političkih okolnosti, je li. Ali je to njihovo područje, je li. Zašto ne bi oni bili ono što se kaže potpuno ravnopravni? Takođe, još jedna od pogrešnih informacija, po mom mišljenju, koja kruži internetom i koja može da se nađe, jeste da njih trenutno ima oko 60.000. Međutim, to je podatak iz 19. vijeka.

Popis stanovništva je poslednji urađen upravo u 19. vijeku. I uradio je jedan

njihov student! Bukvalno, čovek je uradio popis stanovništva sam. Pet godina je

pješke išao od sela do sela, od kuće do kuće, i popisao Lužičke Srbe. I on ih je

popisao 60.000. Taj čovek se zove Arnošt Muka (Arnošt Muka), i zanimljivo je da

je on od naše crkve dobio orden Svetog Save. Ne znam zašto i zbog kojih zasluga,

ali eto naletio sam na taj podatak.

Dakle, Muka je taj poslednji popis izvršio u 19. vijeku. Posle toga nema popisa po etničkoj osnovi. Dakle, danas popis u Nemačkoj kad se vrši, ne možete da se izjasnite šta si etnički. Je li. Nacionalnost, za njih je nacionalnost "Nacionalitet" (Nationalität), kako oni kažu, "Nemac" (Deutsch). Nemačka država. Dakle, nacionalnost je država, to je za njih isto. I prema tome oni kao stanovnici te države oni su takođe Nemci. I zato se ni dan danas ne zna tačno koliko njih u stvari ima.

Neke su procjene, mnogo je procjena i razne su procene. Da ih nema 60.000 nego da ih ima mnogo manje. Ja sam prisustvovao upravo jednom naučnom skupu gde je čovek izneo svoj referat na tu temu i gde je iznosio razne procene koliko ih ima. Procjene su toliko različite da je to... da ne bi mogao da saznaš bukvalno koliko ih ima. Ja sam iskoristio priliku, kad sam bio tamo, da odem u u kafanu.

I da upoznam te ljude tamo, imao sam priliku da sjedem s njima za sto. I da, između ostaloga ih bukvalno da ih pitam: "A znate li vi koliko vas ima?" Oni su meni odmah rekli iz topa: "Ima nas 20.000." "Ima 70 sela u kojima još uvek se govori njihov jezik i to su Lužički Srbi koji još uvek mogu da govore njihov jezik, je li, i njih je 20 hiljada. 15 hiljada gornjih i pet hiljada donjih." Da bih, u poslednjem susretu kad sam tamo bio saznao, direktno od jedne nastavnice njihovoga jezika, koja... odnosno Donjo... Donjosrpskog jezika, koja tamo pokušava da spasi taj jezik od izumiranja. Da bi ona nama iznela u svom referatu da je ostalo još manje od hiljadu govornika Donjesrpskog, odnosno Donjolužičkosrpskog jezika. Dakle taj jezik bi za par godina mogao potpuno da izumre. Nažalost.

Oni se bore, i u Lajpcigu (Leipzig) recimo može da se studira njihov jezik, mogu

da se obrazuju nastavnici i učitelji njihovoga jezika, i to se, da kažemo,

sprovodi koliko-toliko. Mada su imali problem, eto kad sam ja tamo bio, imali su

ipak problem sa nastavnicima, da nemaju dovoljno nastavnika, pa su se dosetili

čak jedne ideje, da objave konkurs u susednim slovenskim zemljama, u Poljskoj,

Češkoj i Slovačkoj. I da tu pozovu nastavnike dotičnih jezika, da dođu u

Nemačku, da godinu dana budu studenti stipendirani, i da onda predaju

lužičkosrpski jezik u njihovim školama.

Meni je bila velika čast da sam tamo na licu mesta, i ja dobio tu ponudu je li, kao nastavnik srpskog jezika. Ovaj, da ostanem tamo, i da eto godinu dana u Lajpcigu učim njihov jezik, sa stipendijom, sve je li. I da onda ovaj, predajem u njihovim školama. Nažalost nisam mogao iz nekih privatnih razloga porodičnih, da to prihvatim. Ali, mi je to bilo veoma zanimljivo, i da tako kažem, bila mi je velika čast, ovaj da sam, da sam dobio tu ponudu.

Situacija, dakle, u tom njihovom području... bez obzira, dakle, što njih da

kažemo eto, ima još dosta, imaju svoje institucije, priznati su kao nacionalna

manjina. Međutim, ipak postoji, dosta problema. Dakle, taj neki nemački pritisak

postoji i danas. I to ne samo u stvarnom životu nego čak i u nauci. Recimo,

imali smo priliku u njihovom muzeju kad se uđe, odmah ima na zidu karta

"doseljavanja Slovena u Germaniju". Gde su oni nacrtali da su se doselili, sve

iz područja današnje Ukrajine i tako dalje, je li, da ne ulazimo sad u to je li,

i da su se doselili tu u sedmom vijeku. Da bi dobili dozvolu za tu kartu, oni su

morali da se obrate ministarstvu kulture Saksonije u Drezdenu. I nisu je dobili!

Zašto? Kaže: "Pa ne možete vi da pišete 'u sedmom vijeku'! Vi ste tu od devetoga

vijeka!" "Kako od 9. kad ima... kad postoji istorijska dokumenta?" "Da", kaže,

"u 7. vijeku se pominju Milčani i Lužičani, a Srbi se ne pominju!" Je li. Veliku

su borbu vodili i uspeli su na kraju je li, da se izbore za to. Dakle oni

bukvalno žive u tim, da kažemo, nemačkim državama i gde je Nemačka politika ipak prisutna i odlučujuća za utiče na njihovu... na njihov život, i na njihovu

kulturu.

Zanimljivo je, recimo, da ono što sam pomenuo, kada se uđe u istoriju recimo

pojedinih gradova, u Istočnoj Nemačkoj, i uopšte te regije, i tako dalje,

naletim na rečenicu da su se Sloveni doselili na područja sa kojih su se povukla

germanska plemena. Ta... ta rečenica... nju sam sreo ne znam koliko puta, i ona

mi se urezala je li. I, jasno je da oni hoće da kažu da smo mi tamo došljaci!

Bez obzira što nije bilo nikakvih germanskih plemena kad smo mi, navodno, došli.

Ipak je to bila "njihova" zemlja, i to je dakle njihova zemlja, i danas, je li,

a mi smo, dakle, došljaci. Dakle, time oni to žele da naglase. Šta mi je bilo

bolno, kad sam tu rečenicu pročitao na internet stranici, čini mi se, folklornog

udruženja Lužičkih Srba. Gde oni, malo, pričaju o istoriji, i istu tu rečenicu

spominju: "Da smo mi došli na germanske zemlje" i tako dalje i tako dalje. A on

kaže meni, moram to na nemačkom. On kaže: "Aber wir sind keine Serben, wir sind Sorben!" Dakle u prevodu: "Ali, mi nismo Srbi, mi smo Sorbi!" Kako bi to zvučalo na nemačkom. Znači, tri puta mi je to naglasio: "Mi nismo Srbi, mi smo Sorbi".

Da je to kazao na svom jeziku, to bi zvučalo: "Mi nismo južni Srbi, mi smo

Srbi". Oni nas zovu Južni Srbi. Dakle, taj odnos je potpuno drugačiji nego naš

odnos prema njima. I nego taj odnos koji je postojao nekad možda u, u

devetnaestom vijeku.

Ja sam još, takođe primjetio da, recimo, bio sam u Budišinu, u jednom restoranu

njihovome je li. I kad sam se predstavio da sam ja, takođe Srbin, južni Srbin,

očekujući neku, neku reakciju, da kažemo, neku prijatnu, neku... makar neki

osmeh. Međutim, ne. Ništa, ništa, ništa, ovaj... kao da sam rekao da sam Kinez.

Isto. Tako nekoliko puta, nekoliko prilika sam imao. Čak sam, čak smo jednom

gostovali na njihovom, u njihovoj osnovnoj školi. Na času geografije, da vidimo

kako to zvuči njihov jezik, i tako dalje. Ja sam zamolio nastavnika da izađem

pred đake, i da ih... da im se obratim. On mi je to dozvolio. Ja sam ih pitao,

ja sam se predstavio i rekao sam da sam Južni Srb. "Da li oni znaju šta je to?"

Niko nije znao šta to znači uopšte! Dakle oni nas tako zovu. Zvanično. Ali deca

ne znaju za to.

Nastavnik mi je posle bilo to zanimljivo je li, on mi kaže: "Pa, znači... ja" –

kažem da sam baš iz Republike Srpske – i on kaže: "Eto, vidiš... da mi imamo

državu, zvala bi se isto Republika Srpska!" Ima na... pojedinačnih, dobrih,

pozitivnih primera. Čuveni je njihov pesnik Benedikt Dirljh (Benedikt Dyrlich),

koji je često gostovao i u Srbiji, kao pesnik, na raznim književnim večerima. A

i ovde kod nas imamo jedno udruženje pisaca u Frankfurtu (Frankfurt), i jedno

ovde kod Diseldorfa (Düsseldorf), tako da se on druži sa našima, je li, i znam

da kažem za tu situaciju. Kad sam bio u Srpskom institutu tamo, gospođa koja mi

je ponudila posao nastavnika (Jana Šolćina), ona je na seminarima slavističkim,

kaže uvek se druži sa Srbima. Da je to dotle došlo da su ovi ostali uvek

govorili: "Ah, ovi kaže, Srbi i Serbi uvek zajedno". Ona mi je bila eto, da

kažem, isto jedan pozitivan primer.

Takođe imamo jednoga našega profesora, ne znam da li još uvek radi, u Lajpcigu

je predavao naš jezik bukvalno na fakultetu. A njegova žena je Lužička Srpkinja,

to je sad "srpsko-serbska kombinacija". Čovek se zove Dušan Hajduk-Veljković, a

ona se zove Ljubina (Ljubina) je li, i ima prezime po njemu, Hajdukova. Ljubina

Hajdukova. Ona je pisac, piše knjige za djecu, za svoje male Srpčiće Lužičke.

Imao sam priliku i nju da upoznam. I da kažem, to je još jedna veza, neka veza

sa nama.

I evo, za kraj ću još da pomenem jednu koleginicu koju sam takođe tamo upoznao.

To je naša studentkinja, odnosno ona je doktorant. Aleksandra Mandić iz Šapca.

Ona je dakle završila fakultet kod nas u Novom Sadu čini mi se, i kad je trebalo

da se zaposli i da krene u svoj život, ona je odlučila da se preseli u Lužicu.

Iz ljubavi prema njima! I evo još uvek je tamo i studira, dakle, njihov jezik.

Radi svoj doktorat. Tako da, eto da kažemo, ima pojedinačnih primera gde bi te

veze mogle da se uspostave. Ja sam takođe imao još jedan lični primer. Upoznao

sam lično predsednika instituta, serbskoga je li, koji tada kad sam bio ta dva

dana, sa kojim sam se družio.

Dakle. I on je isto imao zanimljivu ideju da nas dvojica ne govorimo nemački između sebe, nego da svako svoj jezik govori pa da vidimo da li se možemo sporazumeti. I to je Bogami uspjevalo. Dva dana, nas dvojica smo tu uspjevali, to je takođe zahvaljujući tome što smo da kažemo slavisti obojica, pa onda malo dođu u pomoći i neke ruske riječi, poljske riječi, koje su zajedničke tamo kod njih možda, ako kod nas nisu ili obrnuto. Tako da smo nas dvojica funkcionisali, svako na svom jeziku, ta dva dana.

I baš zbog tog, da kažemo nekog druženja, on je bio jedini čovek koji je, na tom

mom predavanju, kad sam ja njima pokazao da u Evropi čitavoj ima skoro hiljadu

toponima od našeg i njihovog imena. Pogotovo u Nemačkoj, Poljskoj i Češkoj, to

je bukvalno od njihovoga tu imena.

Dakle, niko nije postavio ni jedno pitanje poslije toga. Što je ponovo dokaz onoga, da oni o sebi, još uvek, misle kroz nemačko stanovište, da neki način. Toponimi naši, toliki, nema veze, "nije, nije tema za za priču". Jedini čovjek je, dakle bio, taj predsednik njihovog instituta, koji je postavio pitanje poslije, da, privatno, meni lično, privatno: "A stvarno," kaže, "otkud to da se mi isto zovemo?" "Kako to da je isto ime u nas i u vas?" Dakle, čovek koji je doktorirao njihov jezik i istoriju, nikad se to nije upitao! Eto.

Dok ja to nisam, da kažem, tako pokazao i dok se, dok nismo

se malo ovaj upoznali i družili. Nažalost, eto, situacija je takva. Ja sam

iskoristio priliku da upravo kroz to... shvatio da se da mi treba s njima da se

upoznamo! I upoznao sam dvoje predsednika njihovih folklornih društava. I pitao sam da li bi oni došli ovde kod nas u Dortmund ili u okolinu ovde moju, da

gostuju kod naših udruženja, tako da se upoznamo? Ili čak, da dođu kod mene dole u Šamac, u Republiku Srpsku ili negde, je li. Da se povežemo, i upoznamo.

Znači, da to bude gostovanje, malo folklora, a malo i muzike, a malo i istorije

njihove, malo jezika... Bukvalno da se predstave. Ovaj, da mi upoznamo da vidimo ovaj... ko su ti ljudi. A i oni nas kroz to, i kroz to neko druženje, i tako

dalje. Eto to je bila neka moja ideja i neke prve korake sam napravio, a nisam

poslije imao vremena. Pa možda nešto od toga i, i bude. A kad bude onda ćemo

imati priliku da ponovo razgovaramo i da napravimo još neku emisiju.

Pitanje voditelja (Marko Huber) Ukoliko želite da pomognete Ognjilo,

najjednostavniji način je da se učlanite na kanal i malom pomoći udružujemo

snage da dalje radimo i istražujemo. Hvala svim dobrotvorima koji su nam pomogli donacijama, bez vas bi sve ovo bilo nemoguće.