Željko Utvar i Njegova Etnozbirka kao Ogledalo Balkanske Duše

U polumračnoj sobi skromne kuće proteže se mala riznica prošlosti: redovi raznobojnih narodnih nošnji vise duž zidova, a na policama su poređani stari opanci, bakarni ibričići i izrezbarene posude. Sunčevi zraci osvetljavaju zrnca prašine u vazduhu dok se prelamaju preko predmeta iz davnina. Ovo nije muzej – bar ne još – već dom čoveka rešenog da sačuva blago od zaborava.

Željko Utvar već više od dve decenije prikuplja starine iz srpske baštine. Njegova privatna etno-zbirka smatra se najbogatijom na Balkanu. U njoj se mogu naći stari ćilimi, nošnje, oruđe, posuđe, pa i požutele knjige – sve što svedoči o životu predaka. Skoro čitavu kuću pretvorio je u mali muzej, ostavivši sebi tek jednu sobicu; ostatak su ispunili sanduci i police sa starinama (24sedam.rs.)

Skoro svaki eksponat pronašao je lično, najčešće na buvljim pijacama. Godinama je obilazio sela od Subotice do Vranja u potrazi za odbačenim blagom (hronograf.net). Sa nevericom je otkrivao kako "božanstveni muzejski predmeti" – unikati neprocenjive vrednosti – ponekad završe u kontejneru među otpadom (verbs-verbi.com).

Rešio je da te svedoke prošlosti spase od propadanja i zaborava. Mnogi primerci stigli su oštećeni i iskrzani, pa je naučio osnove restauracije da im povrati stari sjaj. Danas svaki predmet u zbirci ima svoj broj, opis i fotografiju, kao u muzeju – iza svega stoji jedan entuzijasta.

Najveći deo kolekcije čine svečane narodne nošnje iz raznih krajeva. Te nošnje, koje su naše prabake nekada nosile u posebnim prilikama, danas vise duž zidova njegovog doma, ukrašene srmom, zlatnim nitima i biserima. Među njima je i džubet – bezrukavi kaput iz Prizrena, nekad toliko vredan da je koštao koliko i četiri vola . Na jednoj hercegovačkoj nošnji ističu se velike srebrne toke: okrugle ploče na jeleku koje su predstavljale stilizovani viteški oklop namenjen najstarijem muškom članu porodice (verbs-verbi.com). Te tokice prenosile su se s kolena na koleno kao porodična amajlija časti i hrabrosti.

Nisu to bile puke šare – svaki motiv prenosio je poruku vere, identiteta ili zaštite. Utvar je na arheološkim iskopavanjima primetio kontinuitet: ornamenti koje je viđao na figurinama vinčanske kulture pronašao je i na vezovima srpskih nošnji iz 19. veka. Ti drevni znaci prenošeni su generacijama gotovo neizmenjeni, kao talismani sreće i odbrane doma.

Jedan motiv krije glavu pčele – kada se vezena šara okrene naopačke, ukaže se stilizovana pčela. U narodnoj tradiciji, prvi ženski predak zove se Bela Pčela, pa je nevesta koja na venčanju nosi taj simbol dobijala blagoslov svih svojih prethodnica. Nije to bio samo ukras, već duhovni štit – molitva uvezena u nit, prisustvo predaka u novom početku. Drugi prastari znak je motiv vira. Motiv vira, isklesan na kamenju Lepenskog Vira, za naše pretke je predstavljao portal između sveta živih i mrtvih. Pokolenja su i taj simbol vode nastavila da vezu na nošnjama, čuvajući vezu s verovanjima davnine.

Utvarova zbirka spaja prošlost i sadašnjost. Koračajući među vitrinama, posetilac ne gleda samo predmete, već osluškuje glasove generacija. Izbledeli vezovi pričaju o ratnicima i nevestama, o ljudima koji su voleli kao mi danas. Ova kolekcija nije puki hobi jednog zaljubljenika; ona je delić narodne duše otrgnut od zaborava – most između praistorije i savremenog čoveka. U vremenu koje olako odbacuje nasleđe, tihi čuvar baštine podseća koliko je dragoceno čuvati tradiciju – ne kao teret prošlosti, već kao svetlost koja povezuje vekove.

Dijaloga između profesora i studenta, B2:

Profesor: Možete li mi objasniti zašto se zbirka Željka Utvara smatra jedinstvenom na Balkanu?

Student: Naravno, profesore. Zbirka Željka Utvara sadrži oko 5000 eksponata koje je on lično pronašao, najčešće na buvljim pijacama širom Srbije. Reč je o predmetima narodne tradicije koje je konzervirao i spasao od propadanja. Posebnu vrednost zbirci daje raznolikost nošnji iz različitih krajeva Balkana – od Like i Hercegovine, do Kosova, Šumadije i Vojvodine.

Profesor: Kakva je simbolika narodnih nošnji u ovoj zbirci?

Student: Nošnje nisu predstavljene samo kao odevni predmeti, već kao jezik kulture. Svaka šara, boja ili simbol ima značenje – vezano za veru, identitet, bračni ili društveni status. Na primer, simbol pčele, poznat i kao „Bela Pčela“, nosila je nevesta kako bi prizvala zaštitu ženskih predaka. Postoje i motivi vira, koji potiču još iz doba Lepenskog Vira, a predstavljaju duhovne portale.

Profesor: Da li postoji kontinuitet između prahistorijskih i savremenih motiva?

Student: Da, to je upravo ono što je najfascinantnije u ovoj zbirci. Gospodin Utvar je kao arheološki crtač radio na iskopavanjima vinčanske kulture i uočio je da se identični simboli pojavljuju i na srpskim jelecima iz 19. veka. To potvrđuje da su naši preci sačuvali prastare obrasce kroz vekove, nesvesno ih prenoseći kroz umetnost veza.

Profesor: Hvala. To je veoma zrela i argumentovana analiza. Vidim da ste se ozbiljno bavili temom.

Student: Hvala vama, profesore. Bilo mi je zadovoljstvo da istražujem i razumem dublji smisao narodnog stvaralaštva.