Čemu sam naučila, živeći u Crnoj Gori

Možda je to bio hiljaditi put da sam izašla na šetalište. Ono se pružalo oko šest kilometara. Šetajući njime, moglo se videti i pesak, i kamene stepenice, i suncobrani na plaži. Ali najzanimljivije od svega – bilo je gledati more. Bilo je to isto vreme kao i u svim prethodnim šetnjama, ali more je ponovo bilo sveže i radosno. Igra oblaka nad vodom ili nad planinama, izmaglica i povetarac, promenljiva boja planina i vode – nepredvidivi i neponovljivi svaki put. I u njima se čitalo da je tako bilo i pre hiljadu godina.

U Crnoj Gori prirodno uranjaš u sebe, i što dublje uranjaš, to više otkrivaš crta koje te čine delom ove drevne kulture – sa njenim kamenjem u planinama i tvrđavama na moru, beskonačnom kafom s vodom na terasi i pričama o divovima i svecima. Počinješ da misliš ne ravno, već prostorno, kao ove planine – i shvataš da je to ono što si oduvek želela, ali što nije lako dostići u svakodnevici.

Penjući se svaki put uz kamene stepenice, osećaš to naprezanje i shvataš da sve u tebi funkcioniše drugačije nego ranije. Gledati vrhove planina, visoke kao zvezde – tera te da podigneš glavu i pogledaš malo dalje.

Delfini i male ribice plivaju u vodi, kamene statue žena gledaju ih sa stene. Ulice su uske, kao u filmovima o srednjem veku. Ljudi odjednom deluju jednostavno i domaće. Sve ide polako.

I odjednom, čuješ ih kako govore o istoriji, i shvataš da njihov govor slika sunčane prizore, krstove u krugu i zrake iz njegovog centra, a reči se uvijaju kao ornament.

Osećaj – da svi oni, pa čak i more – poznaju mene. Ne kao prolaznicu, već kao nekog ko se vratio. Ko je osetio da je nekada ovde već bio – osećajem.

Kamenje pod nogama videlo je mnoge. I tebe – takođe.

U početku to malo plaši. Tvoj racionalni deo traži objašnjenje: kakav je to čudan osećaj? Zašto baš ovde, među jednostavnim ulicama i zidinama, odjednom vidiš više? Ali svakim danom prestaješ da analiziraš – i počinješ da osećaš.

Ovde sve ide polako. I ti – takođe.

Sediš na terasi, piješ kafu s vodom. Za susednim stolom stariji čovek priča unuku priču – o divu koji je živeo na planini, slušao zvezde i znao da razgovara s vetrom. Ne shvataš odmah da to nije bajka, već priča ove zemlje, koja odzvanja u ljudima – kao Tesla – koji su ovde živeli ne tako davno. A takvih, ispostavlja se, ima i danas – samo nisu poznati. To je način gledanja na svet: ne samo očima, već šire – prostorno, uključujući i osećanja. Kroz dah mora i kamen. Kroz čašu vina u dlanu.

I postepeno se menjaš. Više ne želiš da žuriš. Ne želiš više da “postižeš”. Želiš da – budeš.

Počinješ da misliš prostorno, kao same planine. Svaki vrh – ne samo visina, već unutrašnja tačka gledišta s koje možeš videti sebe drugačije. Odjednom shvataš: nije sve potrebno rešiti. Ponekad je dovoljno samo penjati se – planinskom stazom, tim kamenim stepenicama, gde svaka stepenica – kao reč u molitvi drevnih, koji su hodali između litice i neba.

Postaje jasno – da reči nisu toliko važne. Shvataš zašto se ovde ceni jednostavnost. Zašto je kuća s vinovom lozom vrednija od vile s mermerom. Zašto deca pozdravljaju starije, a starci sede ispred kapija – ne zato što nemaju šta da rade, već zato što sve već imaju, i nemaju šta da izgube.

To je drugačiji ritam mozga i života. Život – dobar učitelj, a ne nadzornik.

Mislila sam ranije da, da bih bila svoja, treba da pročitam prave knjige, izgradim pravu tehnologiju, pravu verziju sebe. I to jeste tačno. Ali takođe – dovoljno je šetati pored mora, gledati planine i oblake. Delfini plivaju blizu, kao deca, ne znajući ko si. A ipak – veruju ti.

Živeći u Crnoj Gori, naučila sam da se odmaram – kao kod kuće.

Bez žurbe.Bez straha.Mirno.