Razgovor sa penzionisanim pravnikom iz Budve

Vlasnik (Đorđe): Dobro došla, koleginice iz daleka. Nadam se da si lepo stigla i da ti nije bilo teško da pronađeš kuću?

Rieltor (Ana): Hvala, gospodine Đorđe, sve je bilo u redu. I zaista, lokacija vam je odlična — tiho, a blizu mora.

Đorđe: Kao što vidiš, trudim se da sačuvam stari šmek Budve, kako bih zadržao ono malo dostojanstva što je ostalo od vremena kad se ovde još znalo red. Znaš, u Crnoj Gori se mnoge stvari ne rade onako kako bi se radile u Beču — ali ni kako bi se radile u Moskvi.

Ana (smeši se): U to sam se već uverila.

Đorđe: E pa, da znaš, ovde se više ceni kako nešto kažeš nego šta tačno kažeš. Čim prođeš prvi pozdrav i kafu, onda možeš da pređeš na posao. Ako odmah pređeš na temu para ili ugovora, misliće da si hladna i bezobrazna.

Bolje je da kažeš:

"Kako bih vam izašla u susret, gledala sam da nađem zakupce koji su kulturni, kao što ste tražili."

Ana: Da, trudim se da to uvek ublažim...

Đorđe: Nego što! Nije stvar samo u jeziku, nego i u načinu. Na primer, kad kažeš "nema problema", to kod nas zvuči kao da si završila razgovor.Bolje reci:

"Naravno, čim budem imala informacije, javiću vam."

Ana: Zapisujem...

Đorđe: I još nešto, što se tiče stanara. Kad ljudi imaju pse, mačke ili decu, obavezno postavi pitanje ovako:

"Da li je to stan koji biste koristili samo za sezonski boravak, ili planirate duže?"

Ana: Kako bih znala da li će im smetati buka, deca, komšije...

Đorđe: Upravo to. I što se tiče ogovaranja — to je lokalni sport. Ako stanari prave buku, ne zovi policiju — idi kod komšinice Milke iznad, ona će ti sve reći pre nego što iko prijavi.

Ana: Dakle, umrežavanje.

Đorđe: Kao što bi rekli stari, „bolje dobar komšija nego daleki advokat“. Mada ja sam bio i jedno i drugo.

Ana (smeje se): Hvala vam. Ovaj razgovor mi je vredniji nego mnogi seminari.

Đorđe: Samo polako, i uvek sa merom. Ako budeš slušala ljude kako govore, naučićeš više nego iz svake knjige.