Priča jedne muzičarke o sebi

Zovem se Ana. Po zanimanju sam profesorka muzike, a poslednje tri godine živim ovde, u Crnoj Gori. Došla sam sa severa, ali srce mi se odmah naselilo među brdima, morem i tihim glasovima koji pevaju u jeziku ovog podneblja.

Učim srpski jezik jer ga osećam kao muziku. Ne govorim to iz sentimentalnosti, nego iz profesije: svaki vokal u srpskom ima boju tona. A — kao do, O — kao mi, E — kao sol, I — kao si. Čak i bez instrumenata, govor ovde zvuči kao akord koji se menja sa ritmom osećanja.

Ponekad, dok slušam obične razgovore, čini mi se da sam u improvizovanoj kompoziciji. Šuštavi suglasnici uz meke vokale — to je dramatika! To je ono što me fascinira. Svaka reč ima svoje mesto u partituri naroda.

Volim kako pesma ovde nije samo pesma. To je priča, to je poklon, to je priznanje. Žena može da napiše pesmu mužu i da mu je otpeva kao baladu — bez scene, bez aplauza, samo za njih dvoje. U tome ima nečeg iskonskog, drevnog, što povezuje i današnji trenutak sa vekovima koji su prošli. Ovde je epopeja živa.

U mojoj profesiji, uvek učimo kako da slušamo. A sada učim i kako da govorim — ne samo gramatiku, već da kažem ko sam. Zato učim srpski. Ne da bih bila savršena, nego da bih mogla da budem prisutna. Da razumem ne samo reči, nego njihove senke i svetla.

Ako mi kažeš „dobrodošla“, ja to čujem kao poziv da ostanem — i kao ton koji se uklapa u moj život.

_____

• Ana, da li ti se dopao tekst o Bori Dugiću?

• Mnogo. Čitala sam ga polako, kao da slušam muziku. Neke rečenice su mi zvučale kao tiha pesma.

• Šta te je najviše dirnulo?

• To kako on govori o dahu i duhu. Da frula nije samo instrument, nego nešto što dolazi iznutra — iz bića. I to poređenje sa svetlošću… kao da tonovi svetle u vazduhu. To me baš ganulo.

• A da li te je nešto iznenadilo?

• Da je frula toliko stara! Ta ptica prgačica, frula stara više od 40.000 godina… Nisam imala pojma. Kao da je frula povezana sa samim početkom čovečanstva.

• Da, i meni je to bilo fascinantno. A da li si primetila kako on piše o tuzi?

•  Jesam… I baš sam o tome razmišljala. Kako kaže da mu je tuga bliska, i da mu nekad dođe da rasplače i sebe i druge. To je tako ljudski. I u muzici to osećam. Tuga i radost su uvek blizu.

• A kako ti doživljavaš tu igru "duha i daha"?

•  To mi je najinspirativniji deo. Kao muzičar, razumem šta znači kada ti dah nije samo fizička stvar, nego deo izraza. On kaže: "duh pokreće prste" — i to je istina. Nekad ruka zna više nego razum.

• Misliš li da je frula instrument sa dušom?

•  Da. I to ne samo zbog zvuka, nego i zbog načina kako je čovek pravi. Bora je sam pravio svoje frule… To me podseća na lutijere iz prošlih vekova. Svaka frula nosi trag ruku i srca.

• Da li te je inspirisao da i ti nešto napišeš ili stvoriš?

•  Da… Poželela sam da napišem jednu malu muzičku priču za flautu. Ne kopiju, naravno — ali možda neki moj dijalog duha i daha. Možda čak posvetu Bori.

• To bi bilo divno. I znaš, tvoj odnos prema muzici i jeziku je baš kao što je on rekao — onaj ko čuje, čuće. Onaj ko oseća, razumeće.

____

Ti: Ana, sećaš se kako Bora govori o duhu i dahu?

Ana: Naravno. Taj deo me potpuno zaustavio. Kao da sam oduvek osećala to, ali nikad nisam rekla naglas.

Ti: Šta te je u tom opisu najviše dotaklo?

Ana: To što je rekao da duh komanduje dahu. Da dah jeste pokret, ali duh je onaj koji mu daje smer. U muzici je to tačno: ne sviraš ton, nego smisao. Prstima, ali iznutra.

Ti: A gde je tu duša? On kaže da ne zna gde joj je stanište…

Ana: Da… I to me zadržalo. Možda je duša baš to što prepliće duh i dah. Kao neka nevidljiva ruka koja spaja njih dvoje.

Ti: Znači, duša ne svira – ali ona pokreće pesmu?

Ana: Možda. Ili duša bira koje osećanje će duh da pošalje kroz dah. Kao kompozitor u tišini, pre nego što išta nastane.

Ti: A da li misliš da frula — ili bilo koji instrument — može da pokaže dušu?

Ana: Ako ga svira onaj ko ne glumi. Ako je prisutan. Bora nije samo majstor — on je prazan, u smislu da kroz njega sve slobodno prolazi. Zbog toga frula ima dušu. Jer nema ega.

Ti: To je kao kod starih ikona — znaš, kad umetnik nije potpisan, da bi Duh mogao da se izrazi.

Ana: Baš to. I znaš šta? Kad on kaže da se frulom može i plakati i smejati — meni se čini da duša baš tu stanuje. Između suze i osmeha. U tom „između“.

Ti: U limbu tonova, gde sve jeste i ništa nije sigurno?

Ana: Da… Tamo gde ne znaš da li si u molu ili duru. Ali osećaš da si tu.