"Kulturista Coolturista u Budvi"

Odgledala sam sinoć ovu emisiju, "Kulturista Coolturista u Budvi", i moram priznati, ostala sam zamišljena. Živim ovde već osam godina, prodajem stanove i vile, mislila sam da Budvu poznajem u dušu – onu letnju, brzu, mondensku, i onu zimsku, tihu i uspavanu. Ali ovaj Boško, čovek sa strane, a opet nekako naš, pokazao mi je slojeve koje sam samo naslućivala.

Za moj posao, ovo je zlato. Shvatila sam da klijentima ne prodajem samo kvadrate sa pogledom na more. Prodajem im priču, deo duše ovog mesta. A da bih to mogla, moram da razumem kako ta duša diše.

Prvo, jezik. Svi govore naški, srpski, crnogorski, kako god. Nema forsiranja engleskog. Komunikacija je neposredna, topla, sa puno poštovanja, ali bez krute distance. Kad je Boško upoznao onu trudnu vodičicu Dadu, pa se našalio za stomak... to je taj momenat. Humor koji razbija led, koji od stranca odmah pravi poznanika. To je ključ. Kada razgovaram sa vlasnikom stare kamene kuće u Paštrovićima, ne treba da budem samo formalni agent. Treba da budem čovek, da se nasmejem, da prihvatim šalu. Time pokazujem da ih razumem.

Ona devojka Dada, vodič... ona nije samo pričala podatke. Pričala je legende, povezivala ih sa sobom, sa životom. Legenda o dve ribe – simbol Budve. Koliko puta sam to čula! Ali tek kad je ona to ispričala sa onim ličnim, šaljivim osvrtom na svoj ljubavni život, shvatila sam suštinu. Meštani ovde ne žive pored istorije, oni žive u njoj. Svaki kamen, svaka maslina ima priču. Kad mi stariji gospodin pokazuje kuću koju prodaje, on mi ne pokazuje samo zidove. On mi pokazuje gde mu se deda rodio, pod kojom maslinom se prvi put poljubio. Moram da slušam te priče, jer u njima je prava vrednost nekretnine. To je ono što moji bogati klijenti iz Rusije ili Evrope u stvari traže – autentičnost, nešto što novac ne može da kupi, a ja im to moram preneti.

A onda onaj Gojko, domaćin iz zaleđa... e, to je lekcija za mene. Čovek je stvorio raj u divljini. Njegov ponos nije arogantan. To je ponos čoveka koji ceni svoje korene, svoju zemlju, svoj rad. Kad kaže Bošku za svoju trpezu: "Ako bude dobro, vratićete se, a ako bude loše, vi ste moj drug pa ćete prećutati". To! U toj jednoj rečenici je sve. To nije pretnja, to je zavet poverenja. On mu kaže: "Ja ti dajem najbolje od sebe, verujem da si dobar čovek i da me nećeš obrukati ako nešto ne bude savršeno." To je ono što vlasnici očekuju od mene. Da budem njihov "drug". Da čuvam njihov dom kao svoj, da razumem šta prodaju – ne samo imovinu, već nasleđe, uspomene.

Zaključak za moj posao je jasan. Manje formalnosti, više srca. Slušati priče koje stoje iza zidova. Poštovati tradiciju. Govoriti njihov jezik, sa svim lokalnim nijansama. Shvatiti da reč "domaćin" ovde nije samo reč, već titula koja se zaslužuje. A poverenje se ne dobija ugovorom, već iskrenim, ljudskim odnosom.

Ovaj video me je podsetio da nisam ovde samo da bih zaradila novac. Ovde sam da bih gradila mostove između svetova. I tek kad budem zaista razumela dušu Budve, od plaže do zaleđa, od legende do tanjira, tek tada ću moći da kažem da sam u svom poslu zaista uspela.

Katarina, vaša Ruskinja iz Budve.

SCENA:

Terasa stare kamene kuće u zaleđu Budve. Popodne je, čuju se zrikavci. Na stolu su domaća rakija i kafa. Petar i Katarina sede.

Petar: (sipa rakiju) Izvolite, Katarina. Ovo je moja, domaća. Šljivovica. Da se okrijepite od puta.

Katarina: Hvala lijepo, gospodine Petre. Čast mi je. (nazdravlja) U zdravlje! Kakav pogled imate odavde... Vidi se cijela Budva.

Petar: (gleda u daljinu, sa sjetom) E, da... Vidi se. Mada, nije to više ona moja Budva. Mnogo se izgradilo. Ali ovo ovdje, ovo parče neba i kamena, to se ne mijenja. Ovo je đedovina.

Katarina: Upravo to. Kuća ima dušu, osjeća se. Ne prodajete vi samo zidove.

Petar: (pogleda je iznenađeno, ali sa odobravanjem) Tako je, ćeri moja. Drago mi je da to razumijete. Znate, ovu maslinu ovdje... (pokazuje na staro, kvrgavo stablo) ...nju je posadio moj prađed. Kažu, po onom starom paštrovskom pravilu, nije se mogao oženiti dok ne posadi makar petnaest maslina. Ova je bila prva. Ispod nje su se i vjenčali. Eto, to vam je priča.

Katarina: (pažljivo sluša, ne prekida ga) Divna priča. A tek ovaj kamen... Svaki je sigurno postavljen sa nekim razlogom.

Petar: Svaki, bogami. Moj đed je bio kamenorezac. On je gradio onu staru Citadelu što ste je gledali u onoj emisiji. Kaže, od ostataka kamena je ovu kuću podigao. Zato je ovako jaka, preživjela je i onaj zemljotres. Sve pamti ovaj kamen... I smijeh i suze. Zato mi je teško da se odvojim. Nije do para, razumijete...

Katarina: Potpuno vas razumijem. I ne brinite, moj posao nije da samo nađem kupca. Moj posao je da nađem nekoga ko će voljeti ovu kuću kao vi. Ko će razumjeti priču o maslini i vašem đedu. Moji klijenti ne traže samo luksuz, traže nešto pravo, nešto sa dušom. Neću dovesti nekoga ko će ovdje graditi stakleni soliter.

Petar: (smiješi se prvi put iskreno) E, to mi se sviđa. Kažu mi komšije, "Pazi se ti tih agenata, oni bi sve prodali." Ali vi... vi govorite naški. Ne mislim samo na jezik, nego... osjećate.

Katarina: Zato sam i htjela da dođem, da popričamo kao ljudi. Da osjetim ovo mjesto. Gledala sam sinoć baš jednu emisiju, "Kulturista". Bili su u Budvi. Onaj Gojko iz Krapine kaže: "Ako bude dobro, vratićete se, ako bude loše – vi ste moj drug pa ćete prećutati." Eto, ja bih voljela da budemo drugovi u ovom poslu. Ja ću čuvati vašu priču.

Petar: (klimne glavom, podiže čašicu) Dobro. Sviđa mi se to. Ti si, ćeri, dobar čovjek. Hajde da popijemo još po jednu, pa ćemo polako o detaljima. Važno je da se razumijemo.

Katarina: Tako je, gospodine Petre. Važno je da se razumijemo. Živjeli!

Analiza dijaloga:

• Jezik i ton: Katarina koristi lokalne izraze ("naški", "đedovina") i pokazuje da razume mentalitet. Ton je opušten, prijateljski, ali pun poštovanja.

• Slušanje: Ona ne dominira razgovorom, već postavlja pitanja koja otvaraju Petra i pušta ga da ispriča svoju priču, pokazujući iskreno interesovanje.

• Povezivanje: Pominjanjem emisije i citiranjem Gojka, ona stvara zajedničku referentnu tačku i pokazuje da ceni iste vrednosti – autentičnost i poverenje.

• Fokus na vrednosti, ne na novac: Ne priča o ceni, već o "duši" kuće i pronalaženju pravog "čuvara" za nju. Time direktno odgovara na Petrovu neizgovorenu brigu.

• Izgradnja poverenja: Kroz ceo razgovor, ona se postavlja ne kao prodavac, već kao partner i "drug", neko ko će štititi njegove interese i nasleđe. To je ključ uspeha u ovakvom okruženju.