Kratki razgovori s intuitivnom prijateljicom

1.

— Opet gledaš more?

— Da, ono je kao ogledalo — sve pokazuje.

— A meni izgleda samo plavo.

— To znači da tvoje oči još odmaraju.

— A tvoje?

— Moje rade stalno.

2.

— Zašto fotografišeš stare kuće?

— One pričaju više nego nove.

— Ali se raspadaju.

— I ljudi se raspadaju. A ipak su važni.

— Misliš da će to neko videti?

— Onaj kome treba, videće.

3.

— Zašto se smeješ lekarima?

— Zato što bih inače plakala.

— Ali trudili su se.

— Svako na svoj način: jedan je napisao papirić, drugi pušio nad teglama mleka.

— Oštra si.

— Samo se sećam da je život smešniji od smrti.

4.

— Šta znači „polako“?

— Lako, bez žurbe.

— A ako je hitno?

— Kod Crnogoraca ništa nije hitno.

— Čak ni prst?

— Čak ni život.

5.

— Jesi li stvarno rekla da smo Albanci?

— Jesam.

— A zašto?

— Da im bude lakše.

— Ali to nije istina!

— Istina je različita za svakoga.

6.

— Zar se ne bojiš rata?

— On je već ovde, u zidovima, travi, cevima.

— Ali odavno ga nema.

— Za zemlju vreme ide drugačije.

— A za ljude?

— Ljudi brzo zaboravljaju.

7.

— Zašto deca uvek trče napred?

— Zato što još ne znaju da mogu pasti.

— A mi znamo?

— Mi se sećamo.

— Pomaže li to?

— Samo smeta.

8.

— Zar ti nije vruće?

— Jeste, ali sam navikla.

— Kako možeš da se navikneš?

— Na sunce i na bol navikavaš se isto.

— A posle?

— Posle to nazoveš životom.

9.

— Voliš li ove ljude?

— Sve odjednom — ne. Ponaosob — da.

— A zašto se onda srećeš?

— Da imam kome da kažem „ne“.

— Čudna si.

— A je l’ život običan?

10.

— Zašto nisi išla noću?

— Zato što nas tamo niko nije čekao.

— Ali dete!

— On je mirno spavao.

— A ti?

— Čuvala sam tišinu.

11.

— Opet se šališ na račun Vorobey?

— A kako drugačije preživeti humoriste?

— Ali baka je bila dobra.

— Bake su uvek dobre.

— A ćerka?

— Ona živi na televiziji.

12.

— Da li ti se sviđa u Crnoj Gori?

— Kod mora — da.

— A u planinama?

— Tamo je previše tišine.

— I to je loše?

— To je strašno.

13.

— Deci govoriš „polako“, a sama žuriš.

— Zato što znam da je vremena malo.

— A oni?

— Oni misle da je beskonačno.

— Pa ko je u pravu?

— Niko.

14.

— Zašto pišeš?

— Zato što ću inače nestati.

— Ali to su samo reči.

— Reči čuvaju pamćenje.

— A šta je u tome vredno?

— Sve.

15.

— Jesi li srećna?

— Sada — da.

— A šta je za tebe sreća?

— More, deca i mogućnost da se smejem.

— A ako more nestane?

— Naći ću reku.