Kamena staza iznad Herceg Novog, ko ju je sagradio

Petar: E, ljudi, jeste li znali da ova kamena staza iza kompleksa potiče još iz rimskog ili austrijskog vremena?

Milica: Ma daj, Petre. To ljudi stalno pričaju, ali to jednostavno nije tačno. Nije ovo ni rimska ni austrijska staza.

Marko: Tačno. Cela ova planina je prepuna ovakvih kamenih staza i terasa. To su radili naši stari – meštani. Imaš ih svuda, od mora pa do najviših tačaka.

Milica: I nije to bilo lako. Trebalo je mnogo strpljenja, snage i umeća da se to napravi. Ali kad si svoj na svojoj zemlji – kad ideš po izvor, kad vodiš ovce, kad sadiš masline i grožđe – onda znaš da to radiš za svoju kuću, za svoje.

Petar: Pa dobro, ali otkud tolika upornost?

Marko: To ti je osećaj doma. Kad znaš da možeš preći planinu i doći do drugog sela, do mora, bez puta, samo stazom – to je sloboda. I to nije od juče. To osećanje postoji ovde još od vremena Ilira.

Milica: Da, naši preci su živeli od ove planine. Ovde su pasli koze i ovce, sadili nar i vinovu lozu. Terase koje vidiš – sve su to Iliri i njihovi potomci napravili. To se prenosilo s kolena na koleno.

Petar: A znači verujete da mnogi ovde nose ilirske korene?

Marko: Naravno! Ti koreni su baza današnjih južnih Slovena. Mi smo ovde kod kuće, u ovim brdima – više nego iko.

Milica: Austrijanci su bili ovde možda 40 godina. Njima nije bilo do povezivanja sela. Oni su gradili železnicu, vojnu infrastrukturu – sve u svom interesu. Čim su otišli, pruga je i nestala.

Petar: Aha… znači ova staza je naš zavičaj, a ne nasleđe okupatora.

Marko: Upravo to. Naše staze. Naše ruke. Naš kamen. Naša prošlost i budućnost.