BILJKA ČAJ (gajenje i priprema zelenog čaja)

Prošla je godina, dve, tri — a evo i četvrte — otkako imam Camellia sinensis, nekoliko sadnica biljke koja je kod nas poznatija pod imenom čaj.

Moram priznati da sam bila više nego strpljiva, s obzirom na to da se ova biljka prve tri godine apsolutno ne dira — pusti se da raste. A onda, nakon treće godine, može da se počne sa berbom.

I ja sam izdržala čak do četvrte, pa ću sada premijerno da joj oberem vršne listove.

Od tih nekoliko biljaka dobijaju se svi oni divni, fini i različiti čajevi koje poznajemo kao zeleni, crni, oolong i drugi. A razlika među njima je zapravo u dužini fermentacije kojoj su izloženi listići nakon branja.

Onako kako to rade Kinezi i Japanci, ni meni ručna berba neće predstavljati problem — jer, umesto onih predivnih kaskada prepunih zimzelenih zasada, ja imam tek nekoliko biljaka, pa će ih biti vrlo lako obrati.

Ali poenta je u tome da se kidaju vršni listići — čime se podstiče grananje biljke, a usput se dobije i najfiniji deo zelenog čaja.

Odlično mi je što su ove biljke cvetale proletos. Bilo je pravo iznenađenje videti krhke, bele cvetove na tako skromnim grančicama.

Moje sadnice sada ponovo cvetaju — kao da počinju ispočetka, nežno i tiho, bez žurbe. I to mi je možda i najlepši deo celog ovog iskustva: čaj nije samo piće. On je ritam. Ciklus. Strpljenje koje procveta kad mu dođe vreme.

...na granama su se pojavili neki cvetići.

Zbog toga ću sada biti veoma pažljiva, kako ne bih obrala prerano i te cvetove, već ću se fokusirati samo na vrhove — odnosno na vršne listove.

Ovaj posao sada deluje prilično grubo, dok ovako čupkam listiće, ali, valjda Kinezi i Japanci znaju kako to treba da se radi — jer to je tradicionalni način branja, a to je ručno branje.

I ono što se s pravom može postaviti kao pitanje jeste: Zašto odjednom berem ovoliku količinu lišća?

Zar ne mogu da uradim isto što i sa žalfijom, nanom ili nekom trećom biljkom — da izađem napolje, uberem par listića, prelijem ih vrelom vodom i odmah uživam u čaju?

Nažalost — ne.

Kada je reč o zelenom čaju, on se priprema na potpuno drugačiji način. Zahteva i vreme, i termičku obradu, i različite stepene fermentacije da bi se dobile različite vrste čaja.

Što će reći — ja ću se još prilično načekati pre nego što popijem svoju prvu šolju zelenog čaja.

Ali možda baš u tome i jeste čar.

U najkraćem — faze kroz koje lišće mora da prođe da bismo jednog dana popili svoju sopstvenu šoljicu zelenog čaja — izgledaju ovako:

Prvi korak mogu da štikliram — to je obavljeno.Lišće je obrano.

Sledi withering — proces omekšavanja listova kako bi se olakšao dalji tok obrade i kako bi se iz Camellia sinensis izvuklo ono najbolje.

Prvo ću oprati, posušiti i pažljivo preslušati.

Tako što ću listove rasporediti na lanenu krpu, koja će upiti višak vlage iz tople vode kojom sam ih prethodno isprala.

Da bih imala priliku da vidim — da li sam možda neku grančicu više ubola.

I koliko vidim — tu je i poneki pupoljak zalutao. Evo još jednog.

Da bi sve ovo bilo trajnije.

Sada ću pripremiti našu plaviću.

I najzad dolazim do te faze pod imenom withering, koja u firmama znači: staviti listove da uvenu.

Znači — oni moraju blago da svenu, kako bi omekšali za sledeći korak.

Zbog toga ću ih rasporediti na ovu mrežicu, koja je zgodna jer vazduh može da cirkuliše sa svih strana.

Srećom, danas je još jedan sunčan dan, pa će za ovo biti dovoljno oko dva sata — ovako, u prošaranoj hladovini ispod jabukovog drveta.

Listovi su sada postali zaista fini i nežni — nekako tanji, svilenkasti. I mogu da pređem na sledeću fazu, a to je zagrevanje.

Izložiću ih visokoj temperaturi, kako bih zaustavila proces oksidacije i time oblikovala ono što nazivamo — zeleni čaj.

Da bi ovo zaista ličilo na ono što se radi u Kini ili Japanu, ja ću zagrevanje uraditi na otvorenom.

Osim podloge za zagrevanje, tu je — naravno — šta drugo nego wok, u koji ću pažljivo istresti listiće.

I sada kreće upravo ta faza — zagrevanje.

U ovom trenutku, čitav wok je ispunjen lišćem. Međutim, ono će vrlo brzo da klone — da omekša i slegne.

A kada dehidrira, zapremina će se, naravno, drastično smanjiti.

Otprilike desetak minuta je potrebno da bi se postigla ova tekstura, odnosno izgled listića.

Još minut, dva — i završavamo i ovu fazu.

Prebacujemo se na četvrti momenat: neka vrsta kotrljanja, odnosno mešanja listića.

Znači, prestaje termička obrada, a listići se pažljivo mese — trljaju među prstima, kotrljaju, savijaju — kako bi se iz njih izvukao maksimum ulja koji daju ukus, miris i boju.

To je onaj trenutak kada čaj počinje da miriše kao čaj.

Zavijanje, oblikovanje, gnječenje, mešanje — to je ono što predstavlja sledeći korak.

Ovaj korak je izuzetno važan, zato što se upravo kroz postupak gnječenja, odnosno mešanja, oslobađaju sve one arome i ulja koja čine zeleni čaj toliko dragocenim.

Rolanje, rolanje, rolanje.Mešanje, mešanje...

I — na kraju — to bi bilo to.

Sledi poslednja faza — a to je sušenje.

Svaka od ovih faza je, naravno, vrlo važna — pa tako i ova. Jer, u zavisnosti od toga kako je lišće osušeno, zavisi i da li ćemo imati kvalitetan čaj, ili će se — jednostavno — pokvariti.

To znači da se lišće rasporedi u što tanjem, finijem sloju i ostavi na vazduhu, negde u miru, da se lagano osuši.

Bez žurbe.Bez vatre.Samo vreme i tišina.

Naravno — čist zeleni čaj i njegova aroma biće baš takvi, tihi i prirodni.

Međutim, s obzirom na to da ja volim da se doda nešto, jer zeleni čaj je prilično neutralan — nije baš onaj koji izaziva reakciju wow ili vroom — ja ću ovom čaju dodati latice ruže.

Rasporediću ih odozgo — naravno, latice onih cvetova koji mirišu — i zahvaljujući tome dobiću miks zelenog čaja i ruže.

Osim ruže, mogla bih, recimo, da upotrebim i ovu fuksiju, koja ima fantastičnu boju. Međutim, fuksija — nažalost — ne miriše.

Isto tako, dalija jeste jestiva, ali takođe nema neki spektakularan miris.

A s obzirom na to da je jesen — ova ružica je možda poslednje što je ostalo u bašti, a što može da podigne aromu mog zelenog čaja — da je iznese na visinu.

Ovako izgleda to što sam napravila, pre nego što se sasvim osuši i spremi za svoju staklenu teglicu.

Pretpostavljam da — iako nas deli kamera i daljina — svako ko voli da stvara može da oseti moje ushićenje koje doživljavam upravo sada.

Jer sam došla do trenutka koji je zaista — apsolutno nenadmašan.

Ono što sada preostaje jeste da sve ovo pažljivo ostavim na toplo mesto, ali ne na direktno sunce, kako bi mi ruža — koliko god moguće — zadržala ovu fantastičnu boju.

Znači: što suvlje i toplije mesto, ali bez direktne svetlosti, biće više nego dovoljno — zapravo, неопходно — da bi se ovo на крају претворило у нешто што једва чекам да пробам.

Listići čaja, baš kao i latice ruža, deluju potpuno suvo — što se može zaključiti, između ostalog, i po zvuku.

I — došlo je vreme da ih spakujem u porcelansku kutiju, koju sam nabavila baš za ovu posebnu priliku.

Međutim, kako sam čaj sušila na terasi — dakle, ne u dehidratoru — ne mogu biti sasvim sigurna da su listići potpuno suvi.

Ukoliko postoji viši procenat vlage, u zatvorenom sudu neminovno bi došlo do kvarenja, odnosno pojave buđi.

Da se to ne bi dogodilo, da bih to predupredila, upotrebila sam jedan provereni trik:

👉 u kesicu za čaj stavila sam malo sirovog pirinča.

Sirovi pirinač će pokupiti višak vlage, ukoliko ga uopšte ima. I sada mogu bezbedno da zatvorim kutiju sa ovim listićima — za koje iskreno verujem da su suvi.

Ali — što je sigurno, sigurno je.

Sada nema nikakve dileme da će ovo biti sasvim u redu.

Izgleda da sam ipak precenila kapacitet ove kutije — ali svakako, do vrha je puna, i to me zaista ispunjava neverovatnim ponosom.

Jer, ovo je moj prvenac kada je zeleni čaj u pitanju.

U međuvremenu, napravila sam još jednu turu čaja — koja se od ovog prvog razlikuje po tome što sam joj posvetila još više pažnje.

Nije bilo kamere, nije bilo ometanja sa strane — samo ja, veća površina, i duplo više vremena.

Rolala sam, mesila, gnječila listiće... i evo rezultata:taj drugi čaj je znatno tamniji, masniji na dodir, i deluje puniji.

Što znači da sam — verovatno — izvukla više ulja, a to je upravo ono što se traži da bi zeleni čaj bio zaista kvalitetan.

I sada, pošto ga ima prilično — spakovaću ga u kutijice koje sam spremila za poklone.

Jer lepše od pravljenja čaja, jeste — podeliti ga s nekim.

Ista godina — ali drugo godišnje doba.

Ipak, ista slika: biljka Camellia sinensis ponovo cveta.

Ovo je jesenje cvetanje, i gotovo na svakoj grani nalazi se poneki cvetić.

Moram priznati da me ovo više nego iznenadilo, jer sam — kao i mnogi — očekivala da je, poput ostalih Camellia, ovo biljka koja cveta jednom godišnje, i to u nekom prelaznom, zimsko-prolećnom periodu.

Međutim — evo ga, kraj septembra — i ona cveta iznova.

S obzirom na to da je priprema i konzumiranje čaja mnogo više od pukog uživanja čulima — да је то, заправо, filozофија i ritual —о темама као што су: kako napraviti oolong, puer, crni ili beli čaj —definitivno ću napraviti novu priču.

Jer to jeste izuzetno zanimljiva, a uz to i kompleksna tema,која би одузела превише времена за овај један једини видео-запис.

A čaj — заслужује пажњу.