A gde u Podgorici stari grad

„A gde u Podgorici stari grad?“ — pitali su me jednom. I to pitanje me je zbunilo. U svakom gradu Crne Gore postoji neki stari grad, ali s Podgoricom je sve drugačije. Podgorica je čudan grad.

Kada sam pre nekoliko godina prvi put došla u ovaj grad, nisam mogla da se oslobodim flešbekova. Podgorica me je do srži podsećala na neku čudnu mešavinu moskovskog stambenog naselja, predgrađa kao što su Reutov ili Oreho-Zuevo — i odjednom, dve ulice dalje — mali „Arbat“, kao iz druge dimenzije.

Pri drugoj poseti otkrila sam jedan dvospratni bar ispod mosta, i ispostavilo se da je veoma autentičan. Kasnije sam taj stil viđala na mnogim mestima u Crnoj Gori i Srbiji: svetli zidovi, stare fotografije, udoban nameštaj, i šarene stare knjige koje su ležale svuda okolo. Jedna od tih knjiga bila je skupo izdanje Istorije umetnosti, sa posvetom i predivnim reprodukcijama.

Dugo sam listala tu debelo ukoričenu knjigu, pokušavajući da shvatim celu zamisao tog mesta. Postepeno sam počela da osećam Podgoricu kao nešto drugačije od onoga što sam dotad znala.

Da, centar grada su uništili fašisti. Da, Sovjetski Savez je pomagao obnovu, i zato ti kvartovi podsećaju na Moskovsku i sovjetsku arhitekturu. Ali ipak — ljudi su sasvim drugačiji, i istorija je drugačija.

Onda smo otišli u Duklju — mesto puno hiljadugodišnje mistike. Moj unutrašnji glas je vrištao: „Nemoj da staješ ovde, ovde je detinjstvo proveo Dioklecijan — dželat prvih hrišćana. Kako je ova zemlja uopšte mogla da ga nosi? Toliko spaljenih, unakaženih, razapetih — među njima i dece i žena. Sve to na njegovoj savesti. Rimski car. Ništa osim gađenja ne mogu da osećam prema takvima. Očigledno je da prokletstvo leži i na njemu i na mestu gde su ostali njegovi tragovi.“

Ali poslednje putovanje imalo je iznenađujući obrt. Ovog puta konačno smo dobili odgovor na pitanje: „Gde je stari grad u Podgorici?“ I taj odgovor je bio — zapanjujući.

Odavno sam znala da treba pitati lokalce. Pišem Goranu: „Imate li neko mesto na umu gde može lepo da se prošeta?“ A Goran mi odgovara: „Gorica. Tamo je crkva Svetog Đorđa stara više od hiljadu godina i ima pešačka zona.“

Našli smo crkvu Svetog Đorđa na Guglu, došli do nje. Prelepa crkva — kao ogledalo u kojem se ogleda cela istorija ove zemlje. Sagrađena još u predromanskom stilu: spolja jednostavna kamena građevina sa zvonima iznad ulaza, a iznutra — na plavoj pozadini figure Hrista i svetaca u prirodnoj veličini. Imaš osećaj kao da ulaziš kroz nebeski portal i razgovaraš sa Hristom i svecima. To je bila i suština prvobitne hrišćanske umetnosti. Tako je izgrađena i najstarija sačuvana crkva Svetog Nikole u Solunu u Grčkoj, u III veku. Najranije hrišćanske i srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori zaista čuvaju direktnu simboličku naslednost — izgledaju isto i prenose isti smisao.

Crkvu Svetog Đorđa rušili su Turci (i neka onda niko ne govori kako su muslimani „deca Avrama“, kako poštuju Hrista kao proroka i da je Bog isti. Jer da je isti — ne bi rušili njegove crkve. Hristos je lečio i vaskrsavao. Oni ubijaju. Suprotno ponašanje. Nema razlike između rimskih pagana, inkvizitora i muslimana u ovom slučaju — ponašanje je antihristovsko). Crkva Svetog Đorđa rekonstruisana je i proglašena narodnim blagom još šezdesetih godina XX veka. Unutrašnji deo plafona zaista izgleda kao večna poruka — deo drevnog neba, sa Hristom i svecima.

U crkvenom dvorištu vide se veoma stari nadgrobni spomenici. Na jednom je čak urezana kraljevska kruna. Natpisi su toliko stari da je teško razaznati šta piše.

Ali ni tu nije kraj. Odmah iza crkve počinje prirodni park, gotovo divlji, ali sa biciklističkom stazom. Tom stazom se penjete na brdo, kroz mirise četinara, lekovitog bilja i smokava. Po letnjem danu — zaista idealno mesto za šetnju.

Kad se popnete na vrh, vidite Podgoricu iz potpuno drugačije perspektive. Zaista vidiš glavni grad Crne Gore. Iznad glave pevaju ptice, a ispod — terakotne krovove prelepih kuća, kako ovde vole da grade, među brežuljcima privatnog dela Podgorice.

I tada shvatiš: ovo je prava Podgorica. I ona raste. Sakrivena od tuđih pogleda.