20. Turistička agencija ili lično u konzulat

1. Prvi put u konzulatu

Ana: Prošlog leta sam išla u nemački konzulat, termin sam zakazala online, sve je bilo strogo po pravilima.

Sara: Ja se prvo raspitam: gde se ulazi, gde se plaća taksa, gde da fotokopiram, da ne lutam.

Milica: Mene je najviše zanimalo kako ljudi tamo odišu, da li su nervozni ili mirni, odmah sam "osetila" da će sve proći dobro.

Jelena: A mene je brinulo da li će sa mnom pričati pristojno ili samo kao sa brojem u sistemu.

Ana: Intervju je bio na engleskom, pitali su me o poslu, plati i planu puta, ništa filozofija, ali jasno i precizno.

Sara: Srpski se koristio samo na obezbeđenju, kad su proveravali ličnu kartu na ulazu.

2. Zakazivanje termina preko sajta

Sara: Ja sam za italijansku vizu sve uradila preko VFS sajta, klik, popuni, plati – samo da sistem ne padne.

Ana: Formular je bio potpuno na engleskom, ali imaš objašnjenja, ništa posebno teško ako pratiš redom.

Milica: Meni je smešno što uvek u poslednjem trenutku osetim: "Evo, sad će da se otvori slobodan termin" – i stvarno se otvorio.

Jelena: Meni je važnije da nigde ne slažem: tačna adresa, prava dnevnica, da nemam grižu savesti.

Sara: Sa konzulatom sam direktno pričala samo kad su mi mailom tražili još jedan papir, i to na engleskom.

3. Turistička agencija ili lično u konzulat

Jelena: Mi smo prvo htele preko turističke agencije, da nam sve oni srede.

Ana: Ali na kraju je ispalo da vizu svakako moramo lično da podnesemo, agencija samo sortira papire.

Sara: I još uzimaju svoju proviziju, a ja volim da imam kontrolu – bolje da sama odnesem dokumenta.

Milica: Ja sam pitala agenciju samo za "energetski nivo" – da li se kod te ambasade sve radi mirno ili je haos.

Jelena: U svakom slučaju, tamo gde se pojaviš lično, komunikacija je uglavnom na engleskom, ali u Beogradu često razumeju i srpski.

4. Koliko stvarno pričaju srpski u konzulatu

Sara: U španskom konzulatu su prvo krenuli na engleskom, a onda su, kad su čuli da sam iz Beograda, prešli na neki miks srpskog i španskog.

Ana: Da, mnogi službenici imaju osnovni srpski: "dobar dan", "sedite", "potpišite ovde".

Milica: Oku je bilo dovoljno da vidim osmeh službenice i da čujem "ništa se ne brinite", i odmah sam se opustila.

Jelena: Meni se dopalo što su se potrudili da mi objasne sporije, da ne pravim greške, to je bilo vrlo korektno.

Sara: Biografiju i plan puta sam ipak pričala na engleskom, to je standard.

5. „Biografija“ na intervjuu

Ana: U američkoj ambasadi su me pitali da ukratko ispričam svoj život: gde radim, koliko dugo, da li sam ranije putovala.

Milica: To je zapravo mala priča: ko si, šta te pokreće, zašto baš ta zemlja – ja sam se trudila da zvuči iskreno.

Jelena: Ja sam naglasila da imam odgovornosti u porodici i poslu, da ne ostavljam haos iza sebe, čini mi se da im je to bilo važno.

Sara: Pričala sam sve na engleskom, ali ako mi je neka reč zapela, ubacila sam srpsku, i službenik je uglavnom razumeo.

Ana: Poenta je da budeš konzistentan: ono što pričaš treba da se poklapa sa dokumentima.

6. Kada uopšte nema „pravog“ intervjua

Sara: Za grčku vizu skoro da nije bilo intervjua, više je bilo: „Dobar dan, dajte dokumenta, evo potvrda“.

Ana: Da, nekad te samo pitaju dve-tri stvari: kada putuješ i koliko dana ostaješ, i to je to.

Milica: Meni je to delovalo kao neka administrativna ceremonija, a prava priča se dešava iza stakla, u njihovom sistemu.

Jelena: Ipak, važno mi je bilo da budem ljubazna, da pozdravim na srpskom i zahvalim se, to je minimum kulture.

Sara: Tu je srpski baš dominirao na ulazu i sa obezbeđenjem, a engleski samo kod službenika koji uzima papire.

7. Jezik u mejlovima sa konzulatom

Ana: Kada sam slala mejl nemačkom konzulatu, pisala sam strogo na engleskom, sa jasnim naslovom i nabrojanim pitanjima.

Milica: Ja uvek dodam jednu rečenicu tipa: „Hvala vam na vremenu i razumevanju“, to mi zvuči ljudski.

Jelena: I pazim na ton – ne naređujem, nego pitam, jer znam da i oni rade pod pritiskom.

Sara: Jednom sam poslala na srpskom i engleskom u istom mejlu, pa su mi odgovorili samo na engleskom, to im je standard.

Ana: U svakom slučaju, za pisanu komunikaciju je engleski siguran izbor.

8. Popunjavanje formulara

Sara: Popunjavanje formulara je meni najdosadniji deo – adresa, broj pasoša, svaki datum posebno.

Ana: Ali baš tu se vidi racionalnost: ako grešiš u ciframa, posle ti sve uspori. Ja sam tri puta proverila svaki red.

Milica: Ja gledam da iza svakog podatka stoji priča – zašto baš taj hotel, zašto baš ti datumi, da mi sve „leži“ unutra.

Jelena: I da bude istina, čak i ako je malo komplikovanije objasniti – ne volim da se kasnije pravdam.

Sara: Formular je uglavnom na engleskom, ali su mi na šalteru na srpskom objasnili gde sam omašila jedno polje.

9. Finansije i izvod iz banke

Ana: Za vizu su tražili izvod iz banke, to je uvek osetljiva tema.

Sara: Meni je bitno da znam koliko tačno novca treba po danu, da mogu da isplaniram budžet.

Milica: Ja na to gledam kao na „pokazivanje poverenja“ – koliko si stabilna, da ne ideš tamo da se izgubiš.

Je lena: Službenica mi je na srpskom lepo objasnila: „Ne osuđujemo, samo proveravamo da li ste zaštićeni na putu“.

Ana: Na samom intervjuu su o finansijama pitali na engleskom, ali kratko i jasno.

10. Različiti stilovi konsulata

Milica: U italijanskom konzulatu je sve bilo nekako umetnički haotično, ali toplije.

Ana: U nemačkom je bilo superefikasno, ali hladno – brojevi, red, nikakvih improvizacija.

Jelena: U austrijskom su bili vrlo učtivi, naglašavali su pravila, ali uz osmeh.

Sara: A u grčkom je sve bilo praktično: „Imate ovo? Dobro. Nemate? Donesite sutra.“

Milica: Lepo je videti kako svaka zemlja prenese svoj karakter kroz to malo iskustvo u konzulatu.

11. Da li treba „priča o motivaciji“

Ana: U nekim konzulima su me pitali zašto baš taj grad, ne samo „turizam“.

Milica: Ja tu volim da ispričam autentično: šta me je inspirisalo, koje knjige, koje slike, da osete da nije „šablon“.

Jelena: Istina je da i njima verovatno dosađuju iste rečenice, pa se obradují kad čuju nešto iskreno.

Sara: Ali ne predugačko – oni imaju vremena za par rečenica, ne za esej.

Ana: Sve to uglavnom ide na engleskom, ali možeš da ubaciš po neku reč na srpskom, oni iz Beograda već znaju „ćevapi“ i „kafa“.

12. Kako se oblačiti za konzulat

Sara: Ja sam birala praktično: udobne cipele, ali pristojna haljina, da mogu da stojim u redu koliko treba.

Ana: Gledala sam da izgledam profesionalno, kao da idem na poslovni sastanak.

Milica: Meni je važno da odeća prati energiju: da se osećam kao „putnica“, ne kao učenica na ispitu.

Jelena: I da ničim ne provociram, da poštujem prostor, to mi je neka lična etika.

Sara: Niko nije komentarisao odeću, ali vidi se da uzimaju ozbiljnije kad ne dođeš u dukserici.

13. Čekanje u redu

Sara: U švajcarskom konzulatu smo čekale napolju skoro sat vremena, zato uvek nosim vodu i nešto da pojedem.

Ana: Ja sam za to vreme još jednom prošla kroz svoje odgovore u glavi, kao mini-skriptu.

Milica: Ja sam posmatrala druge ljude – vidiš ko je opušten, ko se boji, cela mala psihološka drama.

Jelena: Primetila sam da zaposleni izlaze i objašnjavaju red na srpskom, trude se da niko ne paniči.

Sara: Kad uđeš unutra, onda odmah prelaze na engleski, sve je brže.

14. Kada ti zatraže dodatna dokumenta

Ana: Jednom su mi poslali mejl da moram da donesem još jednu potvrdu o zaposlenju.

Sara: Ja bih se odmah pitala: „Gde to najbrže da izvadim i da ne moram dva puta preko grada?“

Milica: Meni je to delovalo kao test strpljenja – da li umeš da ostaneš mirna i samo završiš što traže.

Jelena: Odgovorila sam im ljubazno na engleskom, zahvalila se na obaveštenju, i donela sve traženo sledećeg dana.

Ana: Na šalteru su mi kratko, ali jasno na srpskom rekli: „Sada je sve u redu, čekajte odluku.“

15. Osećaj kad dobiješ vizu

Milica: Kad sam otvorila pasoš i videla vizu, imala sam osećaj kao da su mi otvorili još jedan prozor u svetu.

Sara: Ja sam prvo proverila datume i broj ulazaka, onako praktično: „Da li sve pokriva?“

Ana: Meni je bilo važno da vidim da li su stavili tačan period, jer sam imala i poslovne obaveze posle.

Jelena: A ja sam samo na kraju rekla: „Hvala Bogu“, i zahvalila se u sebi svim ljudima koji su mi pomogli.

Milica: I zanimljivo, ceo proces – engleski, srpski, formulari – svede se na taj jedan pečat.

16. Kako bi bilo da je sve na srpskom

Jelena: Ponekad se pitam kako bi bilo da je ceo proces na srpskom, da ne moraš ništa na engleskom.

Ana: Realno, standard je engleski, i dobro je da ga vežbamo, to svuda traže.

Milica: Ali mislim da bi mnogi bili opušteniji da bar prvi deo mogu da objasne na maternjem jeziku.

Sara: U Beogradu imaš taj miks: administracija i mejlovi na engleskom, a „logistika“ – red, ulaz, objašnjenja – često na srpskom.

Jelena: Za našu priču na času možemo lepo da prođemo obe varijante.

17. Odbijena viza

Sara: Znaš da je moja rođaka dobila odbijenicu, iako je predala sve papire?

Ana: Najčešće je to zato što im nešto u „logici priče“ ne štima: posao, finansije, prethodna putovanja.

Milica: Ona se osećala kao da su je lično odbacili, a to je samo sistem koji ne oseća nijanse.

Jelena: Ja bih na njenom mestu tražila objašnjenje, makar kratko, da znam šta da popravim sledeći put.

Sara: I da, sve je bilo na engleskom, čak i obrazloženje – to ume da bude teško za razumevanje.

18. Viza preko druge zemlje

Ana: Ja sam za letovanje u Španiji podnosila zahtev preko italijanskog konzulata, jer smo tamo prvo sletali.

Sara: To je ona šengenska logika: gde najduže boraviš ili gde prvi put ulaziš.

Milica: Zanimljivo mi je kako mapa sveta u njihovom sistemu nije ista kao na turističkoj brošuri.

Jelena: Službenica mi je strpljivo objasnila na srpskom: „Važno je gde zaista boravite, ne samo šta piše na karti“.

Ana: Intervju je opet bio na engleskom, ali sam sve razumela jer je struktura ista.

19. Telefonski poziv konzulatu

Sara: Jednom sam zvala konzulat da pitam za termin, i javila mi se žena koja je lepo pričala srpski.

Ana: Na telefonu često imaju lokalne zaposlene, ali te za zvanične informacije ipak šalju na sajt na engleskom.

Milica: Meni je taj ljudski glas preko žice puno značio, odmah se sve činilo manje strašnim.

Jelena: Pitala sam je i za pravila, i rekla mi je: „Molim vas, proverite još jednom na sajtu, tamo je poslednja verzija“.

Sara: Tako da – srpski ti otvori vrata, ali se na engleski uvek vraćaš.

20. Planiranje sledećeg leta

Milica: Ovo leto bih volela da odem negde gde vizu ne treba, samo da „slobodno dišem“.

Ana: A ja baš razmišljam da probam još jedan „ozbiljan“ konzulat, čisto da vidim kako funkcionišu drugačiji sistemi.

Jelena: Meni je važno s kim idem i kako se ponašamo – na granici i u konzulatu predstavljaš i sebe i svoju zemlju.

Sara: Šta god da izaberemo, znamo već: termin online, formular na engleskom, malo srpskog na ulazu, malo engleskog na intervjuu.

Milica: I onda ćemo opet na kafi da prepričavamo kako je koja prošla – svaka iz svoje perspektive.