🍦 Причица: Шта бих хтела у кафаници

Седеле смо мама и ја у кафаници. Ја сам гледала у мени и дуго размишљала.

— Хтела бих сладолед од ваниле.

— Не… ипак, хтела бих онај са јагодом.

— Ма не! Хтела бих онај велики, са три укуса!

— А за пиће… хтела бих сок од наранџе. Или лимунаду? Не! У ствари, хтела бих топлу чоколаду! ☕️

— А ти, мама, шта би ти хтела?

Мама се насмешила.

Конобар: Добар дан, шта желите?

Ана: Добар дан. Мама би хтела кафу са млеком.

Конобар: А ти, девојчице?

Ана: Ја бих хтела сладолед са јагодом… и топлу чоколаду… и још једну воду, молим вас!

🔹 Ова форма је љубазна и користи се када нешто наручујемо или лепо тражимо.

🔹 Девојчице користе „бих хтела“, а дечаци — „бих хтео“.

Када сам имао шест година, видео сам једну слику у књизи. На слици је била змија која гута звер.

У књизи је писало: змија гута плен, а после не може да се мрда шест месеци.

Ја сам тада нацртао свој први цртеж. Он је изгледао овако:

⬒

Питао сам одрасле:

— Да ли вас ова слика плаши?

Они су одговарали:

— Зашто бисмо се плашили шешира?

Али то није био шешир. То је била змија која је сварила слона!

Онда сам нацртао други цртеж — да се види шта је унутра.

Одрасли су ми рекли:

— Боље би било да се бавиш географијом, математиком и историјом.

И тако сам, са шест година, одустао од цртања.

Да сам имао подршку, ја бих наставио да цртам.Али нисам. Постао сам одрастао човек и научио да пилотирам авионом.

Кроз живот сам сретао много људи. Када бих показао свој први цртеж, увек бих питао:

— Шта видиш?

Ако би ми рекли:

— Видим шешир,

ја бих знао да не треба да им причам о змијама и слоновима.Са таквима не бих могао да разговарам озбиљно.

Related Posts