The playground in the park

Коротко:

• О чём: это сборник коротких рассказов о детях и их повседневной жизни — играх, дружбе, честности, умении делиться и помогать друг другу на площадке и в школе. В программе часто читают отдельные главы/отрывки.

• Кто автор: черногорский писатель Миленко Ратковић.

• Длинное или короткое: это небольшая книга (около 123–126 страниц) из коротких историй; каждая история — короткая. Издание: Podgorica, Narodna knjiga, 2007.

Јутро је сунчано, парк се буди.

The morning is sunny, the park is waking up.

Дјеца се окупљају на игралишту код љуљашки и тобогана.

Children gather at the playground near the swings and the slide.

Сваки долази са својом радошћу и жељом да се игра.

Everyone arrives with joy and a wish to play.

Лопта одскаче, точкови бицикла тихо шуште по стази.

A ball bounces, and bicycle wheels rustle softly on the path.

Наставница их подсјећа да се дијели и чека ред.

The teacher reminds them to share and wait their turn.

Мали Марко се плаши висине, али другари га охрабрују.

Little Marko is afraid of heights, but friends encourage him.

„Полако, ми смо ту,“ каже Ива и пружа му руку.

“Slowly, we’re here,” says Iva, offering him her hand.

Када настане расправа око лопте, дјеца бирају фер рјешење.

When a quarrel starts over the ball, the children choose a fair solution.

Играмо прво једну утакмицу по вашим правилима, па једну по нашим.

“We’ll play one match by your rules, then one by ours.”

На клупи одмара бака и гледа унуке са осмјехом.

A grandmother rests on the bench, smiling at her grandchildren.

Дјечак сакупља папириће — игралиште мора остати чисто.

A boy collects bits of paper—the playground must stay clean.

Птице скакућу по трави, а ми не газимо младе цветове.

Birds hop on the grass, and we don’t step on the young flowers.

Ново дјевојчица стиже стидљиво; позивамо је у игру.

A new girl arrives shyly; we invite her to join.

Убрзо се смех мијеша са звуком љуљашки.

Soon laughter mixes with the creak of the swings.

Сви учимо да је другарство најбоља игра.

We all learn that friendship is the best game.

Сунце полако тоне, вријеме је за полазак кући.

The sun slowly sets; it’s time to go home.

Уморни, али срећни, обећавамо да ћемо се сутра опет срести.

Tired but happy, we promise to meet again tomorrow.

Игралиште у парку остаје тихо, чувајући наше тајне.

The playground in the park grows quiet, keeping our little secrets.

____

Жута лопта се једног јутра појавила на игралишту.

A yellow ball appeared on the playground one morning.

Нико није знао чија је, али сви су је желели.

No one knew whose it was, but everyone wanted it.

„Хајде да играмо заједно,“ предложи Марко.

“Let’s play together,” Marko suggested.

Ива донесе креду и нацрта линије за гол.

Iva brought chalk and drew the goal lines.

Прво смо договорили правила: без гурања и без вике.

First we agreed on the rules: no pushing and no shouting.

Киша је почела ситно да роси, али ми нисмо одустали.

A light rain began to drizzle, but we didn’t give up.

Лопта је скакутала по барицама и правила кругове.

The ball hopped through puddles and made ripples.

Када је Лука пао, сви смо стали и подигли га.

When Luka fell, we all stopped and helped him up.

„У реду сам,“ насмејао се и наставио да трчи.

“I’m okay,” he smiled and kept running.

Гол је палакао тихо, као да се стиди победе.

The goal net rustled softly, as if shy about the victory.

На крају смо лопту обрисали мајицама и ставили је под клупу.

In the end we wiped the ball with our shirts and placed it under the bench.

„Чуваћемо је за сутра, за све нас,“ рекла је Ива.

“We’ll keep it for tomorrow, for all of us,” Iva said.

Сунце је изашло иза облака као медаља после трке.

The sun came out from behind the clouds like a medal after a race.

Путем кући свако је носио по један део радости: смех, креду, мокре патике.

On the way home everyone carried a piece of joy: laughter, chalk, wet sneakers.

А жута лопта је чекала тихо, знајући да ће се другарство вратити.

And the yellow ball waited quietly, knowing that friendship would return.

___

Под великим кестеном игралиште је имало своју хладовину.

Under the big chestnut tree, the playground had its own shade.

Тамо смо склањали флашице с водом и ранчеве.

There we tucked our water bottles and backpacks.

Јована је донела конопац и предложила скакање у ритму.

Jovana brought a rope and suggested we jump in rhythm.

„Ко погреши, стаје да навија друге,“ договорисмо се.

“Whoever misses a step cheers for the others,” we agreed.

Када је ветар заталасао лишће, чинило се да нам плеше.

When the wind rustled the leaves, it felt like they were dancing for us.

Мали Петар је био стидљив и држао се по страни.

Little Petar was shy and kept to the side.

Јована му пружи крај конопца: „Хајде, ти броји!“

Jovana handed him the rope end: “Come on, you count!”

Он је бројао јасно, а ми смо скакали све боље.

He counted clearly, and we jumped better and better.

Када је конопац дирнуо Јованину ципелу, сви смо се насмејали.

When the rope tapped Jovana’s shoe, we all laughed.

„Моја грешка, сад ја навијам!“ викну она весело.

“My mistake, now I’m the cheerleader!” she shouted happily.

У паузи смо покупили опало лишће и направили круг боја.

During the break we gathered fallen leaves and made a circle of colors.

Старали смо се да ништа не ломимо — дрво нам даје хлад.

We took care not to break anything—the tree gives us shade.

Пред полазак смо оставили малу поруку кредом: „Хвала, кестене.“

Before leaving we wrote a small message in chalk: “Thank you, chestnut.”

Сенка је постала тиша, као да је разумела.

The shade grew quieter, as if it understood.

Понели смо кући и ритам и храброст малог Петра.

We took home both the rhythm and little Petar’s courage.

Сутра ћемо опет доћи — сенка кестена чува наше кораке.

Tomorrow we will come again—the chestnut’s shade keeps our steps.