top of page
Search

Spiralna evolucija značenja i forme reči sa korenom set u srpskom jeziku

  • Writer: elenaburan
    elenaburan
  • Aug 10, 2025
  • 29 min read

Analitički esej o spiralnoj evoluciji korena SET u srpskom jeziku

reči sa korenom set u srpskom jeziku

 

Elena Buran

 

O autoru

Elena Buran — kognitivni i socijalni psiholog, psiholingvista i tvorac IPER

tipologije.

Kontakt: Verbs-Verbi.com 


 

Uvod

Jezik se neprestano razvija kroz dinamičan proces koji podseća na spiralnu evoluciju – značenja reči se transformišu, granaju i vraćaju starim pojmovima na nove načine. U srpskom jeziku zanimljiv primer takve “jezičke spirale” jesu reči zasnovane na korenu set/sed. Ove reči, iako dele zajedničku osnovu, poprimile su raznolika značenja: sedeti (sedeti, sesti – vezano za sedenje), poseta (posetiti – obići, posetiti nekoga), osetiti (osećati – percepcija, doživljaj), setiti (se) (setiti se – sećanje), podsetiti (podsećanje), naselje (naseliti – nastaniti se) i dr. Na prvi pogled, teško je povezati kako “sedenje” ima veze sa “osećanjem” ili “posećivanjem”, ali upravo tu leži složenost evolucije značenja. U ovom eseju analiziraćemo spiralni razvoj forme i značenja ovih reči i povezati ga sa principima i univerzalnim obrascima koji se primećuju u fizici, hemiji, matematici, jer se reči formiraju kao neuronske mreže - uz učešće iste fizike, hemije i mogu se matematički opisati kao procesi inteligencije – fazama haosa, traženja, kognitivne kristalizacije i uspostavljanja odnosa. Pokazaćemo kako jezik odražava energetske i informacione tokove u svesti i ponašanju ljudi, kroz četiri funkcije svesti (intuitivnu, racionalnu, etičku, praktičnu) i četiri faze ponašanja (haos, traženje, stereotipizacija, pasivna automatizacija prema V. Rotenbergu). Takođe ćemo razmotriti metod za procenu “broja semantičkih generacija” nekog korena (analogno genetskim mutacijama) i dotaknuti se drevnosti i arhetipske prirode jezičkih elemenata poput vokala (kao nosilaca osećaja) i glasovnih transformacija (npr. k→c→š, z→ž) kao iterativnih faza semantičke dramatičnosti. Na kraju, osvrnućemo se i na neurosemiotičke i kognitivno-energetske osnove koje podržavaju ovu spiralnu logiku evolucije jezika.


Koren set i mreža značenja u srpskom

Najpre, pogledajmo konkretne primere reči koje sadrže koren set (odnosno sed u nekim oblicima) i njihova značenja u savremenom srpskom jeziku:

  • sedeti – “biti u sedećem položaju” (radnja sedenja; stanje mirovanja u položaju sedeći).

  • sesti – “preći iz stajaćeg u sedeći položaj, posaditi se” (trenutak radnje sedenja).

  • sedeći – pridev od sedeti, “onaj koji sedi” ili gerund (“sedeći na stolici, posmatrao je…”) – opisuje radnju u toku.

  • naselje / naseliti – naseliti znači “sesti na mesto - uz dodatak sufiksa aktivnog participa -l, kao u „osesti na mesto - seliti”, a naselje je “mesto gde su ljudi naseljeni, nastanjeni” (selo, grad, ili bilo koja zajednica gde su se ljudi “ustalili”). Ova reč doslovno sadrži sel (što je povezano sa sed – imati stalno mesto, sedlo kao koren za “sedište, mesto za sedanje”) (Praslovenski etimološki izvori). Ideja je “posaditi sebe na neko mesto” radi trajnog boravka.

  • poseta / posetiti – “obići nekoga, doći u goste” ili “obići neko mesto”. Sadrži set u sebi, ali bez slova d (poseta, posetiti). Istorijski, ovo je takođe povezano sa praslovenskim izrazom posětiti u značenju “svratiti, doći kao gost” (Derksen, 2025). Konceptualno, možemo ga rastaviti na po- (prefiks za dovršenost ili kratko trajanje) + setiti u starijem značenju “smestiti se kod nekoga nakratko”. Drugim rečima, posetiti prvobitno znači “kratko se posedeti kod nekoga” – otuda poseta kao čin odlaska nekome i zadržavanja (sedenja) na kratko. Danas, reč poseta više ne asocira direktno na sedenje, ali ova veza je ostala zapisana u samom korenu reči.

  • setiti se – “prisetiti se, dozvati u sećanje nešto iz prošlosti”. Ova reč označava mentalnu radnju, potpuno različitu od fizičkog sedenja, ali videćemo da postoji posredna veza. Zanimljivo je da setiti se u srpskom ima i varijantu sećati se (ijekavski: sjetiti se), a povezano je sa imenicom sećanje (uspomena, pamćenje). Etymolozi navode da je setiti se proisteklo iz pojma sjeta – stara reč koja označava “blagu tugu i čežnju povezanu sa sećanjem na nešto drago ili izgubljeno” (DatSemShift Database). Ali vidimo da je ovo opet želja da se sedi ili poseti davno i dobro poznata mesta, koja su možda daleko. To takođe može značiti "po/do/pod/od/osecanje" osećanja kao reakcije na određenu misao. Dakle, setiti se je jezički potomak emocionalno obojene ideje sećanja.

  • podsetiti – “prizvati nekome u sećanje nešto što je zaboravio, napomenuti” – doslovno pod-setiti znači “staviti (podmetnuti) ponovo set (sećanje) ispod nekog pojma”. Ova reč jasno pokazuje da je -setiti shvaćen kao “sećati se”, jer podsetiti deluje na domen pamćenja - mentalne posete.

  • osetiti / osećati – “percipirati čulom ili intuicijom, osetiti na svojoj koži ili u duši”. Ovde prefiks o- sugeriše obuhvatanje ili dobijanje nečega. Osetiti je nastalo od setiti (sećanja) prelaskom u domen opažanja: kao da nešto što postoji “u sećanju/umu” prelazi u čulni utisak. Lingvistički dokazi pokazuju da osetiti u srpskom jeste derivirano od setiti se; u stvari, dodavanjem prefiksa o- reč setiti menja značenje sa “setiti se (nečeg u sećanju)” na “osetiti (nešto na sebi, primiti utisak, kao “nešto je selo na mene - na moju kožu, na moj um, na moje srce”)” (DatSemShift Database). Tako se semantička sfera premestila iz prošlosti (pamćenja) u sadašnjost (čulnog doživljaja).


Na ovim primerima vidimo mrežu značenja koja se prostire od konkretnog fizičkog čina (sedenja) do apstraktnih mentalnih i čulnih radnji (osećanja, sećanja, posećivanja). Svi ovi pojmovi mogu se shvatiti kao različite “tačke” na spiralnoj putanji jednog iskonskog koncepta. Indoevropski pra-koren sed- značio je “sedeti, ostati na mestu” (Mitchener & Nowak, 2004), od koga su u raznim jezicima nastale reči za sedenje, stajanje, ali i za naseljavanje (sed-lo → sedlo kao sedište, sed → lat. sedere, eng. sit, seat, slov. sěděti (Derksen, b.d.) Međutim, jezička spirala nije ograničena na jednu ravan: videli smo da je sed u slovenskom vremenom dao i reči koje se odnose na kretanje (npr. šetati-hodati!). Naizgled paradoksalno, postoji teorija da je slovenska reč hodъ (“hod, kretanje”) etimološki povezana sa PIE sed- preko posrednog značenja “sedeti u kolima = putovati” (Derksen, b.d.). Drugim rečima, “sed” je toliko drevan i plodan koren da je kroz više semantičkih generacija mogao da proizvede čak i svoju suštu suprotnost (od sedenja do hodanja), prateći logiku: “sedeti (mirno)” → “šetati” i “sedeti u kolima” → “ići kolima (putovati)” → “ići (išao)”. Ovakvi lanci transformacija ukazuju na spiralni tok značenja: osnovno značenje rotira se kroz različite kontekste, svaki put donekle udaljavajući ali i dalje povlačeći nit od ishodišta.


Faze evolucije značenja: od haosa do kristalizacije

Da bismo razumeli kako dolazi do ovako dramatičnih skokova u značenju, možemo ih uporediti sa fazama kroz koje prolaze sistemi u fizici i hemiji. Nauka o kompleksnim sistemima govori o prelasku od haosa ka redu, o samoorganizaciji i kristalizaciji struktura iz prvobitnog nereda (Jung-Beeman et al, 2004: Лифшиц & Питаевский). Slično tome, jezički razvoj jednog pojma možemo zamisliti kao prolazak kroz nekoliko faza:


1.     Faza haosa (nereda) – U početku, upotreba neke reči može biti nesređena ili višeznačna. U ranoj fazi evolucije značenja, reč može da pokriva vrlo širok ili fluidan pojam. Kod korena sed u pra-jеziku, možda je pokrivao splet značenja vezanih za položaj, boravak, kretanje, identitet (“svoj”) i dr. – svojevrsnu “smjesu” pre nego što su se značenja razdvojila. U ovoj fazi vlada neodređenost i ambigvitet, slično kao što su čestice gasa u haotičnom kretanju. Male promene ili konteksti mogu nepredvidivo da menjaju kako se reč razume – sistem je osetljiv na inicijalne uslove. Lingvističke teorije evolucije jezika pokazuju da jezici tokom istorije prolaze kroz drastične i nepredvidljive promene, gde se nagomilavaju sitne varijacije i interakcije sa drugim jezicima (Mitchener & Nowak, 2004). U toj ranoj “gasovitoj” fazi, značenje reči set moglo je obuhvatati sve od fizičkog sedenja do mentalnog doživljaja, bez jasnih granica.


2.     Faza traženja (eksploracije) – Iz početnog haosa, jezik (odnosno govornici) počinje traženje stabilnijih značenja. Različite metaforičke i metonimijske upotrebe reči se isprobavaju – na primer, “sedeti” se metaforično primenjuje na koncept “ostati, boraviti”, što vodi ka “naseliti se”. Ili, koncept “setiti se” traži novu primenu pa prelazi u “osetiti” (kada se želi izraziti unutrašnji doživljaj). U ovoj fazi je aktivna kreativnost jezika – mnoštvo sinonima, varijacija, prefiksa i sufiksa se kombinuje sa korenom. To je analogno fazi tečnog stanja u fizici: elementi se slobodnije kreću nego u kristalu, ali ipak postoje lokalne veze i klasteri koji se stalno formiraju i raspadaju. U jeziku, to znači da reč dobija nove kolokacije i eksperimentalna značenja. Govornici “osećaju” da reč može poneti neku novu nijansu i iskušavaju je u novim kontekstima. Ova faza takođe uključuje intuitivno prepoznavanje obrazaca – npr. shvata se da je iskustvo sećanja i iskustvo čulnog opažanja srodno po tome što oboje podrazumevaju subjektivni doživljaj sa sličnim funkcionalnim dejstvom, kako spolja tako i iznutra - „Oblak je seo na planinu, kao tuga na srce“; tako nastaje ideja da se “setiti” i “osetiti” mogu povezati. Ovu vrstu aktivnosti možemo uporediti i sa pretraživanjem energetski povoljnijih stanja u hemiji: sistem pretražuje konfiguracije, ponekad nasumično, ponekad kroz vođene interakcije, da bi našao stabilniji oblik.


3.     Faza kognitivne kristalizacije – Nakon perioda traženja, jedno od novih značenja ili oblika reči kristalizuje se u svesti govornika. To znači da određena upotreba postaje dovoljno korisna i razumljiva da se ustali kao fiksirano značenje. Na primer, posetiti se jasno razdvojilo od sedeti i sada čvrsto znači “obići nekoga ili nešto”; osetiti se ustalilo da označava fizički ili emotivni osećaj, odvojeno od setiti se koje je zadržalo značenje pamćenja. Kristalizacija podrazumeva da je došlo do kognitivnog uređenja – um je formirao novu “kristalnu rešetku” koncepta. U hemijskoj analogiji, to je poput prelaska materije iz tečnosti u kristal: čestice nalaze stabilna mesta u strukturi i više se ne kreću slobodno. U kognitivnom smislu, naše misli i pojmovi postaju jasni i fiksirani – postoji i fraza “kristalisati misli” koja se koristi za proces raščišćavanja i fiksiranja ideja (Jung-Beeman et al, 2004). U ovoj fazi reč ima definiciju koju svi razumeju i koja se može naći u rečniku. Možemo reći da se energetski sistem “ohladio” – fluktuacije su smanjene, a entropija (neizvesnost značenja) drastično je opala. U slučaju korena set, imamo sada odvojene, specifične koncepte: sed = fizičko sedenje, set/seć = pamćenje, oset = čulni osećaj, poset = odlazak nekome, nasel = trajno smještanje. Svaki je postao kristalno jasan u svojoj osnovnoj upotrebi.


4.     Faza uspostavljanja odnosa (mreže značenja) – Kada je novo značenje kristalisano, ono ne ostaje izolovano: počinje uspostavljanje odnosa sa drugim rečima i pojmovima u jeziku. Ova faza podrazumeva integraciju novonastalih “kristala značenja” u širu mrežu semantičkih odnosa. Reči dobijaju sinonime, antonime, ulaze u fraze i kolokacije, povezuju se sa emocionalnim i pragmatičkim konotacijama. Ovo možemo uporediti sa formiranjem hemijskih veza ili mreže kristala – posle kristalizacije, kristali mogu da formiraju nakupine, ili da stupaju u interakcije sa drugim supstancama (Лифшиц & Питаевский, b. d.). U jeziku, na primer, osetiti ulazi u relaciju sa percipirati, čuti, namirisati, doživeti i gradi polje reči za opažanje; setiti se ulazi u polje reči za pamćenje (pamtiti, sećati se, prisećati se), poseta ulazi u relaciju sa obilaženje, gost, domaćin, itd. U ovoj fazi je važno istaći uspostavljanje hijerarhija i prototipova (Лифшиц & Питаевский, b. d.).: jedno značenje postaje centralno, a druga eventualna značenja reči (polisemija) raspoređuju se oko njega. Na primer, glagol osećati može značiti i “imati mišljenje” (“osećam da to nije u redu”), ali to sekundarno značenje se organizuje oko primarnog čulnog značenja – dakle, polisemija se uređuje.


Kada ove faze prikažemo kao celinu, vidimo spiralni tok: iz jednog ishodišta (npr. osnovnog konkretnog značenja) kroz haos i eksperimentisanje nastaje novo uređenje značenja, koje se potom integriše u sistem jezika. Međutim, proces tu ne staje – spirala se može nastaviti. Na primer, jednom kada je osetiti zadobilo značenje “percipirati”, ta reč dalje može dobiti kolokacije tipa osetiti (se) uvređenim = “emocionalno reagovati” ili osetiti nekoga = “namirisati ili naslutiti prisustvo”. Svaka od tih novih upotreba opet prolazi manje-više kroz slične faze u mikro-spiralama značenja. Jezik, kao samoorganizujući system (Лифшиц & Питаевский, b. d.), uvek osciluje između faze haosa (kada se pojavi nova upotreba ili neologizam pa vlada neizvesnost) i faze novog reda (kada se ona ustali). Ta dijalektika haosa i reda (Лифшиц & Питаевский, b. d.) odslikava se i u našem kognitivnom doživljaju – često kada pokušavamo da formulišemo novu misao ili pojam, doživimo period konfuzije, “traženja pravih reči”, da bi se najzad misao iskristalisala u jasan iskaz. Jezik kolektivno prolazi kroz isto to, samo na većem vremenskom i društvenom sklopu.


Energija svesti i četiri funkcije u jeziku

Spiralna evolucija jezika odražava i funkcije naše svesti i način na koji se energija informacija kreće kroz psihu. Psihologija (pogotovo Jungova teorija) razlikuje četiri osnovne funkcije svesti: intuitivnu, racionalnu (misaonu), etičku (osećajnu) i praktičnu (čulno-opazajnu) (Buran et al, 2025). Svaka od tih funkcija igra ulogu u stvaranju i evoluciji jezičkih značenja:

  • Intuitivna funkcija (intuicija) – odnosi se na naslućivanje, uviđanje mogućnosti i obrazaca izvan neposrednih čula (Buran et al, 2025). U jezičkoj evoluciji, intuicija je pokretačka snaga u fazi traženja: govornici intuitivno osećaju da neka reč može da ponese novo značenje ili da povežu dva naizgled udaljena pojma. Npr. intuicija je verovatno odigrala ulogu kada su ljudi počeli koristiti “osetiti” da opišu unutrašnji doživljaj: naslutili su sličnost između “sećanja na nešto drago” i “osećanja nečeg prijatnog” – oba su subjektivna, suptilna stanja. Intuicija “spaja tačkice” i prelazi praznine u značenjima, što na jezičkom planu znači stvaranje metafora i arhetipskih veza. U spirali, intuicija je sila koja gura liniju napred, ka novom krugu značenja, čak i dok stara značenja još nisu logički povezana.

  • Racionalna funkcija (mišljenje) – obuhvata logičko analiziranje, strukturu i kategorizaciju (Buran et al, 2025). U jezičkoj spirali, ova funkcija postaje dominantna u fazi kristalizacije i uspostavljanja reda. Kada se novo značenje pojavi, racio ga analizira, definiše i smešta u sistem. To vidimo kroz standardizaciju jezika: lingvisti, ali i sami govornici nesvesno, počnu da prave razliku “X znači ovo, a Y znači ono”. Racionalna funkcija stvara kategorije – tako je koren sed razdvojen na kategoriju fizičkih radnji (sedeti, sesti), kategoriju emocija/osećaja (osećati, osećanje), kategoriju sećanja (sećati se, sećanje) itd. Ova analiza je nužna da bi komunikacija bila jasna i nedvosmislena. Kognitivno, tu se troši mentalna energija na oblikovanje pojma i uklapanje u postojeću šemu znanja (razvoj novih neuronskih mreža koristeći moždane ritmove i hranljive materije). Možemo reći da je to momenat kada se “informacioni tok” koji je intuicija razgranala sada struktuira u uređen oblik – informacija se organizuje kao kristalna rešetka značenja.

  • Etička funkcija (osećanje vrednosti) – kod Junga, “Feeling” funkcija se odnosi na prosuđivanje prema vrednostima i empatiji, a ne na prolaznu emociju (Buran et al, 2025). Nazvali smo je ovde etičkom, jer ona ocenjuje da li je nešto dobro, lepo, poželjno, kako utiče na druge. U jeziku, ova funkcija utiče na konotacije osećanja među ljudima - odnos i takve boje značenja. Kada se reč osetiti ustalila, etička funkcija je doprinela tome da osećaj postane povezan sa subjektivnim vrednovanjem (“imati osećaj za pravdu” – ovde osećanje vodi moralnu procenu). Reči dobijaju pozitivne ili negativne valere: zanimljivo je da čak i glasovi u reči nose emotivnu težinu – na primer, samoglasnici mogu zvučati kao skala osećanja, uporedite: do (A), mi (O), sol (E), si (I), do (ju) (Buran, 2025). Otpevajte samoglasnike i videćete da one mogu imati inherentnu emotivnu vrednost. Tako recimo setiti (sa “e”) sa dramatičnom potragom, dok osetiti (takođe “e”) je neutralnije, ali žalost (sa “a” i “o”) zvuči otvoreno i duboko, tuga (“u”) zvuči turobno. U našem skupu reči, poseta (e) deluje kao potraga za dostizanjem poznatog položaja, dok sećanje (e) može biti potraga za uspostavljanjem unutrašnjeg položaja, ali sēta (sijeta) – stara reč za melanholiju – već nosi specifičnu tugaljivost (Buran et al, 2025).


Etička/osećajna funkcija dakle utiče na to koji unutrašnji osećaj povezujemo sa značenjem i kakvu vrednost povezujemo sa značenjem reči. U evoluciji jezika, ona “harmonizuje” nove upotrebe – ako neka nova metafora deluje uvredljivo ili neprikladno, društvo je odbacuje (npr. nećemo reći “posetio me bol u leđima” jer personifikacija bola tako zvuči čudno i neželjeno; radije kažemo “uhvatio me bol”). S druge strane, ako neka inovacija lepo rezonuje sa kolektivnim osećajem, biće prihvaćena.


Tako je u srpskom izrasla poetična fraza “setna pesma” (pesma koja budi setu/tugu) – reč setan je retka, ali nosi bogatu emotivnu boju (kombinuje i sećanje i tugu). Ta rezonancija osećanja pomaže da izraz zaživi. Dakle, etička funkcija osigurava da jezička spiralna putanja bude usklađena sa ljudskim vrednostima i osećanjima.

  • Praktična funkcija (senzorna, čulna percepcija) – odnosi se na čulno opažanje stvarnosti, konkretne i praktične aspekte iskustva (Buran et al, 2025). U jeziku, to je povezano sa doslovnim, konkretnim značenjima i upotrebama reči. Ova funkcija je najjače izražena u osnovnim, prvobitnim značenjima reči – recimo, sedeti je vrlo konkretna radnja, lako opaziva čulima; naselje je takođe opipljiv koncept (fizičko mesto). Praktična funkcija održava stabilnost jezika – dok druge funkcije vuku značenje ka metafori i apstrakciji, praktična drži reč povezanom sa realnim svetom i upotrebnom vrednošću. U spiralnoj evoluciji, praktična funkcija obično dominira u početnoj i završnoj fazi kruga: na početku, iz konkretnih iskustava dobijamo prvobitnu upotrebu reči (sedeti je nastalo iz fizičkog čina sedenja); na kraju, kada se značenje ustali, reč se vraća upotrebi u svakodnevnom praktičnom govoru. Tako je, npr., posetiti danas sasvim praktična reč koju koristimo za realne situacije (posetiti prijatelja, muzej...), i više uopšte ne razmišljamo o njenoj metafori “malo posesti se kod nekoga”. Praktična funkcija je usko vezana i za stereotipizaciju ponašanja u jeziku – težimo ekonomičnosti i rutini u govoru, koristimo izraze koje svi razumeju bez previše razmišljanja. Ova funkcija dotiče i fiziološki nivo jezika: artikulacija glasova, ritam govora – sve su to praktični aspekti jezičke energije.


Sve četiri funkcije deluju zajedno u raznim proporcijama tokom jezičke spirale. Možemo ih posmatrati i kao četiri “sile” unutar jezičkog sistema koje moraju biti u ravnoteži. Intuicija daje novu energiju (podiže entropiju da bi stvorila nešto novo), racio strukturiše (smanjuje entropiju, povećava informisanost), osećanje usmerava prema ljudskom značaju (dodaje “energiju značenja” u vidu vrednosti), a senzorna funkcija uzemljuje sistem (obezbeđuje stabilnost i ponovljivost). Jezik koji bi bio samo intuitivan postao bi haotičan i nerazumljiv; jezik koji bi bio samo racionalan bio bi krut i bez života; bez osećanja bi bio surov i bez duše; bez praktičnosti – previše ezoteričan i neupotrebljiv. Spiralni razvoj korena set lepo ilustruje sklad ovih funkcija: od konkretnog čina (praktika) prelazi u psihološke nijanse (intuicija i osećanje), ali se opet ustali u nove “tehničke” termine kao što su osećaj, sećanje, poseta (racio ih definiše, a praksa održava).


Faze ponašanja i jezik: Rotenbergov model

Zanimljivo je posmatrati i širi kontekst – ponašanje ljudi pri korišćenju jezika – kroz model koji je predložio neurofiziolog V. Rotenberg. Rotenberg (Ротенберг & Аршавский, 1984) je definisao koncept aktivnosti traženja (Search Activity Concept) koji razvrstava ponašanje u četiri osnovna tipa: (1) aktivna potraga (istraživačko, kreativno ponašanje s neizvesnim ishodom ali sa stalnim praćenjem rezultata), (2) stereotipno ponašanje (rutinsko, uhodano delanje s predvidljivim ishodom), (3) haotično (panično) ponašanje (neorganizovano delanje koje spolja može ličiti na potragu ali bez suštinskog praćenja i prilagođavanja – često prerasta u konfuziju), i (4) pasivno odustajanje od potrage (predaja, zamrzavanje aktivnosti) (Ротенберг & Аршавский, 1984).


Ove faze ponašanja imaju zapanjujuće paralele sa onim što smo opisali u evoluciji značenja reči:

  • Haotično (panično) ponašanje – odgovara prvoj fazi jezičkog haosa. U ovom stanju, subjekat preduzima nasumične ili neadekvatne akcije bez stvarnog učenja iz rezultata (Ротенберг & Аршавский, 1984). U jezičkom smislu, to bi bio period kada se reč set možda koristila zbrda-zdola za razne stvari, bez kontrole značenja. Takođe, kada govornik pokušava da objasni nešto ali mu nedostaju prave reči, govor može zvučati haotično, metafore neuobičajene, gramatička struktura narušena – to je kao “panika jezika” dok ne nađe formu. Rotenberg navodi da haotično ponašanje često vodi u odustajanje (Ротенберг & Аршавский, 1984) – lingvistički, ako se stabilno značenje ne pronađe, upotreba reči može i izumreti ili se svesti na veoma neodređene, “panične” situacije (npr. arhaična reč koja se koristi samo u kletvama ili uzvicima kada nemamo bolje – tu je jezik praktično odustao od integracije te reči).

  • Aktivna potraga (Search Activity) – to je ponašanje u kome subjekt ciljano istražuje nove mogućnosti, uz stalno prilagođavanje na osnovu povratnih informacija (Ротенберг & Аршавский, 1984). Ovo divno korespondira sa fazom kreativnog traženja značenja u jeziku. Kada su govornici počeli smelo da eksperimentišu sa sed/set korenom – dodajući prefikse, menjajući kontekst – to je kao da je jezik upao u mod “aktivne potrage” za novim izrazima. Bitno je da je to svrsishodna potraga, nije više nasumično haotična: prate se rezultati. Na primer, ako su ljudi počeli govoriti “osetiti bol” umesto “setiti se bola”, i videli su da to bolje opisuje fizički osećaj nego mentalno sećanje, nastavili su tim putem. Aktivna potraga u jeziku vidi se kod pesnika, pisaca, naučnika – oni svesno guraju reči u nove teritorije (metafore, novi termini) i posmatraju reacije publike i potrebe izraza. Prema Rotenbergu, aktivna potraga je konstruktivna i adaptivna – vodi ka rešavanju problema (Ротенберг & Аршавский, 1984). U jezičkom smislu, to znači da je kroz takvu potragu problem izražavanja novih ideja rešen stvaranjem novih značenja za stare reči ili stvaranjem sasvim novih reči. Aktivan tražilac uvek ima “u glavi” cilj (iako možda nejasan) i energično ga prati, sličно kao što je jezička zajednica imala komunikativne ciljeve koji su zahtevali nove izraze (npr. kako opisati unutrašnji doživljaj? – pa su adaptirali reč osećaj; kako nazvati čin odlaska u goste? – adaptirali poseta od sed).

  • Stereotipno ponašanje – karakteriše ga oslanjanje na ustaljene šablone i veštine, bez mnogo odstupanja i bez potrebe za stalnim praćenjem ishoda (jer je ishod uglavnom predvidiv) (Ротенберг & Аршавский, 1984). Ovo odgovara fazi ustaljenog značenja i kolokvijalne upotrebe u jeziku. Kada je reč već prošla svoj kreativni period i kad je značenje ustaljeno, govornici je koriste stereotipno, automatski. Na primer, danas koristimo “posetiti” i “osećati” bez razmišljanja o njihovoj metaforičkoj gradnji – to su prosto obične reči, stereotipi jezika. Stereotipizacija je blagotvorna u smislu efikasnosti komunikacije: svi razumeju, nema konfuzije, brže se obrađuje u mozgu. Ali ima i nedostatak – gubi se kreativnost i svežina. Kada nešto postane stereotip, skloni smo da zaboravimo poreklo te reči i njenu izvornu slikovitost. (Koliko nas pomisli na sedenje kada kaže “poseta”? Malo ko.) U Rotenbergovom okviru, stereotipno ponašanje je korisno u nestresnim, stabilnim uslovima, ali u promenjenim okolnostima može biti neadaptivno (Ротенберг & Аршавский, 1984). Slično, stereotipna upotreba reči radi u svakodnevnoj komunikaciji, ali ako se suočimo sa potrebom da izrazimo nešto novo, ona neće biti dovoljna. Tada se vraćamo u mod potrage i kreativan jezik rađa nove izraze (ili oživljava zaboravljene).

  • Pasivna automatizacija (odustajanje od potrage) – ponašanje odustajanja, pasivnosti i prepuštanja (npr. stanje bespomoćnosti ili zamora) (Ротенберг & Аршавский, 1984). Kako ovo izgleda u jeziku? Možemo pomisliti na floskule, klišee, prazne fraze – to su momenti kada je jezik prisutan, ali svest više nije uključena. Govorimo automatski, bez stvarne razmene nove informacije. Na primer, fraze “kako si – dobro, hvala” mogu biti gotovo refleksne, bez razmišljanja. U kontekstu razvoja jednog korena, pasivna faza bi mogla nastupiti kada se iscrpe sve kreativne mogućnosti i reč se koristi već pomalo bezosećajno. Tako nešto se desilo nekim arhaičnim rečima koje su opstale samo u uzrečicama: recimo “tugo moja”, “osetiti se pozvanim” – često se kažu bez dubljeg promišljanja tih reči. Pasivna automatizacija je kraj spiralnog kruga – kada se dostiglo stabilno dno, dalje promene su minimalne dok se sistem spolja ne uzdrma. U Rotenbergovom smislu, odustajanje od potrage u životu vodi u stagnaciju, depresiju i smanjenje otpornosti (Ротенберг & Аршавский, 1984). Analogno, u jeziku, preterana klišeizacija vodi u osiromašenje izraza, gubljenje nijansi – jezik postaje “depresivan”, ne proizvodi nove misli.


Povezivanje Rotenbergovih faza ponašanja sa jezičkim promenama ukazuje i na neurosemiotičku osnovu: isti obrasci koji važe za adaptaciju ponašanja i moždane aktivnosti, važe i za evoluciju značenja, što sugeriše da jezičke promene pokreću duboki neurokognitivni mehanizmi potrage za smislom. Zapravo, Rotenberg je svoju teoriju vezao za rad mozga – npr. aktivna potraga je praćena određenim obrascima moždane aktivnosti (hipokampalna theta ritmovima kreativnosti) (Ротенберг & Аршавский, 1984) i modulacijom neuromediatora (povišena dopaminska aktivnost podstiče istraživačko ponašanje) (Ротенберг & Аршавский, 1984). Kada primenimo to na jezik, možemo zamisliti da nastanak novog značenja prati povećano uzbuđenje i asocijativna aktivnost u mozgu (verovatno desna hemisfera koja je specijalizovana za polisemiju i metaforu (Ротенберг & Аршавский, 1984), dok ustaljivanje značenja prebacuje obradu više na levu hemisferu (koja voli ustaljene, jednoznačne kategorije). U trenucima jezičke kreativnosti (traženja prave reči ili smišljanja nove fraze) verovatno su aktivniji mehanizmi slični onima u stanju sna – Rotenberg, na primer, naglašava da tokom REM sna (san jake misaone aktivnosti) mozak nastavlja pretragu koju nije stigao da završi na javi, čime čuva mentalno zdravlje. Znamo da je intuicija slobodna i u snu, i da deluje na alfa ritmu, baš kao i molitveno stanje, prosvetljenje, uvid (Ротенберг & Аршавский, 1984). Možda se i u meditaciji ili ponekad u snovima javljaju neobične jezičke kovanice ili spajanja – to je mozak vežbao jezičku potragu! Sa druge strane, kada smo umorni ili depresivni, skloni smo ponavljati jedne te iste reči, misliti “u kalupu” – što odgovara pasivnoj fazi i odustajanju od potrage. Odatle se jasno vidi: jezičko stvaralaštvo je blisko povezano sa opštim kognitivnim stanjem – zahteva energiju, motivaciju (čak i neurohemijski dopamin), dok jezička stagnacija ide uz nisku energiju i odsustvo potrage.


“Semantičke generacije”: mutacije značenja kroz vreme

Koncept “semantičkih generacija” nekog korena možemo razviti analogno genetskim mutacijama i evoluciji vrsta. Kao što u biologiji pratimo niz mutacija gena i merimo evolutivnu udaljenost između vrsta, tako bismo mogli pratiti niz promena značenja i meriti koliko se daleko neka savremena upotreba udaljila od izvornog značenja korena. Uzmimo naš koren sed/set kao studiju slučaja. Ako hipotetički definišemo “prvu generaciju” kao izvorno, bukvalno značenje (u PIE sed = “sedi”), možemo pokušati da pratimo sledeće “mutacije”:


1.     Generacija 1 (pra-znаčenje): sed = sedeti, biti fizički postavljen na neko mesto (osnova, konkretno značenje).


2.     Generacija 2 (metaforička translacija): “sedeti” → “ostajati, boraviti” (pasivnost, stajanje u mestu), i paralelno “sedeti (na konja ili u kolima)” → implicira kretanje (putovanje dok sediš). Već ovde koren sed pokazuje dva pravca mutacije: jedan prema statičnosti (boravak) – odatle sedlo, sedište, naselje, a drugi paradoksalno prema kretanju – jer sesti na konja ili u kola značilo je krenuti na put, što je dovelo do pojma posetiti i šetati = put, kretanje (Derksen, b.d.)


3.     Generacija 3 (dodavanje prefiksa / derivacija):

o   Iz pravca “boravka” nastaje na-sed- (nasědati, naseliti) – “poseći se, naseliti se na nekom mestu” → naselje (mesto gde se selo/sjelo). Tu se takođe ubacuje glasovna promena (e → je, sed → sel) što može označavati i drugo vreme ili uticaj drugog korena (možda je bilo sed-lo → selo, naselje ili posekli su drveće, seli i naselili se) (Praslovenski etimološki izvori)


o   Iz pravca “kretanja” (sedeti u vožnji) imamo šetati (ići), gde se prefiksom ili drugim procesom sed → šetati (ići), sod/hod transformisao glasovno (što je verovatno praćeno celom palatalizacijom i ruki-zvukovnim promenama). Ova linija je ekstremna po udaljenosti značenja od izvornog (sed → hod, u suprotan pojam) i možda je nastala vrlo rano, pa se osamostalila kao poseban koren.


o   U samom slovenskom, iz koncepta “boraviti” razvija se i pojam društva/gostoprimstva: praslovenska rekonstrukcija ukazuje da je sětiti značilo “gostiti, biti domaćin” (što ima logike: domaćin posadi gosta kod sebe) (Derksen, b.d). Prefiksovanjem po-sětiti dobijamo “doći kao gost” – dakle posetiti = posetilac dođe k domaćinu. Tako je nastala reč za posetu koju i danas imamo. Ova grana je “socijalna mutacija” – od fizičkog sedenja do društvene interakcije.


o   Iz pravca statičkog boravka + možda sa rasponom i dinamikom osećanja i tona, imamo reč sjeta (seta) = tugaljivo sećanje na nešto drago. Iz nje glagol sjetiti se = setiti se, dobija specifično značenje pamćenja pod osećanjima koja izviru iznutra, povezana sa mestom ili licem (DatSemShift Database). Dakle, setiti se je generacija gde fizički aspekt potpuno nestaje, ali ostaje ideja zadržavanja – samo što se sada zadržava slika u umu, ne telo na stolici.


o   Zatim, dodavanjem prefiksa o- na setiti, nastaje o-setiti = “osećati, opaziti”. Ovo je sledeća generacija jer prelazi prag od mentalnog sećanja ka senzornom utisku. U semantičkoj “DNK” došlo je do duplikacije i diverzifikacije: setiti se i osetiti sada koegzistiraju sa drugačijim značenjima, premda im je “genetsko” poreklo zajedničko. Takođe treba imati na umu da je pamćenje drevnih ljudi bilo intuitivno - povezano sa unutrašnjim osećajem, pa čak i kod savremenih intuitivnih ljudi, a ima ih oko 36% - visoka stopa među Srbima - pamćenje nije povezano sa pamćenjem lista ili tabela pravila, već sa razumevanjem cele slike (Buran, 2025).


4.     Generacija 4 (dalja izdvajanja i apstrakcije):

o   Sećanje i osećanje kao imenice su već visoko apstrahovane kategorije (mentalno svojstvo i stanje osećanja). One se granaju dalje u složenije pojmove: predosećaj (intuicija budućeg – mutacija osećanja ka budućnosti), osećajnost (osobina – mutacija ka trajnoj karakteristici), sećanje → uspomena, pamćenje (sinonimija, bogatstvo izraza). Svaka od tih pojava može se smatrati novom generacijom u semantičkom razvoju, gde se ponekad gubi i poslednja veza sa konkretnim poreklom (pamćenje više nema “set” u sebi,a ima um - potpuno je druga reč, ali pokriva slično polje).


o   Poseta dalje ima posetilac, posećenost, posećivati itd., gde reč dobija derivate za aktere i frekventativne radnje. Ti derivati su semantičke mutacije koje ipak drže osnovno značenje netaknutim.


o   Naselje se može dalje granati u naseljavanje, naseljenost, doseliti, raseliti (ovde ulaze drugi prefiksi i menjaju odnos: doseliti = “sedeti do/nekom”, raseliti = “razmestiti stanovništvo”, što su nove semantičke permutacije).

Ako bismo pokušali kvantifikovati “broj generacija”, mogli bismo gledati koliko koraka transformacija je potrebno od izvornog značenja do posmatranog značenja. Na primer:

  • Za osetiti možemo reći: sedeti (1) → setiti se (2) → osetiti (3) je u trećoj generaciji od “sedeti”.

  • Za posetiti: sedeti (1) → (po)sedeti kod nekog (2) → posetiti (3).

  • Za šetati – sod-hodati: sedeti (1) → sedeti na konja ili u kolima (2) → ići/put (3) → šetati/hodati (4). Ovde vidimo čak četiri koraka do radikalno novog značenja (gde je 4. generacija potpuno suprotna u značenju od 1. generacije!). Ovaj lanac nam potvrđuje istorijska lingvistika.

  • Za sećanje: sedeti (1) → sjeta (sećanje, 2) → sjetiti se (pamćenje, 3).

  • Za naselje: sedeti (1) → sedlo (mesto, sedište) ili sekati (2) → selo/naselo (stalno mesto boravka, 3) (Praslovenski etimološki izvori). (Ovde je posredna 2. generacija možda rekonstruisana, ali vidimo trag: sed → sek, sel).


    Naravno, ova “brojanja” nisu egzaktna nauka; cilj je konceptualno shvatiti koliko se daleko stablo značenja razgranalo.


Jedan od mogućih metoda za formalniju procenu semantičke udaljenosti jeste poređenje skupova osobina (featura) izvornog i novog pojma. Na primer, izvani koncept sedeti ima featurе: fizičko, statično, lokacija, telo, posturalno; koncept osećati ima: psihičko, dinamično (stimulus->reakcija), interno stanje, čula. Broj nepreklapajućih osobina mogao bi indikovati koliko su se udaljili – čime bismo recimo kvantifikovali da je osećati udaljenije od sedeti nego što je naseliti (jer naseliti zadržava fizički aspekt i statičnost, dok osećati ne). Drugi pristup je istorijski: prebrojati uzastopnih poznatih izvedenih reči ili pozajmljenica. Koliko je “mutacija” bilo potrebno: sed → (prefiks) → posetiti (jedna mutacija: dodan prefiks i pomerena semantika); sed → seti se → oseti (dve mutacije: prvo prelazak u mentalno, pa prefiks ka čulnom). Tako nešto lingvistika delimično radi – prati etimološki lanac. Na primer, baza podataka semantičkih pomeranja pokazuje upravo lanac setiti se → osetiti kao primer derivacije sa pomeranjem značenja “sećati se → osećati” (DatSemShift Database). Svaka strelica u tom lancu je “jedna generacija”.


Ovde se nameće i pitanje: kad jedna reč promeni značenje, da li je to nova generacija, ili nova reč? U biološkoj analogiji, kad mutacija dovoljno promeni organizam, nastaje nova vrsta. Slično, osetiti možemo smatrati novom vrstom reči nastalom iz mutacije setiti se. One i dalje dele dosta “genetskog materijala” (sličan izgovor, zajedničku istoriju), ali funkcionišu nezavisno kao zasebni pojmovi. Srpski je zanimljiv jer čuva i stare i nove “vrste” reči: i setiti se i osetiti su aktivne, iako je jedna nastala od druge. Jezik je dakle poput ekosistema gde prastari oblici mogu opstati zajedno sa novima, ako nađu svoje ekološke niše značеnja.


Ovo dokazuje kontinuitet od najstarijeg do najnovijeg u jednom jeziku, dakle - nesporno je da je od najjednostavnijih i prvih, neophodnih korena do danas, srpski jezik jedan te isti jezik, što je mnogo teže reći za druge jezike, u kojima su suštinski važni govori dobili ravnopravne sinonime iz drugih jezika ili su vidljive kontradikcije. Uporediti sit, seat, visit u engleskom, sensitive, sensation, visiting, president - to su verovatno drevni koren sit/sid-set iz keltskog, ali su ostale opcije zamenjene (feeling, remember, remind). Do te mere da se engleski čak naziva „germanski“. To je očigledno i iz drugih korena: uzmite par core - heart, cuore i cardiologist, s jedne strane, i heat, hear, heart, hearth - moguća je veza sa grčkim helios ili germanskim herc. Ista situacija je i u italijanskom, gde se etrurski koreni transformišu u rimske-latinske, koji su takođe preuzeti iz grčkog, a i germanskih. To važi i za druge jezike Evrope.


Drevnost i arhetipska priroda korena: Koren sed/set je primer istinski drevnog, arhetipskog elementa jezika. Njegova osnovna značenja (sedenje, selo, boravak) su među najosnovnijim ljudskim iskustvima (svakodnevno sedenje, življenje u mestu), dok se prenesena značenja (osećaj, sećanje) tiču temeljnih delova naše svesti (čulnost, memorija). Nije slučajno što su te reči često kratke i zvučno jednostavne – one su deo prvobitnog vokabulara svake kulture.


Arhetipska priroda se ogleda i u mitovima i simbolima: samo posredno, možemo pomenuti zanimljivost da ime egipatskog boga Seta (Seth) označava haos i pustinju – slučajno ili ne, taj koren “set” u kulturološkom pamćenju nosi ideju narušavanja reda. U našem slučaju, “set” u sjeta/seta nosi tugu i čežnju, odjek nečeg prastarog u duši. Ali etrurski Sethlans je čuvar ognjišta, što se savršeno uklapa u srpsko značenje ognjišta kao centra sela i doma. Takođe, vokali kao nosioci osećanja mogu imati veze sa arhetipskim zvučnim simbolizmom: otvoreni glas A često povezujemo sa širinom, radošću ili bolom (uzvici “ah!” mogu biti i ekstaza i jad), dok zatvoreni I asocira na sitno, oštro (zvuk “i-i-i” – dete koje cvili). I zaista, istraživanja potvrđuju univerzalne veze između određenih vokala i osećanja; npr. vokal A (ili O) javlja se u uzvicima iznenađenja širom sveta (“wow!”), dok I nalazimo u rečima koje označavaju nešto malo (“tiny”, “cito” u španskom – malo, pa i naša reč “sitni” ima dva “i”). Te veze upućuju na to da su zvuk i značenje povezani na dubinskom, neurosemiotičkom nivou – jezik nije potpuno arbitrarna pojava, već u njemu odzvanja naše telesno i iskustvo duše i duha. Koren sed/set, sa svojim promenama vokala (e, a, o, je, i) i konsonanata (c, ć, s, z, sj, š i t.d.) kroz istoriju, možda je prošao kroz različite “glasovne scenografije” da bi izrazio razne dramatične nijanse. Na primer, uporedimo: sedi (kratko, odlučno), *sjaedi (sa blagim j – stsl. “sjedi” – mekše), sedlo (d u sredini daje puninu), sećanje (ć je mekši zvuk, odslikava možda mekoću nostalgiје) – svaka promena glasa dodaje sloj značenja ili osećaja.


U slovenskim jezicima, poznate su glasovne alternacije (tzv. protetički ili palatalni efekti) poput k → č/ć ili c, g → ž ili z, h → š ili s u zavisnosti od okruženja (Alternacije). Ove glasovne mutacije često prate gramatičke ili derivacione promene – npr. pri tvorbi umanjenica ili nekih vremena. One zapravo predstavljaju “fonološke mutacije” - isto značenje, ali sa stimulativnijim završetkom ili blažim osećajem, uporediti „platiti“ - „plaćanje“ - paralelne semantičkim mutacijama. Primetimo kako su i one po prirodi iterativne: k često prvo pređe u mekši c ili č, a potom u još mekši ć, zavisno od broja iteracija omekšavanja. Slično, značenje reči može vremenom bivati “mekše” ili “dalje” od konkretnog. U našem primeru, sed (tvrd, konkretan) → sjeta (mekše, unutrašnje) → sećanje (još mekše u zvuku, duhovno ili apstraktno).


Neurosemiotička perspektiva spiralne evolucije jezika

Kako sve prethodno izgleda iz ugla neurosemiotike, discipline na spoju neurologije i teorije znakova/značenja? Ljudski mozak operiše putem složenih mreža neurona u kojima se odvijaju procesi samoorganizacije informacija. Kroz razvoj individue (ontogenezu) i čitave vrste (filogenezu), mozak je morao da šifrira iskustva u znakove, odnosno da povezuje neuralne obrasce sa značenjima. Jezik je vrhunac tog procesa – spolja vidljiv (zvučan) tok znakova koji odražava unutrašnje tokove misli. Spiralna logika evolucije jezika verno preslikava dinamiku moždane aktivnosti:

  • Faza haosa i traženja u jeziku odgovara stanju visoke neuronske aktivnosti i divergirajućeg mišljenja. Kada pokušavamo da smislimo novu ideju ili rešimo problem, EEG studije pokazuju povećanu gama i theta aktivnost i angažovanje širokih područja mozga, naročito desne hemisfere koja je zadužena za divergentno mišljenje i povezivanje naizgled nepovezanih elemenata. Takođe je poznato da intuicija deluje na alfa ritmu, fazi kontrolisanog haosa, kao što bi kod Nikole Tesle moglo da izgleda kao mirno razmišljanje bez spoljašnje ili unutrašnje panike. Slično, stvaranje nove metafore ili novog značenja aktivira razne delove korteksa i limbički sistem ako je uključeno osećanje, vizuelne centre ako je uključen neki unutrašnji “slikovni” doživljaj, jezičke centre (Broka, Vernike) koji pokušavaju da spoje nove sekvence fonema. Ova faza troši dosta “kognitivne energije” – može se reći da mozak tada radi u visokoenergetskom, nelinearnom režimu. Ponekad se takvo stanje doživi kao konfuzija ili “nalet inspiracije”, a zapravo mozak prelazi barijere ustaljenih sinaptičkih veza da bi konstruisao nešto novo. U neurosemiotičkom smislu, značenje još nije fiksirano ni na jednom skupu neurona, već “lebdi” kroz privremene sinaptičke sklopove – ovo možemo uporediti sa metastabilnim stanjima u fizici gde sistem fluktuira pre nego što dosegne minimum energije.

  • Faza kristalizacije značenja odražava se u mozgu kroz formiranje stabilnih neuroloških puteva. Kada se novo značenje ustali, to doslovno znači da su određene sinaptičke veze ojačale ponavljanjem ili jakim asocijativnim učenjem. Neuroni koji su zajedno aktivirani tokom upotrebe nove reči (u određenom kontekstu) počinju da se povezuju u stabilniji neuronalni ensemble. Neurolog Donald Heb je to sročio: “neurons that fire together, wire together (neuroni koji se aktiviraju zajedno, žicu zajedno)” – što se može primeniti i na formiranje pojma. Kad kažemo da je ideja ili značenje “ukorenjeno” u našem umu, možemo to doslovno shvatiti: ona ima svoj neuralni “korijen” – sklop neurona koji reaguje pouzdano kad se sretnemo sa tom reči ili pojmom. U ovoj fazi, mozak troši manje energije za datu jezičku jedinicu – obrada postaje efikasnija, brža (manje neurona je angažovano, samo potrebni šablon). To je kao prelaz iz razdražljivog, kaotičnog mozga u smireni, fokusirani mozak kada najzad razumemo nešto. Psihološki, doživljavamo “aha!” efekat – trenutak kada se zbrka razjašnjava i sve “legne na svoje mesto”. Taj momenat je u skladu sa kristalizacijom u jeziku.

  • Uspostavljanje odnosa među značenjima se neurološki očituje kao formiranje mreža neurona i sinaptičkih veza između različitih pojmova. Na primer, kada čujemo reč osećanje, ona ne aktivira samo jedan centar, već i mrežu povezanih pojmova: možda boje (sinestezija), sećanja na ranija osećanja, jezičke kontekste (fraze tipa “pomešana osećanja”) itd. fMRI studije pokazuju da semantičke mreže u mozgu imaju čvorišta (hub-ove) za glavne kategorije i puno međuveza. Kod višeznačnih reči, kontekst određuje koji će se deo mreže aktivirati. Interesantno je da je desna hemisfera posebno bitna za održavanje više značenja istovremeno (polisemija), dok leva bira kontekstualno odgovarajuće – uzko mišljenje (Ротенберг & Аршавский, 1984). To znači da kad koristimo reči kao “setiti se” i “osetiti”, obe hemisfere sarađuju: leva će, na osnovu gramatičkih signala (“se” povratna oznaka, objekat rečenice itd.), zaključiti da li mislimo na sećanje ili osećaj; desna će u pozadini održavati asocijativnu vezu da su ta dva pojma ipak nekako povezana (što može objasniti zašto osećaj često budi sećanja i obratno – u mozgu su osećaj i sećanje blisko umreženi kroz zajednički koren). Neurosemiotika bi ovde rekla: znakovi u mozgu formiraju fluidnu ali strukturisanu mrežu koja evoluira iskustvom. Jezik je projekcija te interne mreže na eksterni govor – spiralni razvoj značenja korena set zapravo odslikava pulsiranje neuralne mreže kroz generacije govornika.

  • Kognitivno-energetski aspekt: Svaka transformacija značenja zahteva određen ulaganje mentalne energije – bilo kolektivne (generacije ljudi koji polako pomeraju jezičke navike) ili individualne (govornik-smislioc koji skuje novu metaforu). Ovu energiju možemo poistovetiti sa pažnjom i radnom memorijom koju mozak usmeri na jezički problem. Na primer, kada je nastajala reč posetiti, možda je u zajednici postojala potreba da se imenuje taj čin – ljudi su počeli govoriti “po-sesti kod nekoga” češće i pažnja se usmerila da se to uobliči u poseban glagol. Kad se to desilo i generacije usvojile, više nije bila potrebna tolika pažnja – izraz je ušao u automatizam (štedeći energiju). Ovaj ciklus visokog utroška energije pa štednje podseća na načelo minimuma akcije u fizici ili načelo da mozak teži da automatizuje često radnje da bi uštedeo resurse. Jezička spiralna evolucija je kompromis između dve tendencije:

1.     inovirati (što troši energiju ali donosi adaptivnu prednost – možemo izraziti nove ideje) i

2.     automatizovati (što štedi energiju ali rizikuje stagnaciju – ako previše automatizujemo, gubimo fleksibilnost izraza).


Na nivou neuronauke, to je balans između plasticnosti (stvaranje novih sinapsi, novih obrazaca) i efikasnosti (jačanje i prenošenje u dugoročno pamćenje onoga što se pokazalo korisnim, a uklanjanje suvišnih veza – sinaptičko “obrezivanje”). Spiralni model lepo pokazuje da jezik ciklički prolazi kroz plastičnost (haos, potraga) i stabilizaciju (kristalizacija, automatizacija).


Zanimljivo, Rotenbergova teorija povezuje manjak “potrage” sa psihopatologijom – npr. depresija i anksioznost se javljaju kada osoba zapadne u bespomoćnost, bez aktivne potrage (Ротенберг & Аршавский, 1984). Analogno tome, “depresivan” jezik (onaj koji ne evoluira, krut je i stereotipan) može postati nesposoban da opiše nove fenomene, vodeći do osiromašenja kulture i mišljenja. Nasuprot tome, “zdrav” jezik održava određeni nivo kreativnog haosa – uvodi nove izraze, prilagođava stare pojmove novim vremenima. Na primer, danas svedočimo novim semantičkim mutacijama: reč “sedeti” dobija sasvim nove konotacije u informatičkoj eri (npr. “sedeti na informacijama” = ne deliti ih; “izsedeti nešto” = čekati strpljivo). To su mikro-evolucije koje nas drže povezanim sa savremenim iskustvom.


Neurosemiotički gledano, evolucija korena set je primer kako mozak, um i jezik rade zajedno kao jedan sistem. Energija (u vidu neuralnih impulsa, pažnje, motivacije) prelazi u informaciju (značenje, obrazac) i obrnuto – informacija u jeziku može uticati na našu energiju (dobra pesma probudi osećaj, reči mogu pokrenuti ili umiriti). Taj dvosmerni tok je srž onoga što nazivamo kognitivno-energetska petlja: jezik reflektuje naše unutrašnje stanje, ali i utiče na njega. Koren set koji povezuje sedenje (umirivanje, pasivnost) sa sećanjem (mentalno rekonstruisanje) i osećanjem (aktivacija čula i osećaja) zapravo spaja različite energetske nivoe svesti: od najnižeg (fizičko mirovanje) do visokog (intenzivan subjektivni doživljaj). Spiralna putanja ovog korena pokazuje kako prelazimo te nivoe i kako su oni ciklički povezani.


Zaključak

Analiza spiralne evolucije reči s korenom set/sed u srpskom jeziku otkrila nam je da jezik nije puki skup statičkih definicija, već živi sistem koji nalikuje kompleksnim prirodnim sistemima. Kroz analogiju sa fazama materije i obrascima ponašanja, videli smo da svaka reč nosi u sebi istoriju promena – od prvobitnog “haosa” značenja, preko kreativnog “traženja” nove upotrebe, do “kristalizacije” jasnog pojma i integracije tog pojma u mrežu jezika. Koren set dokazao je svoju arhetipsku snagu: od konkretne fizičke radnje sedenja, preko društvenih i mentalnih koncepta posete i sećanja, do suptilnih čulnih i unutrašnje-intuitivnog osećanja, jedan te isti koren prati tok ljudske svesti kroz njene četiri funkcije – praktičnu, intuitivnu, racionalnu i emotivnu – povezujući telo, um i društvo u jedan kontinuum značenja. Glasovne promene poput palatalizacija (k→č→c, z→ž itd.) pratile su taj put, dodajući fonetsku “dramaturgiju” semantičkim promenama, dok su vokali svojim tonalitetom preneli osećajne boje iskustava (“o” – čuđenje, “e” – potraga za radošću, “i” – oštra, mala i specifična osećanja, itd.) (Buran, 2025).


Uvidi iz neurosemiotike i Rotenbergovog modela potrage osvetlili su nam da te jezičke promene nisu slučajne – one su ukorenjene u načinu na koji naš mozak traži smisao i balansira između novine i navike. Jezik reflektuje energetske tokove svesti: kada smo radoznali i kreativni, uvodimo nove izraze (jezik u fazi aktivne potrage); kada smo stabilni i praktični, koristimo ustaljene forme (jezik u fazi stereotipa); kada dođe do potresa u iskustvu, jezik se vraća u haos i opet reorganizuje. Spiralna evolucija se tako nastavlja – stare reči mogu dobiti nova značenja u novim vremenima, a ponekad se i pradavna, zaboravljena značenja mogu arhetipski “aktivirati”.


Koren set u srpskom, sa svojim bogatim spletom reči (sedeti, sesti, posetiti, naselje, sećanje, osećaj, setan, itd.), stoji kao svedočanstvo takve arhetipske spirale. On nas podseća da je jezik duboko integrisan sa ljudskom spoznajom – u njemu se ogledaju i fizika našeg mozga i hemija naših emocija, i istorija naše kulture. Razumevanjem ovih veza, ne samo da bolje shvatamo poreklo reči, već i otkrivamo nešto o sebi samima: da je evolucija jezika istovremeno i evolucija svesti. Svaka “generacija” značenja metafora je jedан okretaj spirale kojom se mišljenje razvija. I dok se spiralno penje kroz vreme, jezik čuva tragove svakog koraka – u svom vokabularu, u zvucima i simbolima – stvarajući bogatu tapiseriju povezanu skrivenim nitima, što pokazuje u srpskom jeziku kontinuitet ornamentike tokom nekoliko hiljada godina od najjednostavnijih, najbitnijih i najstarijih korena do punog obima stvaranja reči u našim danima. U korenu sed/set ispreplele su se niti tela (sedenje), srca (osećanje) i uma (sećanje), pokazujući nam da ti aspekti ljudskosti nisu odvojeni ni u jeziku ni u mozgu, već sinhronizovano evoluiraju ka sve složenijim oblicima razumevanja sveta i nas samih.


Literatura:

·       Лифшиц Е.М., Питаевский Л.П. Физическая кинетика. Т. 10.

  • Ротенберг В.С. (1979). Проблема активности и биологические ритмы. М.: Наука.

  • Ротенберг В.С., Симонов П.В. (1982). Модели сознания и бессознательного. Москва: Наука.

  • Ротенберг В. С., Аршавский В. В. (1984). Поисковая активность и адаптация. – М.: Наука, 1984. – 193 с.

  • Ротенберг В.С. (1990). Сны, гипноз и мозг. Москва: Наука.

  • Ротенберг В.С., Венгер А.Л. (1996). Методика BASE для оценки поведенческих установок. // Психологический журнал, 1996, т.17, №1.

  • Rothenberg, V.S. (1986). The cerebral hemispheres and the integration of emotion and cognition. Neuroscience and Biobehavioral Reviews, 10(3), 275–280.

  • Ротенберг В. С. (2015). Сновидения, гипноз и деятельность мозга. ЛЕНАНД.

  • Mitchener, W.G. & Nowak, M.A. (2004). Chaos and language. – Istraživanje koje pokazuje da jezička evolucija može biti haotična i nelinearna pmc.ncbi.nlm.nih.gov.

  • Oxford Learner’s Dictionaries – Definicija crystallization: “proces u kome misli, planovi ili verovanja postaju jasni i fiksirani” (Oxford Learner’s Dictionaries)

  • DatSemShift Database – Primer semantičke promene: srp. setiti se (“to remember”) → osetiti (se) (“to feel”) datsemshift.ru.

  • Derksen, R. – Etymological Dictionary of the Slavic Inherited Lexicon: rekonstrukcija praslov. posětiti od PIE *swet- (swe “sebe”) en.wiktionary.org.

  • Wiktionary (rekonstrukcije): Proto-Slavic xodъ od PIE sed- preko oblika sodós (“staza, hod”) en.wiktionary.org.

  • Reddit etymology forum – Diskusija o razvoju značenja sed- → hodati: hipoteza o “sedenju u kolima” kao posrednom koraku reddit.com.

  • Alternacije suglasnika u slovenskim jezicima (palatalizacija): primeri k→č→c, g→ž→z itd.russian.stackexchange.com, relevantno za tvorbu deminutiva i drugih izvedenica.

  • Praslovenski etimološki izvori: sedlo (“sedište”) → selo (naselje) ruj.uj.edu.pl – primer metonimijske promene konkretnog u opšti pojam mesta.

 
 
 

Comments

bottom of page