Kvadratura kruga: Bora Dugić

Jedni ga zovu Maestrom, drugi Čarobnjakom, treći Virtuozom, četvrti Ambasadorom srpske frule — a sve to je Bora Dugić,

koji se već šest decenija ljubi sa frulom.

Rukама i glasikom — to je frula. Instrument koji na izgled ne nudi mnogo, ali u rukama Bore Dugića, frula postaje čarobni instrument, na kome se može odsvirati gotovo sve: počev od elegija i lamentacija, preko brzih i sluhovitih kompozicija, pa do dela klasične muzike.

Muzikalnost onoga ko rukuje tim instrumentom je presudna —njegova volja da kroz to nešto kaže, jer sviranje na fruli je kao vrsta kazivanja.

Vi na taj način saopštavate svoje misli i svoja osećanja. Onaj ko razume vaš jezik, on će vas potpuno razumeti.

Da li ste vi sada njemu pokazali odu radosti ili neku tešku lamentaciju i tugu?

Frula je instrument koji je instrument pre svih instrumenata, a svirači na fruli su muzičari pre svih muzičara — shodno tome.

Sama činjenica da vi možete na tom instrumentui da plačete, i da se smejete, i sve ono između te dve krajnosti, definiše frulu kao jedan instrument koji je potpuno respektabilan.

Ona nije samo velika sama za sebe kao instrument —ona je preteča svih duvačkih instrumenata.

Na toj bazi, na toj osnovi —od te cevi —po ideji onoga ko se prvi setio da promuši 5–6 rupica, ona je postala osnova svih ostalih instrumenata, i te kako vredi.

Međutim, ona je ostala i u onom starom, praiskonskom arhetipu, i danas je prepoznatljiva po obliku, i — naravno — po zvuku.

Niko nije zabelezio kao je nastala prva frula. Tako ako nekij narod polaže istorijsko pravo i svojata frulu kao svoj instrument — bude u pravu jedno je sasvim sigurno.

Naučnik Konrad je u Nemačkoj, negde 2008. ili 2009. godine, u jednoj pećini pronašao frulu načinjenu od kostiju ptice prgačice, koja je — prema karbonskoj analizi — stara između 42.000 i 43.000 godina.

A to samo po sebi dovodi u pitanje i same početke civilizacije —onakvu kakvu mi danas poznajemo.

Napisali ste i knjigu o fruli, u kojoj ste obuhvatili i istorijske, i mitološke, pa čak i tehnološke aspekte.

Šta to mitološko, odnosno ontološko, nosi u sebi frula?

Pa frula, po samom svom tonu, zapravo je vrsta jedne čarobne naprave.

Samo šuštanje tona, koje nastaje iz ljuske daha i duha, već je samo po sebi mistično.

Šta je dah? Šta je duh? Kako ih čujemo?

Dah je pokretačko — to je fizičko kretanje. A duh je taj koji komanduje dahu — šta će da kaže.

Vi koristite glas frule da govorite kroz nju. Prstima, ustima, jezikom i svojim dahom — vi je pokrećete. Ali duh pokreće prste.

Duh je draguljast, treperav. Vaš dah ga podržava.

To je jedna kolaboracija dve ljudske osobine —duha i daha —koja stvara sjajan utisak.

Kad sam u Sava centru... Ja sam svoja dva koncerta koja sam imao u Sava centru nazvao:

Prvi: Igra duha i daha Drugi: Simfonija duha i daha

I jedno i drugo je tačno.

Frula jeste bila igra —ali ne bilo kakva: to je bilo pokazivanje koliko ta kolaboracija duha i daha može da stvori nešto čarobno —jednu zanimljivu igru, kao igru svetlosti.

Znamo da mi svetlost vidimo drugačije. Oči uvek vide više nego što uši čuju.

Međutim, igra tih tonova je neverovatnaza onoga ko ume da čuje — i da razume.

A simfonija... To je već nešto više —jedna kombinacija svetlosti, zvuka, pokreta... i, razume se, pre svega — jednog sklada, jedne konsonance koja se traži u muzici.

A šta bi bila muzika bez duha? Pa nju imamo već na sintesajzerima raznoraznim i na veštačkim instrumentima koji su stvoreni. Nikada nisam video nekoga koji je u stanju da lumpuje, što bismo rekli srpski, uz nekakav veštački zvuk.

A gde je duša između duha i daha? Ima li mesto za nju? Stanište duše nije moguće pronaći. Mi znamo da je duša negde u nama dok smo živi. Šta se kasnije i šta se ranije događalo, mi to ne znamo. Samo bočno.

Šta ste se kroz frulu opimili o čoveku, o tajnama čoveka, prirode i životu? Dve suprotnosti su. To je radost i tuga. I u fruli je smešteno jedno i drugo.

Nešto nasredokraće između ta dva je uobičajeno ponašanje onoga ko kazuje kroz taj instrument, pa i onoga koji je samo puki konzument.

Uočitim, ja volim, nekako mi je tuga bliska, zašto – nemam stvarno odgovor na to. Da li sam takav rođen ili sam se takav formirao, to je jako teško pitanje.

Imam utisak da mi je nekada preko potrebno da rasplačem i sebe i druge.

A isto tako, nekada imam potrebu da tu vrcavost, tu duhovitost na tome prikažem.

Osluškojete li prirodu kada stvarate novu kompoziciju i jesu li vam kada zvuci iz prirode bili inspiracija?

Ako samo razumemo te zvuke i ako nas oni opsednu —

dok niste opsednuti, ništa iz vas ne može da izađe.

Ja sam bio mlad, jako mlad, kad sam odlazio u svoje Đurđevo, koje je odavde oko 40 km daleko, kod Bačke Topole, kod dede Naotma, koji je sam bio frulaš.

Strahovito mi je bilo zabavno i potrebno da sa pticama imam neki vijak. One su pevale, čavrljale na nekom svom stavu, skupe se, onda čavrljaju, čavrljaju.

Ja pisnem u frulu — utiša se. Ja pisnem još jedan put — ponovno se utiša. Ja počnem da sviram.

Kad sviram, onda ćete videti kako se pojavi jedan zvuk, jedan cvrkut, dva cvrkuta, a onda — jedna potpuna simfonija. One se nadmeću sa mnom, i ja sa njima.

To je istina.

Boro Dugić je uzdigao frulu kao instrument, a svojom tehnikom i načinom sviranja proslavio je srpsku i balkansku muziku širom sveta.

U svetu, gde god sam bio, imao sam tu povratnu informaciju od publike koja me slušala i gledala — eto, dobro. Neću reći "obično", ja se za "obično" borim celog života.

Koliko vas je muzika podjenjala kao lična stvar, ono što ste poneli iz porodice i škole?

Pa ja mislim da sam postao bolji čovek sa muzikom. Zato što emocije koje kao muzičar možete da prepoznate u sebi su brojnije nego da niste muzičar. Ili bar da niste muzički konzument.

Čak i muzički konzumenti, oni koji su zaista zaljubljenici u muziku, mogu od sebe napraviti mnogo bolje ljude — da budu bolji, da budu senzibilni, da budu razumniviji prema sredini, da praštaju ljudima.

Pazite, ako vi tvrdite da ste strahovito emotivnii napravite fine fraze koje vas determinišu, određuju kao emotivnu osobu, a onda se nađete na nekom mestu gde nekog izgradite ni krivog ni dužnog —vi ste onda ušli u jednu suprotnost, da ni vi sami ne znate da li ste ono što ste kroz muziku govorili, ili ste ovo što ste kao čovek sebi dozvolili da budete nepristojni i da neke ljude svojim teškim rečima uvredite, osiromašite. Naravno, mi nismo savršeni.

Da mi se to nije događalo što vam sad govorim, ja to ne bih ni rekao.

Događalo mi se —onda postavim sebi pitanje: Ko sam? Onaj ili drugi?

Muzika utiče i na emocije, na razvoj, a i na zdravlje.

Utiče i na zdravlje.

Među frulašima ima početnika, ima majstora i velemajstora. Ali, postoji samo jedan čarobnjak koji je prvi svojim umećemuveo frulu u veliku umetnost.

A to je Bora Dugić. Zapisao je kompozitor Zora Prijišić.

Koliko dugo sam sad frulao? Ako sad imam 66 godina, a počeo sam da sviram, na primer, u četvrtoj godini — pa eto, 62 godine.

Jeste li ikada uzeli, osim frule, neki drugi instrument u ruku?

Da. Svirao sam, pokušavao sam da sviram i klarinet, pokušavao sam da sviram flautu i tako dalje. Flautu sam čak morao da polažem na audiciji, radio u Beogradu '78. godine, kad sam primljen za stalnog muzičara.

Prenosite li drugima svoje znanje ili čuvate samo učivo za sebe? Onaj čovek koji, bez obzira koliko je dopeljan u nečem, čuva to samo za sebe — ima problem.

Ima problem sa sobom, zato što jednog dana ćete morati da odete, i ono što ste odneli sa sobom —ono će se rasuti.

Dan-danas imam dosta devojčica i dečaka koji dolaze kod mene, i ono što moram da kažem jeste da ja nikada nikome nisam naplatio nijedan jedini čas.

Bora je tvorac najvećeg broja kompozicija koje izvodi. U svetu je retkost da umetnik izvodi svoja dela na instrumentu koji je sam napravio, a Bora Dugić ceo svoj repertoar izvodi na frulama koje je sam stvorio.

Da biste napravili najbolju frulu, vi morate da budete najbolji svirač. A da biste bili najbolji svirač, vi morate da imate najbolju frulu.

Jer to su dve stvari koje su potpuno kompatibilne. Ne možete vi na polovičnom alatu da budete nešto veliko.

Vratiće se ono negde, nekim slučajem, otići će u prazno, da tako kažem, ne znamo kuda —onda je baš život potrošen bez zadovoljstva.

Ja sam godine i godine proveo dok sam sastavio taj krug. Da sam mogao sebi da napravim najbolju frulu, da bih mogao na njoj najbolje da sviram.

To je zaista jako teško postićii za to je potrebno mnogo ljubavi, mnogo vremena, i pre svega strpljenja.

Tragajući godinama za savršenijim oblicima frule, koji će ponuditi novi kvalitet i ton više, Bora Dugić je sam konstruisao frulu u fruli, ili dve frule u jednoj.

Ova frula sadrži dve frule. Evo ga, jednostavan je dokaz: ovo su rupice frule C —ovo je njen osnovni ton.

A sada, ako okrenemo je, okrećemo ovaj omotač okolo, pojaviće se druge rupice koje će biti dole niže i one će determinisati i određivati kvalitet frule H.

I kad imate dve frule sa polustepenom razlikom, svirajući na jednoj od njih jedan kompleks ladnih tonaliteta, a na drugoj drugi kompleks ladnih tonaliteta, vi onda možete da svirate jako puno tonaliteta, ne mučeći se pri tom —jer frula je nezgodan instrument, pošto se svaki ton na pune rupice mora dobiti.

Na ovaj način olakšavate sebi.

I ne samo to, nego postoje kompozicije koje zahtevaju nagli prelaziz jednog u drugi tonalitet sa polustepenom razlikom.

Polustepen je problem, celostepen nije. Zato samo u polustepenu konstruišemo.

Je l’ istina da ste za određene melodije konstruisali specijalne frule? Ja sam prvo napravio jednu koja je završila posao, a onda sam po njoj napravio ovu —koja je već jedno, moram reći, genijalno delo u smislu mogućnosti, u smislu boja koje nudi, itd.

Ona je od tisovine. To ima malo mehanike, pošto je ovaj prst slobodan — taj palac —on je samo držač, i onda možete lako ovaj klizač da gurate gore-dole.

Onda će se ovde... ovde...(ako to možete sada slikati...) Otvarati i zatvarati tu rupicu — i šta je sad efekat? Običan ton ove frule bi bio...Neobičan ton bi bio...

Vidite kolika je to razlika, koliko sad ovaj ton daje potresnu notu u celoj priči, bilo koja kompozicija da je u pitanju.

Mnoštvo alata koji mu olakšavaju rad pri izradi frula Bora Dugić je sam konstruisao.

Počev od minijaturnog struga, preko stega i krsta svih nosača, pa do ove sprave koja vam proverava da li su u telu frule ostale sve čestice drveta koje mogu da poremete ton.

U tome su mu često pomagali i znanja iz matematike. Matematika i fizika su osnova svih muzičkih instrumenata —i ne samo muzičkih instrumenata, već i svih stvari. Bez matematike — ništa ne možete. Ja sam imao sreću što sam matematičar po struci, pa sam uvek mogao lako da izračunam sve ono što mi je trebalo.

Koristio sam i jednostavne obrasce, ali, Boga mi, koristio sam i trigonometriju, koristio sam i funkcije, itd.

Mnoge alate koji su potrebni za izradu frule, koje je Bora konstruisao,vi ste uradili i nadogradili.

Je l’ bilo mnogo teško i zahtevno sarađivati sa njim? Kamo posla! Pa ne bi to ni bilo dobro da je to sa mukom rađeno, nego je to i za dvojicu rađeno.

Sa Borom je lako raditi, jer on je znao šta hoće, a ja sam veoma počastvovan time što sam bio deo tima Bore Dugića.

Put od komada drveta do dobre frule je dugi, traži poznavanje mnogih veština i zanata.

Koliko majstori koji vas prate uspevaju da vas razumeju? Da li svaki put izađu sa nekom novom inovacijom, bilo u alatu, bilo u konstrukciji frule?

Pa pre svega — imam sreću da imam dobre majstore i ljude koji razumeju sve probleme koje im objasniš.

Ono što je najvažnije, po meni, jeste ljudski trag. Ljudi na Zapadu vode veoma računa kad grade muzičke instrumenate —da se napiše na njima i datum proizvodnje, i tonalitet, i ime onoga koji ih je pravio. Kod nas se dešavaju čuda. Fantastične frule smo nalazili — stare, za koje se ne zna ni ko ih je napravio, ni kada, ni iz kog su područja.

Svaka moja frula ima u sebi sadržano: godinu proizvodnje, tonalitet, ime majstora i tip frule.

Koliko je do sada ostalo takvih frula sa potpisom Bore Dugića kao graditelja?Nemam spreman odgovor na to, ali ima ih sigurno stotinak, i to nije za potcenjivanje, obzirom da sam ja jako spor u gradnji, i mene ne interesuje količina —mene interesuje isključivo politika kvaliteta.

Muškarca stvori žena — koliko je istine u tome u vašem slučaju?

Ona je i u određenom smislu emotivnija, s obzirom da je žensko.

Bilo bi strašno da žensko stvorenje bude manje emotivno nego muško. Ona je fantastično vaspitavala naše dvoje dece —Jazminu, koja je doktorirala na umetnosti i dizajnu i koja je završila dva fakulteta, i Bojana, koji je završio na Berkeleyju, živi u Njujorku, radi kao inženjer zvuka i muzički producent.

A jeste li svi na mestima stvarali zajedno? Kako da ne! Uradili smo dva CD-a.

U Njujorku sam imao čast da radim dva CD-a —to je između „SNA“ i „AVE“, taj CD koji je izašao 2002. godine, naravno u izdanju PGP, čiji sam ja ekskluzivac već 30 i nešto godina.

A drugi je izašao 2011. godine, za „Ove i posle“.

Zvuci Bore Dugića ostaju zauvek urezani u uvo sećanja, i trajaće — i posle njega.

Lepotu zvuka srpske i balkanske frule Bora Dugić je proneo širom sveta, a taj instrument mu je odredio i životni put, i karijeru, i sudbinu.

Kako bi nam bio život bez muzike —jeste li nekada razmišljali o tome?

Mislim da bi čovek bio veoma, veoma siromašniji bez muzike. Nisam siguran da ne bi opstao. Ali, i ako ne bi imao muziku —siguran sam da bi je izmislio.

Muzika koju izvodi Bora Dugić u čoveku budi težnju i nostalgiju, radost i ljubav, sreću, setu i tugu, i sve ono iskonsko u čoveku.