Kako se pravi sir u Crnoj Gori

U Crnoj Gori sir nije samo hrana — to je deo identiteta naroda. Od najstarijih vremena, ljudi u ovom regionu su cenili mleko kao božji dar. Imali su krave, ovce i koze, i koristili su sve što im je priroda dala. Veruje se da je jedan od najstarijih sireva u svetu pronađen na teritoriji današnje Hrvatske, što pokazuje koliko je mlečna tradicija duboko ukorenjena na Balkanu.

Jedan od najpoznatijih sireva u Crnoj Gori je njeguški sir, koji se pravi u planinskom selu Njeguši. Ovaj sir ima poseban ukus jer se pravi od mešavine kravljeg, ovčijeg i kozjeg mleka, a često se dimi ili suši na vetru.

Proces pravljenja sira je jednostavan ali zahteva vreme i strpljenje. Prvo se mleko prokuva, zatim se dodaje sirilo kako bi se mleko zgrušalo. Posle toga, sir se stavlja u gazu da se iscedi višak tečnosti. Onda se suši, a neki ga čuvaju i po nekoliko meseci da bi sazreo.

Sir je važan deo crnogorske kuhinje i često se jede uz pršutu, masline i domaći hleb. U prošlosti, sir je bio način da se mleko sačuva preko zime, kad nije bilo frižidera. Danas, sir se nudi turistima kao lokalni specijalitet i predstavlja vezu između prošlosti i sadašnjosti.

Meni se sviđa što kroz jedan komad sira mogu da osetim istoriju, prirodu i kulturu Crne Gore. Zato mislim da je sir više od hrane — on je priča o narodu koji zna kako da živi u skladu sa planinom i prirodom.

___

P: Da li volite mlečne proizvode?

O: Da, volim mlečne proizvode, posebno sir i jogurt. U mojoj porodici često jedemo domaći sir jer ima bolji ukus i zdraviji je od industrijskog.

P: Da li se sir često koristi u vašoj ishrani?

O: Da, veoma često. Jedemo ga za doručak ili večeru, uz masline i hleb. Takođe ga koristimo u tradicionalnim jelima, kao što su kačamak ili pite.

P: Da li ste ikada probali da pravite sir kod kuće?

O: Jesam jednom, sa bakom na selu. Bilo je zanimljivo i videla sam koliko truda treba da se napravi dobar sir. To iskustvo mi je pomoglo da više cenim domaću hranu.

P: Šta mislite o tradicionalnim proizvodima u savremenom društvu?

O: Mislim da su veoma važni. Oni nas povezuju sa prirodom i kulturom. U svetu gde je sve brzo i veštačko, važno je sačuvati ono što je prirodno i iskreno.

P: Zašto mislite da su mlečni proizvodi, kao što je sir, važan deo kulture u Crnoj Gori?

O: Mlečni proizvodi su povezani sa načinom života na selu, gde su ljudi uvek imali ovce, koze i krave. Sir je bio način da se mleko sačuva, ali i simbol gostoprimstva. Kad neko dođe u goste, često mu se ponudi sir, pršuta i rakija. To pokazuje kako hrana u Crnoj Gori ima i emotivnu i društvenu vrednost.

P: Da li je moguće proizvoditi sir na održiv način danas, u moderno doba?O: Da, moguće je, ali to zahteva trud i poštovanje prema prirodi. Mnogi mali proizvođači u planinskim oblastima Crne Gore koriste tradicionalne metode koje ne zagađuju okolinu. Oni ne koriste hemikalije i mleko dolazi od životinja koje pasu slobodno. Takva proizvodnja je sporija, ali mnogo zdravija i bolja za planetu.

P: Kako mladi danas gledaju na tradicionalne proizvode poput sira?

O: Nažalost, mnogi mladi više vole brzu hranu i industrijske proizvode. Ali poslednjih godina raste interesovanje za domaće, prirodne proizvode. Mnogi mladi počinju da otkrivaju ukus i vrednost tradicionalne hrane i podržavaju lokalne proizvođače.

🐄 Kako se pravi pravi crnogorski sir – priča jedne žene sa sela

Zovem se Ljubica i živim u selu iznad Nikšića. Kod nas se sir pravi isto kao što su ga pravile moja majka i njena majka pre nje. Nema tu nikakve hemije ni fabrika. Samo mleko, sunce i strpljenje.

Moje krave pasu ceo dan po livadi. Jedna se zove Milka, druga Jela. One jedu ono što nađu – travu, lekovito bilje, cveće, čak i divlju nanu kad naiđu. Niko ih ne tera, one same biraju šta im prija. I zato je mleko puno ukusa i mirisa prirode.

Uveče ih pomuzem, sipam mleko u veliku emajliranu šerpu i ostavim ga da se malo ohladi. Onda dodam sirilo, prirodno, od želuca mladog teleta – to koristimo oduvek. Posle pola sata mleko se zgruša. Iscepam ga rukom na komade, lagano, kao što se mesi testo. Posle toga sipam sve u gazu i ostavim da se cedi. To može da traje celu noć.

Ujutro, kad izvadim sir, on miriše na mleko, na planinu. Malo ga posolim i stavim na dasku da se suši. Nekad ga ostavim u ulju, nekad u surutki, a nekad samo tako, da sazri. Ljudi kažu da moj sir ima ukus detinjstva. I to mi je najveći kompliment.

Danas svi hoće brzo i lako. Ali pravi sir traži vreme, ljubav i čiste ruke. I kravu koja zna gde raste najbolja trava.

🧀 Kako su nekad čuvali sir u pšenici – priča moje babe

Kad sam bila mala, gledala sam moju babu kako sprema sir za zimu. Nije bilo frižidera, ali sir se čuvao bolje nego danas.

Napravimo sir, osušimo ga na vetru par dana, i onda – najvažniji deo: složimo ga u drvenu buru, red po red, i svaki sloj pospemo pšenicom. Pšenica nije samo da bi ga pokrila – ona ga čuva od vlage i štetočina, ali i daje poseban miris, topao, skoro kao hleb.

Baba bi ponekad među slojeve stavljala lavandu, bosiljak, ili čak papriku, ako je sir išao za goste. Kaže: “Neka zna da je iz Crne Gore!” Tako sir upije miris, ali ostane čvrst i beo, savršen za zimu.

Kad zimi otvorimo buru, miriše cela kuća. To je kao da otvoriš uspomene – čuješ kako pucketaju grančice pod kravama, osetiš sunce sa pašnjaka.

Danas malo ko to radi. Ali ja još ponekad, kad imam vremena i dobar sir, složim bure — da deca vide kako su naši čuvali dar od mleka i trave.