Epska pesma VOJVODA KAJICA krije tajnu staru 4000 godina

Evo transkripcije videozapisa

Ovo žitno polje nalazi se u blizini grada Vršca, a mi istražujemo humku vojvode Kajice. Na površini naišli smo na ostatke keramike iz raznih vremena koji će potvrditi narodno predanje. Pomaže Bog dobri ljudi. Danas pričamo o vojvodi Kajici. A vojvoda Kajica sahranjen je u blizini Vršca i humka koju je narod pripisao njemu je arheološki istražena. Ispod humke nađena je sahrana koja u svemu odgovara podacima iz pesme sa mnogo detalja koje kao da je sastavio svedok događaja.

Ali tu postoji mali problem, sahrana je iz praistorije. Sama pesma znači kad se analizira kroz kalendarsku prizmu, kroz arheološke podatke o sahrani, o odelu, o nošnji, o nakitu, pripada vremenu bronzanog doba. I prenosila se s kolena na koleno.

Nasleđe vojvode Kajice povezuje stvarno mesto u južnom Banatu gde je prema legendi sahranjen ovaj junak, ali i gde se nalazilo naselje i mesto sahranjivanja najmanje od bronzanog doba pa sve do danas. I njegovo nasleđe spaja kalendarsku priču, kalendarsko nasleđe, praistorijske obrede i srednjovekovne događaje.

Smrt vojvode Kajice je svakako jedna od najzanimljivijih narodnih pesama. I kroz ovu emisiju videćemo da njegova da pesma o vojvodi Kajici povezuje naše tradiciju iz srednjeg veka sa tradicijom iz praistorije i jedan je od neoborivih dokaza kontinuiteta.

Mi smo obišli i to čuveno polje Beljac koje se nalazi u mestu Pavliš, danas se zove Beluca. Tamo nas je vodio najbolji poznavalac vršačkog kraja Tamaš Fodor. Kalendarsku, ali i arheološku dimenziju ove pesme istražujemo sa arheologom Draganom Jacanovićem. A pesma ima i istorijsku dimenziju, to je sukob Đurđa Brankovića i Sibinjanina Janka.

Ipak, priča o Kajici vojvodi je najmanje priča o tom srednjovekovnom vremenu. Ono što izdvaja ovu priču je arheološki dokaz. Na Beluci se nalazi humka koju je arheolog Feliks Mileker iskopao i našao sahranu koja, kao što smo rekli, odgovara potpuno onom opisu iz pesme. I uz veoma bitnu naznaku da je sahrana pod humkom iz bronzanog doba stara nekoliko hiljada godina. O tome ćemo malo više u drugom delu emisije.

Dakle, vi ovde na ovom mestu kad obrađujete nalazite dosta keramike? Nalazim stalno. Stalno keramike skupljam. Je l' ima neko da dolazi da se bavi time da istražuje? Niko, niko još nije i mene to stvarno interesuje i baš sam pre neki dan u firmi razgovarao sa jednom ovaj da donesem bar u muzeju da vidimo o čemu se radi. A gde još ima keramike osim na ovom mestu? Keramike ima svuda okolo. U celom po celom Pavlišu? U celom. A kako se konkretno zove ovo mesto gde se mi sad nalazimo? Ovo se zove mesto Beluca. Beluca. Beluca.

Je l' ima neka legenda priča o tome da se nešto zna? Zna, slabo znam. Slabo znam. Prvo pavliško selo znam da je bilo u Kiverišu, tamo je sagrađena crkva, za to znam, a ovo još ne znam. Ovo mesto još puno. A humke neke u ovom kraju, da l' znate? Humka postoji ovde iza iza bedema iza Bege i to bogami velika. A drugih nema ovde u blizini? Druge nisam video još. Al ova je izričito velika.

Je l' imate neku zanimljivost da podelite s nama nešto što se dešavalo vezano za ove priče, da ste nešto čuli, videli? Pa, nemam baš. Znam da je bila voda ovde, tu još kao klinac smo. Ovaj deo je bio pod vodom. Jeste, dole gde je ova fabrika vode, tu je bilo podvodno sve. To je kao jezero močvara. Jeste, to je da, da, da.

Znači skroz je bilo jezero. Do kad je to bilo? Pa do 70-ih godina. Aha, a ovaj deo nije bio pod vodom. Ne, ne, ovaj deo je bio suv.

Radnja ove pesme smeštena je u prvu polovinu 15. veka u podnožju vršačkih planina gde se slučajno susreću despot Đurađ Branković koji ima pratnju 12 vojvoda, sa vojskovođom Sibinjaninom Jankom, Jankom Hunjadijem, i njegovih 360 vojnika. Odmah vidimo da je ovo kalendarska pesma. Opet nam se pojavljuje priča o kalendaru koji je očigledno neizbežna tema naših predanja. Ali ovi brojevi možda imaju i druga značenja.

Pesma se smatra pravim malim remek delom srpske epike. Deo je obavezne školske lektire jer u sebi spaja uzbudljivu priču sa dubljim slojevima simbolike, istorijskog pamćenja, iako se naravno u školama ne proučava suština, a to je da ova pesma nosi pamćenje iz praistorije.

Prvo da razjasnimo jedan deo koji često može upasti u oči, a to je da u pesmi Smrt vojvode Kajice se kaže da je Smederevo grad u Maćedoniji, a Đurađ Branković je kralj Maćedonije. To je isto spajanje tradicije. U vreme 15., 16. i 17. veka često se poistovećuju Srbija i antička Makedonija zbog očigledne i ispravne veze sa Makedonskim carstvom. Nije to neobično, antička imena se često koriste u to vreme za druge narode i tako dalje.

Ali bitno je reći da se to radi samo tamo gde postoji osnova. Nigde ne možete naći poveznicu starih naroda i recimo predaka Albanaca ili nema poveznice sa Hrvatima sve do pojave ilirskog pokreta koji je politička priča novijeg datuma.

Druga poveznica Makedonije sa srpskim zemljama počiva na tradiciji Dušanovog carstva, koje se vezuje za tradiciju Rimskog carstva. A u vreme kada je Rim osvajao naše krajeve pa sve do podele na provincije, koja se desila negde oko 10. godine pre nove ere, svi novoosvojeni krajevi su smatrani Maćedonijom, Makedonijom.

Naravno razlika je što Dušan nije osvajao tuđe zemlje, ali veza sa Rimskim carstvom je očigledna. Na prvom mestu Smrt vojvode Kajice pripada posebnoj grupi takozvanih kalendarskih pesama, epskih pesama u kojima su događaji i likovi alegorijski povezani sa ciklusom godine i prirodnim smenama tokom sezone. To je primetio još Natko Nodilo krajem 19. veka, a Dragan Jacanović je to istraživanje dosta produbio.

Dvanaest vojvoda Despota Đurđa jasno predstavljaju 12 meseci u godini. Sa druge strane mogu se povezati i sa 12 apostola ili sa nekom narodnom tradicijom 12 nekrštenih dana, 12 koledara u družini i drugih osnova sa brojem 12. Tristotine Mađara i 60 Karavlaha zajedno čine broj 360, simbolično ukazujući na 360 dana u godini.

Da li ovo zaokruživanje govori o nekom vremenu kada je godina stvarno imala 360 dana? Možda kalendarski, možda na neki drugi način, ne može se reći sigurno, ali ovakvi zaokruženi brojevi se pojavljuju i u starim narodnim zagonetkama, gde su recimo dani predstavljeni kao 360 vrapčića. Mada postoji čak i još više zaokružena verzija koja kaže 12 gnezda, 300 orlova, jedno jaje sneše.

Kalendarsku pretpostavku potvrđuje čitav niz drugih elemenata u pesmi. 12 srpskih junaka sede pod šatorom razapetim u lovištu. Taj šator je u stvari nebeski svod. 12 zlatnih krstova koje imaju sa sobom mogu označavati mesečeve mene ili mesece. A zlatna jabuka koja se pominje nedvosmisleno je simbol sunca. Vojvoda Kajica sam po sebi nosi izrazito solarnu, sunčevu simboliku.

Opis ovog junaka u pesmi zauzima 31 stih, to je primetio Dragan Jacanović. Kajica je opisan kao mladić bela lica, crnih nausnica, dakle mlad i golobradi junak, što se u kalendarskim pesmama vezuje za mlado zimsko sunce koje tek počinje da jača. Svi detalji njegovog opisa od odeće do nakita, možemo posmatrati kao zrake i sjaj sunca. Čak i njegovo ime ostaje misteriozno.

Dragan Jacanović, koji je najviše proučavao kalendarski aspekt pesama, ali i arheološki aspekt pesama, naglašava da je to u stvari deminutiv od imena Kajo ili Gajo. A ta imena su zabeležena kod nas od rimskih vremena. Na kraju krajeva, sam reformator kalendara je bio Gajo Julije Cezar.

S druge strane, Sibinjanin Janko u simboličnom ključu predstavlja Mesec. On predvodi svoju mnogobrojnu družinu od 360 ljudi, 12 meseci lunarnog kalendara predstavlja 354 dana, tako to je tek nešto manje. A u toku pesme, nakon što izgubi u nadmetanju, beži sa bojišta, što aludira na Mesec koji iščezava sa nebeskog svoda u određenim delovima svog ciklusa, kada se ne vidi.

Radnja pesme može se tumačiti kao dramatizovani ciklus jedne sunčeve godine, od njenog početka do kraja. Despot Đurađ sa 12 vojvoda, meseci, i Janko sa 360 pratilaca, dani godine, sastaju se i rešavaju da odmere snage. Dakle, ko je među njima najveći junak, kako bi se utvrdilo čija je nadmoć. Organizuju viteške igre, dvoboje i nadmetanje u bacanju kamena s ramena na primer, streljaštvo i slično.

U tim nadmetanjima mladi Kajica, simbol mladog sunca, u svakoj disciplini pobeđuje svoje protivnike, demonstrirajući snagu sunca koje raste tokom proleća i leta. Posebno se ističe scena bacanja kamena s ramena u dalj, gde Kajica baca dalje od svih, čime je u stvari alegorijski napravljen trenutak letnje dugodnevice, Vidovdana. Kad Sunce dostiže svoj maksimum snage i najviši luk na nebesima.

Kada Mađari uviđaju da je srpski junak nepobediv, Janko, koji je oličenje Meseca, pribegava lukavstvu i podmuklosti, izaziva Kajicu da se nadmeću u streljanju strelom u metu. Ali vara i iz potaje ispaljuje otrovnu strelu i pogađa vojvodu Kajicu na zlo mesto, pod levu sisu. Ovaj izdajnički čin simboliše gubitak snage sunca nakon dugodnevice, kada dani počinju kraćati. Narodna misao bi rekla da je Sunce ranjeno i da njegova sila opada.

Motiv pobede na prevaru inače je veoma čest u kalendarskim pesmama, ali i u mnogim drugim. A upravo se u kalendarskim pesmama dešava oko Vidovdana ili Petrovdana, što dodatno potvrđuje ovu vremensku aluziju. Najvažniji ali i najzagonetniji deo pesme dolazi u sceni smrti i sahrane vojvode Kajice. Nakon što je podmuklo pogođen, ranjeni junak još izusti nekoliko reči, a potom „zemlji pade vojvoda Kajica“.

Ožalošćeni despot Đurađ i 12 vojvoda pristupaju pogrebu voljenog junaka sa retkim počastima, i sahranjuju ga ispod humke na način kako se u to srednje veku nije radilo. Ali jeste se radilo u praistoriji i to je ključni momenat koji govori da je narod koji je sastavio pesmu znao prošlost i što je još važnije znao je da se baš ispod humke u Pavlišu nalazi sahranjen junak od pre recimo 4000 godina.

Arheološka i istorijska istraživanja pokazala su da taj toponim nije izmišljen. Na teritoriji sela Pavliš kod Vršca zaista postoji lokalitet Beluća, Beluca. Taj lokalitet je inače odavno poznat kao bogato arheološko nalazište. Istraživanja su pokazala višeslojni kontinuitet na Belući, tu su ljudi živeli od mlađeg kamenog doba, preko bronzanog doba, takozvane vatinske kulture, gvozdenog doba i tako dalje, sve do naših vremena.

A konkretno sahranjivanje pod humkama u Banatu arheološki je dokazano najmanje 4000 godina. I ne samo u Banatu, ali sad govorimo o ovom predelu. U samom pejzažu Pavliša do skora je bila upamćena jedna izdvojena humka i narod ju je zvao Kajčina humka. I lokalno stanovništvo je verovalo da je tu sahranjen legendarni vojvoda.

Ova neverovatna spojnica između narodne pesme i arheologije dobila je potvrdu pre više od sto godina kada je Feliks Mileker, ugledni vršački istraživač, arheolog, inače i prvi kustos gradskog muzeja u Vršcu, odlučio da istraži misteriju. I rukovodeći se uputstvima iz same pesme, prema precizno opisanim detaljima Kajčine sahrane, Mileker je na lokalitetu Beluća, na samom ulazu u Pavliš, pronašao i iskopao upravo tu humku.

Ona se nalazila blizu pruge Vršac - Zrenjanin i bila je tada prekrivena vinogradima i njivama. Mileker je sa svojim saradnicima otvorio humku i otkrio posmrtne ostatke i priloge, koji su, kako je naveo, u potpunosti odgovarali opremi pokojnika opisanog u stihovima.

Drugim rečima, ono što su arheolozi izneli iz zemlje, poklapalo se sa opisom Kajčine opreme u pesmi. Ovo nije prvi slučaj. Pričali smo već o humkama amazonki, takozvanih „kraljica“, isto iz Banata, koje je isto Mileker otkrio. Oprema vojvode Kajice kakva je opisana u epskim stihovima odgovara opremi ratnika iz bronzanog doba.

Navedeni su na primer, zelenkasta dolama izvezena zlatom sa nizom od 30 zlatnih toki. To su ukrasi, ne toke u današnjem smislu reči. Zatim, zlatna kolajna oko vrata, bela svilena kapa, kalpak sa srebrnom čelenkom. To je metalna aplikacija. na kojoj se njišu zlatne trepetljike, verovatno privesci. Tu su i dva draga kamena u čelenci koji vojvodi daju da se vidi putovati u ponoći kako u podne.

To je tipičan motiv magičnog predmeta u epici. Ali zanimljivo je da su arheolozi često nalaženi ćilibar ili gorski kristal. A moguće je da su oni imali u epici, odnosno u narodu pripisana magična svojstva. Zatim pesma pominje zlatni torkves, masivnu ogrlicu, kolajnu od zlata, kao i dve ubojne strele za pojasom koje su u stvari bronzani ili gvozdeni vrhovi strela simbolično položeni. Kajica nosi sablju preko krila i pozlaćen buzdovan. Kratak topuz uz čizmu.

Opisani kalpak sa srebrnom čelenkom i trepetljikama, arheolozi prepoznaju kao karakterističan za to vreme. Dragan Jacanović je to povezao u svojoj knjizi, ukazuje da su toke, pektorali i aplikacije opisane u pesmi slični arheološkim primerima sa Ilidže i Glasinca u Bosni, gde su otkriveni bogato opremljeni ilirski ratnici.

Posle boja na ovom polju srpski junaci sahranjuju poginulog vojvodu Kajicu uz obredne počasti dostojne prastarog ratnika iz mita. Prema stihovima oni sabljama tešu drveni sanduk, polažu u njega telo junaka sa svom opremom, zatim nad glavom groba udare koplje, na vrh koplja stave sokola, za koplje privežu konja vojvodinog. Po grobu prostru njegovo oružje, i najzad "humku načiniše, obgradiše groba Kajčina". To znači da je narodna pesma, prenoseći sliku Kajčine nošnje i njegove sahrane, u stvari sačuvala sliku jednog prasrpskog ratnika.

Ova fascinantna koincidencija pokreće mnoga pitanja. Kako je moguće da je usmeno predanje junačke pesme zapisane tek u 19. veku održalo autentične elemente sahrane starije, više hiljada godina. Jedino objašnjenje je kulturno i mitološko sećanje koje se kroz vekove prenosilo integrisano u priče i pesme. I tako su nam došle i mnoge druge tradicije u drugim pesmama, koje verovatno čekaju detaljniju potvrdu arheologije.

Srpska epska tradicija je kao vremeplov koji spaja različite slojeve prošlosti i to tek treba da se istražuje kada jednom oslobodimo zvaničnu istoriju i arheologiju nagomilanih predrasuda. U slučaju Kajice su se spojila tri vremenska sloja: prvi, mitološki-astronomski, obredi vezani za umiranje i ponovno rađanje sunca. I on je takođe potiče iz praistorije. Drugi je praistorijski, sahranjivanje velikih ratnika uz velike počasti. Treći istorijski, to su događaji iz 15. veka vezani za despota Đurđa i Sibinjanina Janka.

Iako pesma ima snažan mitološki sloj, njena spoljašnja priča oslanja se na stvarne istorijske ličnosti i okolnosti iz doba despotovine. Despot Đurađ Branković i Sibinjanin Janko bili su savremenici u burnim vremenima početka i sredine 15. veka kada su se hrišćanske zemlje na Balkanu borile za opstanak pred nadolazećom Osmanskom imperijom.

Istorijski gledano, odnos Brankovića i Hunjadija bio je složen, sarađivali su u borbi protiv Turaka, ali su imali i oštre sukobe oko međusobnih interesa i teritorija i postupaka. Takav jedan sukob se desio posle druge Kosovske bitke, 1448. godine, kada je Hunjadi sa poraženom vojskom bežao preko srpske teritorije, po mnogim podacima učinio je razne pljačke i tako dalje.

Despot Đurađ ga je zarobio i zatvorio u Smederevu, kasnije ga je tek uz otkup pustio. A sam vršački grad, utvrđenje u gradu Vršcu, ova poznata kula, ima veze sa despotom Đurđem. Dugo vremena se smatralo da je on i gradio, to izgleda nije tačno, ali svakako je on tu boravio, dolazio, bio, grad je bio u njegovom posedu. A taj grad se nalazi nadomak Pavliša.

Istoričari će nam reći kako vojvoda Kajica nije istorijska ličnost, ali to nije od značaja. Neki lik tog imena ili barem sličnog imena i sličnih osobina je svakako postojao i poslužio kao osnova za pesmu, a narod je ugradio sećanje na humku koja je mogla biti na istom mestu gde je poginuo Kajica, ili u neposrednoj blizini, i spojena su dva ili više predanja u novoj pesmi.

Kao što smo više puta napomenuli, ovo nije izuzetak. Svi veliki epski junaci predstavljaju spoj starijih mitova i predanja sa nekim novim junakom ili podvigom. Mešaju se ti slojevi sećanja iz više epoha, mešaju im se osobine, a svi nose prastaru sliku arhetipa heroja i drevnih predanja iz duboke praistorije.

Evo transkripcije poslednjeg dela gde govori arheolog Dragan Jacanović, počevši od 49:02:

...jer sam imao priliku da radim jednu humku, takozvanu Veliku humku u Stigu, znači kod sela Kličevca, koja je bila prečnika nekih oko 30 metara, visine, sačuvane visine oko 3 metra. I iskopao sam je celu. Ona je imala centralni, znači samo jedan grob, centralni. To je iskopana jama kruškolike (jamnaja kultura), zamislimo je kruškolike osnove, gde se sa užeg dela stepenasto spuštalo u taj centralni deo koji je bio kružnog oblika. I tu smo imali samo ostatke skeleta zbog velike kiselosti zemljišta, kosti su maltene bile kao polu-raspadnute. I nađena su samo četiri fragmenta keramike iz tog ranog bronzanog doba, vreme oko 3000. godine, 2000-1800. godine pre Hrista, vreme takozvane Jamnaja kulture po jamama u kojima su sahranjivani pokojnici.

I to je značajan arheološki nalaz za arheologiju kao nauku. Ali nesrazmerno je uloženom radu, jer ja se dobro sećam i to ne mogu da izbrišem iz glave, a očekivao sam kao mlad arheolog puno. Jer sam kopao 44 radna dana sa 15 radnika i sa angažovanjem traktora sa prikolicom da odvozi iskopanu zemlju van lokacije humke. Nije bilo moguće kopati i izbacivati na profil. Znači bila su četiri ta segmenta po 15 metara.

Velika površina, velika količina iskopane zemlje. Računajte da je jedna bruto dnevnica oko 50 evra današnjim jezikom rečeno. 15 radnika, koliko to, plus moja dnevnica, moj rad, tri dnevnice za traktor... Iskopavanje toga je bilo negde oko 20-30.000 evra današnjim jezikom rečeno, što je isuviše mnogo za jedan praktično arheološki podatak koji, ne mogu da kažem da nije značajan, jeste on značajan.

Ali taj podatak ne može da se dalje kulturološki bitno eksploatiše. Mi ne možemo šta napraviti od toga, izložbe, ja sam napravio rad na tu temu stručni. Kog zanima tu temu, zanima svega možda desetak ljudi u Srbiji i u svetu, nije to nešto mnogo više. A mnogo košta. I čini mi se da sam napravio jedan greh, da je bolje bilo da je ta humka i dalje ostala u Stigu onakva kakva je bila.